Komentar
Batina ima jedan kraj – još uvek
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Famozna Osma sednica pokrenula je u Srbiji iste fantazme o "ugroženosti većine" kakve danas pokreću Tramp, Bregzit, Le Pen ili AfD
U sjajnoj analizi objavljenoj ovih dana u „Njujork tajmsu“, Dejvid Bruks potencira nešto što mnogima uporno promiče: u redu, Donald Tramp jeste neka vrsta bizarne budale iliti cirkusanta („a buffoon“, kaže Bruks), ali njegovi podržavaoci u tome naprosto ne vide nikakav problem – naprotiv, baš takav im treba, baš to kod njega vole. On, jasno je, nema pojma o onome što radi, a nije prestrogo reći ni da generalno baš raskošno nema pojma o svetu oko sebe, ali oni koji su ga učinili predsednikom smatraju da su unesrećeni politikom onih koji su – onako kompetentni, akademski, umereni, konstruktivni etc. – i te kako znali šta rade pa bi sada da okušaju sreću s nekim ko ne zna kud udara. Ali voli, brate, da udara.
Tramp je bazično konzistentan: on uporno govori i čini gluposti, ali to su mahom upravo one i onakve gluposti kakve je i obećao da će govoriti i činiti ako postane predsednik. Oni koji sebe doživljavaju kao pripadnike marginalizovane američke „tihe većine“ (bele, konzervativne, parohijalne, osiromašene, slabo obrazovane) izabrali su ga zato da otvoreno i ponosno antimeritokratsku politiku budalaštine sprovede u delo bez obzira na cenu. Tramp se ovoga u osnovi drži i sve dok bude činio tako, baza njegovih izvornih pristalica neće se bitnije okruniti. Tu baš ništa ne pomaže gomilanje inače veoma utemeljenih argumenata o štetnosti i sramotnosti njegovog predsednikovanja: zagovornike nihilističke antipolitike takvo nešto nikada neće impresionirati. Naprotiv, to što skoro svi pametni i knjiški ljudi grme protiv njega, Trampa čini utoliko pre i utoliko više „jednim od njih“, autentičnim glasom potlačenih i (auto)viktimizovanih. Uostalom, da su uopšte podložni sovjetima zdravago rozuma i argumentaciji onih-koji-znaju, oni ne bi ni bili to što jesu; što uskliknu uoči referenduma onaj ostrvski ministar, šef probregzitovske kampanje: „dosta više s tim ekspertima!“ Sad je malko red na vas neznalice da se i vi nešto pitate…
U redu, ali kakve sve ovo, zaboga, ima veze sa tridesetom godišnjicom famozne Osme sednice Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije?! Samo polako, ostanite na svojim sedištima, sve će se razjasniti.
Pisao sam, mutno se sećam, povodom desete godišnjice Osme sednice; pa povodom petnaeste; pa dvadesete; potom i dvadeset pete; možda i nekih između. I evo sad opet. Svaki put, pretpostavljam, referišući i na nešto aktuelno kod kuće i u svetu. Ali, teško da se išta od ranije moglo tako lepo i lako uklopiti u priču kao era Trampa, Bregzita, Le Penove, AfD-a…
Šta se, dakle, dogodilo na toj sednici, to jest, ne toliko na njoj, koliko zahvaljujući procesima koje je ona pokrenula – ili ih, pre će biti, nije toliko pokrenula koliko ih je ubrzala, ojačala, legitimizovala, preselila ih s polulegalne margine u glavni društveni tok? Ubrzo nakon Osme, kada su Srbijom zavilenili tzv. opštenarodni mitinzi, raspilavljeni Milovan Vitezović je ponudio ovu definiciju: „dogodio se narod“. To je, naravno, floskula iliti ispraznica, to ništa ne znači, a „narod“ se nikada i nigde ne događa jer je nedogodiv, jer „narod“ ni ne postoji, ne kao nekakav jedinstveni blok, mnoštvo tela s jednom dušom. To je samo sentimentalna totalitaristička iluzija.
Dogodilo se, dakle, nešto drugo. Srbija je neverovatno brzo i temeljito poružnela i oglupela. Trideset godina dumam o tome i čvrsto stojim iza ovih dveju reči s kraja prethodne rečenice kao najpreciznijeg opisa te degeneracije. Sećam se tako dobro tog šoka možda baš zato što sam tada živeo izvan SR Srbije, ali sam stalno dolazio, na svakih dva-tri meseca se obrevši u Beogradu, Novom Sadu, Nišu: koliko u leto ‘87, sve je još bilo relativno normalno; već sledeće zime, ta zemlja nije ličila na onu koju sam znao u prethodne 22 godine života. Do one naredne jeseni, već se okrenula tumbe. Gradovima su tumarale grupe razdraženih i razdražljivih očajnika koji su vikali Nešto i tražili Nekog da ih povede Nekuda; kiosci i autobusi bili su oblepljeni posterima tzv. Slobodana Miloševića; ni u kafani, dojučerašnjem „hramu slobodne reči“ gde si godinama unazad prilično spokojno lajao protiv komunizma, Tita ili ne znam već čega, nije bilo preporučljivo reći nešto protiv Vođe i Naroda, jer bi te neko mogao nalupati – i to ne policija, nego neki nervozni, nacionalno i verski prekonoć „osvešćeni“ dilber. Štampa, do tada uz slovenačku najliberalnija u Jugi, postala je nesvarljiva gomila toksičnog smeća. Namnoženi „rodoljubni“ intelektualci su graktali sramotne gluposti, skoro neznatna manjina koja je bila protiv povukla se u zgađeno ćutanje, ili bi ponešto prozborila mahom u medijima iz tzv. drugih sredina, jer u osumračenoj i poprostačenoj Srbiji gotovo da nije imala gde da se oglasi. Zavladala je histerija ugroženosti većine, ergo „srpskog naroda“ svugde, i u samoj Srbiji (pre svega u pokrajinama, koje da su se odmetnule pa ih valja makar i knutom i čizmom vratiti matici) i u celoj SFRJ. To je onaj isti modus po kojem su belci ugroženi u SAD (trampizam), Englezi u Britaniji i Evropi (Brexit), Nemci i njihova leitkultur u Nemačkoj (AfD).
Šta je, dakle, pokrenula Osma sednica? Zamenu koliko-toliko meritokratskih elita (unutar tadašnjeg sistema) otvorenom vladavinom najgorih elemenata, unutarsistemskih i vansistemskih, pri tome apsolutno neodgovornu, nasilničku, neznalačku i avanturističku. Tako je širom otvoren put nasilju i ratu: oni nikada ne dolaze niotkuda, nego ih prethodno pripreme najgori delovi društvenih elita, uz oduševljeno klicanje mase onih koji će sutra ubijati i ginuti u njima.
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Ne znamo i ne možemo da znamo da li je do prekida programa RTV-a došlo zbog akcije 14 minuta tišine ili slučajno. Ali to ne menja suštinu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve