Slučaj Mišković

Tog 12. decembra 2012. godine, kada je uhapšen Miroslav Mišković za malverzacije u putarskim preduzećima, kao da je bio postavljen okvir u kome će se kretati Srbija u narednim godinama. Svi elementi scenarija su bili tu, glumci su izašli na scenu i počeli predstavu koja traje do današnjeg dana, i koja će se, izvesno, nastaviti i u nesagledivoj budućnosti: hapšenje tajkuna, lažne pretnje smrću Aleksandru Vučiću, lojalna medijska lavina koja kreira javno mnjenje na korist vlastima i pritisci na pravosuđe.

Glavni glumac i dalje je tu: nema više tihog, sporog, zagrobnog glasa, lišenog svake emocije, nema više prstiju sklopljenih u piramidu. Unutrašnji radikal se odavno oslobodio i izašao na površinu, ali, neke karakteristike su ostale: svakim danom sve veći, bolji, neumoljiviji i pošteniji, i još uvek u ljutitoj borbi protiv tajkuna, kao i te 2012: „Biće zanimljiva kampanja – narod protiv tajkuna“, rekao je Vučić 14. septembra 2017, na nagoveštaje da bi Dragan Đilas mogao biti jedan od kandidata za gradonačelnika Beograda.

Međutim, mnoge okolnosti su se promenile. Vučić i SNS započinju već šestu godinu na vlasti, koja je od 2012. prožela skoro sve kapilare društva, od nivoa Republike do nivoa skupštine stanara, i pritom progutala skoro sve medije, obesmislila i razvalila skoro sve institucije države, razvijajući autoritarnu vlast i „diferencijaciju“ na svim poljima.

No, kamen koji je započeo lavinu rasta ove do besmisla naduvane i predimenzionisane grudve zvane SNS, početkom septembra je ispao iz ležišta sistema: jednoglasnom odlukom Apelacionog suda u Beogradu, 6. septembra 2017. Miroslavu Miškoviću pravosnažno je potvrđena prvostepena presuda kojom se on oslobađa optužbe da je učestvovao u zloupotrebi službenog položaja, a presuda po kojoj je sredinom 2016. godine on bio osuđen na pet godina zatvora – za pomaganje sinu Marku u utaji poreza – ukinuta je i vraćena na ponovno suđenje.

I za razliku od juna 2016, kada je Mišković prvostepeno osuđen, kada je Vučić rekao da je to „značajan napredak u borbi protiv korupcije u odnosu na raniji period“, dodavši: „Ja kao predsednik Vlade ne mogu da komentarišem sudske presude“, krajem septembra 2017. je zvučao nešto drugačije.

„Evo vam tajkuni, neka vam vode državu i neka pokradu sve što je u međuvremenu stvoreno“, rekao je Vučić 27. septembra ove godine „Novostima“, nakon pomenute odluke Apelacionog suda.

Usledio je eho predsednikovih misli: „Ja sam potpuno iznenađen ovakvim ponašanjem suda, ne želim da se mešam, ali mislim da to nije dobra poruka. Moramo da imamo potpuno drugačije ponašanje, odgovornost onih koji su dužni da sprovode zakon, posebno onih koji treba da sankcionišu one koji krše zakon“, rekao je poslanik Milovan Drecun dan kasnije za RTS i objasnio da „ako nemamo taj uređen sistem, onda nećemo imati očekivani razvoj i poboljšanje uslova života“, kao i da „razume opravdano ljutitu reakciju predsednika Vučića“, i da se nada da će konačna odluka biti drugačija.

Istog dana očitovao se i bivši ministar pravde Selaković (sada generalni sekretar predsednika Vučića), koji je samo nastavio tamo gde je stao sa komentarima suđenja tokom svog ministrovanja: „Kao neko ko poštuje pravnu državu i ko se za nju zalaže, moram da prihvatim i uvažim odluku tog suda, ma koliko privatno mislio da je ta odluka sramna.“

Ovakve i slične izjave – jasan pritisak na rad pravosudnih organa – bile su prisutne tokom svih pet godina suđenja Miškoviću. „Mi ne vidimo da je problem što je u postupku žalbe neka odluka ukinuta. Sasvim je svejedno ko je u tom postupku, to je tako normalna stvar. Problem jeste ako se očekivalo da se policijska prijava, pa čak i tužilačka optužnica, upakuje samo u sudsku presudu i da se ta presuda donese unapred“, rekla je predsednica Društva sudija Srbije Dragana Boljević na ove „odjeke i reagovanja“ Vučićevih misli.

Takođe, odluka Apelacionog suda je bila pravi „šamar“ za prvostepenu presudu. U svojoj odluci, Apelacioni sud kaže da je Veće specijalnog suda, koje je donelo prvostepenu presudu, prekršilo ne samo Zakonik o krivičnom postupku već i Ustav Srbije, kao i Konvenciju o ljudskim pravima. Kako piše u odluci, prvostepeni sud je pogrešio kada se obratio Ministarstvu finansija i privrede i Narodnoj skupštini za autentično tumačenje Zakona, jer je u toku postupka sud trebalo sam da reši to pitanje. „Dakle, ovakvim postupanjem suda je došlo do povrede člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kojim članom je zajemčeno pravo na pravično suđenje, a koju Konvenciju je i naša zemlja potpisala i koje odredbe primenjuje kao sastavni deo pozitivnog prava, kao i povrede člana 4. Ustava Republike Srbije kojom je ustanovljeno načelo podele vlasti i garantovana nezavisnost sudske vlasti u odnosu na zakonodavnu i izvršnu.

Stoga se, u konkretnom slučaju, ne radi samo o formalno pravnom nedostatku (ko je ovlašćen da traži tumačenje) već o suštinskoj povredi zakona budući da sud traži da mu organ druge grane vlasti protumači odredbu zakona, od čega naposletku zavisi odluka u sudskom postupku koji je u toku“, piše u odluci Apelacionog suda.

Deluje da je predsednik države one reči „evo vam tajkuni“ izgovorio u afektu, da je imao istinsku „ljutitu reakciju“, što reče poslanik Drecun. Napokon, Miškovićevo hapšenje i suđenje bilo je njegovo, Vučićevo, od početka – ono mu je donelo strahovito brz rast popularnosti i praktično ga ustoličilo za nekrunisanog cara Srbije.

Međutim, nakon ovih punih pet godina njegove vlasti, sasvim je izvesno da je predsednik ovo izgovorio potpuno mirno, sa punom svešću o čemu govori, sve zarad nove – ko zna koje po redu – izborne kampanje.

POČETAK: Zašto je ovo bilo „Vučićevo“ suđenje Miškoviću? Setimo se početaka. Pozna je jesen 2012, SNS i SPS su tek došli na vlast, i Vučić je u ulozi hladnog i pravičnog borca protiv tajkuna. Najposle – na osnovu tih obećanja je i došao na vlast: borba protiv tajkuna, rešavanje 24 sporne privatizacije, nulta tolerancija prema korupciji i sve tome slično.

Još u oktobru počinju najave: „Miroslav Mišković jeste bogat i moćan čovek, ali ga se ne bojim, jer on nije jači od države i neće je pobediti“; „Miroslav Mišković želi da mene i Srpsku naprednu stranku izbaci iz vlasti“; „Nisam se uplašio svega toga što je radio (Mišković) i ljudi ne treba da brinu. Miroslav Mišković je možda jači od Aleksandra Vučića, ali od države nije jači i država će pobediti“. Ovo je samo deo Vučićevih izjava tokom jeseni 2012.

Mišković nudi lulu mira: 12. novembra, nakon što je tadašnja potpredsednica Delte Jelena Krstović iz aviona tvitnula sliku svoje beležnice, u kojoj je pisalo „D. Đilas, 1. Press – poslovanje, nova firma, ljudi, štamparija, kredit“, Mišković objavljuje da je on najveći pojedinačni vlasnik „Pressa“ (gde od početka, od 2005, radi Dragan J. Vučićević), i da se povlači iz ovih novina i prestaje sa finansijskom podrškom: daje svoj deo novinarima besplatno, uz obavezu da izmiri bankarske garancije.

Međutim, tačno mesec dana kasnije sledi hapšenje. Specijalni tužilac za organizovani kriminal Miljko Radisavljević tog dana izjavljuje da se „Miroslav Mišković, Milo Đurašković i Marko Mišković krivičnom prijavom terete da su iz privatizovanih putarskih preduzeća prisvojili imovinu u vrednosti oko dve milijarde i 870 miliona dinara“.

„Nadam se da ćemo moći da dokažemo osnovnu tezu da se iza posla sa putarskim preduzećima krije brutalno izvlačenje novca i kapitala – isisavanje imovine iz preduzeća koja su bila u procesu privatizacije i sticanje neosnovane imovinske koristi od strane osoba koje su uključene u postupak privatizacije i rad u tim preduzećima“, rekao je tužilac tada.

Istog dana u specijalnoj emisiji na B92 povodom hapšenja, direktor policije Milorad Veljović objašnjava ko je, zapravo, zaslužan za to hapšenje:

„Ovaj predmet ne radi policija privatno, kao što neko želi da kaže. Ovo je odluka Vlade da direktno Biro Saveta za nacionalnu bezbednost formira timove koji će se baviti ovim problemom.“ Podsetimo, u tom trenutku, Vučić je kao ministar odbrane član Saveta za nacionalnu bezbednost, a pre toga ga je – odmah po dolasku na vlast – Tomislav Nikolić imenovao za sekretara Saveta, koji vodi Biro za koordinaciju službi bezbednosti, odnosno operativno rukovodi čitavim bezbednosnim sektorom u Srbiji.

U istoj emisiji, ministar pravde Nikola Selaković objašnjava da prisustvujemo nečemu nepojmljivom do tada: „Dogodilo se nešto što je do pre nekoliko godina bilo nezamislivo. Priveden je jedan čovek koji je bio i te kako moćan u Srbiji, da se onako pežorativno govorilo da je on taj koji postavlja vlade, koji ucenjuje političare, koji ih bira. Sada se desilo da se taj čovek nalazi iza rešetaka.“

A uveče, na javnom servisu, očituje se i tadašnji potpredsednik Vlade Srbije, praktično donoseći presudu: „Tužioci u ovom predmetu imaju čistu situaciju, jer je reč o državnom, isisanom novcu“, rekao je Vučić i podsetio da su i javni tužilac Zagorka Dolovac i specijalni tužilac Miljko Radisavljević kadrovi „bivše vlade“.

Nakon što je „presudio“ u ovom slučaju, Vučić je rekao i da neke presude o predmetima 24 sporne privatizacije očekuje naredne godine, a da su optužnice i optužni predlozi najvećim delom završeni.

„Da smo hteli da selektujemo predmete, mogli smo od Bus-plusa do bilo kog, ova 24 predmeta koja imamo u izveštaju EU, to ćemo da radimo“, rekao je Vučić i napomenuo da je vreme da se Srbija očisti od korupcije.

Istog dana, još jedan važan element je dodat u predstavu: tabloidi su preneli da je Mišković nakon privođenja izjavio da „prvi potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić neće dočekati večerašnje gostovanje na RTS-u“.

Džabe je Delta to demantovala. Te večeri na RTS-u: predsednik Skupštine Nebojša Stefanović je odmah zatražio „od nadležnih organa da obezbede sigurnost i bezbednost za Aleksandra Vučića i sve one koji se bore protiv korupcije i organizovanog kriminala“, te da „pretnje Miškovića nisu upućene Vučiću kao pojedincu, već državi“. Stefanović je rekao da mu ni policija ni Vučić nisu ovo kazali: „Nismo o tome pričali. Svi mediji su to objavili, a ja im verujem“, rekao je on.

Džabe je nekoliko dana kasnije i šef policijske radne grupe za ispitivanje kontroverznih privatizacija Bogdan Pušić izjavio da je Mišković rekao operativcima da „Vučić može slobodno da otkaže emisiju (gostovanje na RTS), jer on neće biti uhapšen“. Scenario je bio postavljen.

APSOLUTNA PODRŠKA: Hapšenje Miroslava Miškovića su podržali maltene svi: „Evropska komisija je ohrabrena potezima Vlade Srbije u borbi protiv korupcije i poziva vlasti da odlučno nastave u tom pravcu“, rekao je istog dana portparol komesara za proširenje Štefana Filea, dodajući da „Evropska komisija veoma pažljivo prati poteze Beograda u vezi sa tim i da je u suzbijanju korupcije važno imati dosledan, sveobuhvatan i neselektivni pristup“.

„Demokratska stranka podržala je večeras privođenje vlasnika Delte Miroslava Miškovića i ostalih osumnjičenih za malverzacije pri privatizacijama putarskih preduzeća, i pozvala državne organe da u budućim akcijama pokažu da borba protiv korupcije nije selektivna“, saopštio je Miodrag Rakić iz DS-a.

Tadašnja portparolka Lige socijaldemokrata Vojvodine Aleksandra Jerkov izjavila je da je „čudi što se u borbi protiv korupcije hapse oni koji su politički sukobljeni sa Srpskom naprednom strankom, ali i da kad je reč o hapšenju Miroslava Miškovića vlada ima podršku apsolutno svih“. Podršku hapšenju je dao i DSS.

Popularnost Vučića i SNS-a je eksplodirala: na izborima u maju 2012, SNS je dobio 24 odsto glasova, a 10 dana nakon hapšenja Miškovića, „Blic“ je preneo istraživanje Stratedžik marketinga, koje je pokazivalo da SNS podržava 41 odsto građana koji bi izašli na izbore. U godišnjem izveštaju Helsinškog odbora za ljudska prava piše da je istraživanje CESID-a i UNDP-a iz januara 2013. „pokazalo je da je podrška građana Vladi Srbije u borbi protiv korupcije drastično porasla u proteklih šest meseci. Udvostručen je broj građana koji misle da je vlada na dobrom putu, a gotovo polovina ispitanika smatra da će ove godine nivo korupcije biti znatno smanjen.“

Vučić je „uzjahao“ na ovaj talas popularnosti koju mu je donelo Miškovićevo hapšenje i još uvek na njemu jaše, uprkos tome što je borba protiv korupcije, blago govoreći, zamrla, a neki drugi tajkuni – Bogoljub Karić, na primer – učestvuju u predsedničkoj izbornoj kampanji na Vučićevoj strani. Izveštaj Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji za 2014. godinu piše:

„Premijer Vučić je popularnost stekao najavama borbe protiv korupcije, ali tokom poslednje tri godine malo je postignuto. Kampanje koje se tim povodom vode služe za održavanje stalne tenzije u društvu i stvaranju iluzije da Vlada rešava nagomilane probleme. Miroslav Mišković, vlasnik Delta holdinga, je talac te politike: iako se postupak vodi već duže od dve godine, proces još nije okončan. S obzirom da je povodom Miškovića, kao simbola ‘nepravednog bogaćenja’, njegovim hapšenjem i suđenjem u javnosti je dobio najveću podršku. Međutim, proces predugo traje, a Vučić, čini se, nema izlaznu strategiju koja bi mu omogućila da ga, na po sebe, bezbolan način okonča. Pored Miškovića za korupciju su najviše terećeni funkcioneri Demokratske stranke, i ona sama kao najodgovornija, što doprinosi neuspehu da se konsoliduje i nađe novo polje delovanja.

Naime, bez obzira na intrigantnu prošlost Miroslava Miškovića, sudski postupak za navodne zloupotrebe baziran je na privatizaciji putarskih preduzeća koja je obavljena u periodu vlasti Demokratske stranke, u koju su predstavnici političkog establišmenta mnogo češće upirali prstom nego u optuženog i njegove saizvršioce, kao da je krivica već dokazana. Primer za to je i predizborna kampanja, gde se u promotivnom spotu pojavio snimak zgrade Miškovićeve kompanije kao sinonim za korupciju protiv koje će se Vlada odlučno boriti. Međutim, ukoliko optužnica Tužilaštva ne bude dovoljno jaka i argumentovana, ovaj proces će imati ozbiljne posledice i označiti dvostruki krah – pravosudnog i političkog sistema – jer će više nego bilo šta drugo prikazati u kojoj meri su institucije devastirane i nesposobne da učine otklon od autoritarnog modela funkcionisanja.“

Brojni su primeri pritiska vlasti na pravosudne organe i zloupotrebe medija u slučaju Mišković. Vučić je Miškovića pretvorio u političkog protivnika – maltene koalicionog partnera Demokratske stranke, ali i cele opozicije. Pa tako, Mišković je neimenovanim političarima mesečno davao 30–50 hiljada evra. Potom, kada je Ustavni sud usvojio žalbu Miškovića i utvrdio da mu je Specijalni sud povredio pravo na ograničeno trajanje pritvora zajemčeno Ustavom, Vučić je rekao sledeće: „Ponovo se kriminalci i tajkuni i pojedini političari ujedinjuju. Znamo koliko novca imate i kako ste ga stekli. Znamo sve što imate, mnogo veliku moć, novac, svega imate. Drago mi je što je DS otvoreno podržao Miškovića jer sada su mi mnogo jasnije neke odluke određenih organa, kao i pojedini napisi u medijima.“

Pred parlamentarne izbore 2014, „Kurir“ i „Informer“ pišu da Mišković daje 100 miliona evra za rušenje Aleksandra Vučića, uz obavezno prateće zgražanje i upozoravanje funkcionera SNS-a i SPS-a, a ministar policije Stefanović kaže da će sledeću vladu formirati SNS ili Mišković: „Biramo između vlade na čelu sa Vučićem, koja će da okupi sve koji budu želeli da prihvate dubinske reforme, nastavak borbe protiv kriminala i korupcije, evropske integracije ili vlade čiji će suštinski stožer Mišković.“ SNS čak saopštava da je Mišković kandidat DS-a za premijera, a nekoliko dana pre izbora Vučić „poziva građane da izađu na izbore kako bi pobedili one koji na jedan poziv tajkuna mogu da se ujedine“.

Sve ovo ne jenjava mnogo ni posle izbora, pa je Mišković čest gost na naslovnoj „Informera“. U septembru 2014. Delegacija EU u Srbiji je prinuđena da saopšti da su neistiniti navodi objavljeni u „Informeru“ u kojima se tvrdi da EU plaća advokate za odbranu vlasnika Delta holdinga Miroslava Miškovića, a i štrajk advokata u jesen 2014. je Miškovićevo maslo, prema ministru Selakoviću.

Ovakvi primeri su brojni. Međutim, sam slučaj na sudu je bio – slab, kako se pokazalo presudom. Krenulo se prvo sa malverzacijama u putarskim preduzećima – optužba je bila da su izvlačene pare, ne iz državnih, nego iz privatnih preduzeća. Mišković je bio više od 7 meseci u pritvoru, kada je doneta optužnica (maj 2013), u kojoj se našla i optužba za utaju poreza. Mišković je bio pušten da se brani sa slobode uz rekordnu kauciju od 12 miliona evra, a krajem 2014. godine promenjen je sudija – nakon pritisaka od strane predsednika suda zbog toga što je dao pasoš i omogućio Miškoviću da otputuje u London, sudija Vladimir Vučinić je „skinut“ sa slučaja, pošto je postupak spojen sa suđenjem Milu Đuraškoviću za zloupotrebe prilikom privatizacije kompanije FAM.

Kasnije će postupak ponovo biti razdvojen, zbog zdravstvenih problema Miroslava Miškovića, pa je tako njegov sin Marko u martu 2016. na odvojenom suđenju dobio prvostepenu presudu od 3,5 godina zatvora za utaju poreza. U maju 2016, mesec dana pre izricanja prvostepene presude Miroslavu Miškoviću, tužilaštvo je preciziralo optužnicu, tereteći Miškovića da je savetovao svog sina da izbegne plaćanje poreza – i po tome je i osuđen, na pet godina. Cela halabuka sa početka, o zloupotrebama u putarskim preduzećima, tiho je pala u vodu. Godinu i nešto kasnije, i prvostepena presuda je poništena i vraćena na ponovno suđenje.

Kako smo videli, Vučić je profitirao od hapšenja Miroslava Miškovića, a podrška hapšenju bila je jedinstvena. I zbilja: Mišković je u to doba, blago rečeno, neomiljena ličnost u društvu. Verovatno iz mnogo razloga. Mišković se obogatio tokom devedesetih godina, kada je država ogromnu većinu građana brutalno opljačkala – hiperinflacijom, starom deviznom štednjom, piramidalnim šemama Jezde i Dafine, Zajmom za preporod Srbije nešto ranije… a Mišković je zarađivao milione.

„Delta je prvi milion zaradila 1991. na izvozu drveta iz Bosne. Dobili smo zajam od milion maraka od Tršćanske banke, sa sedam odsto kamate, prevashodno na bazi imena Miroslav Mišković. Te pare smo replasirali u Srbiji s 15 odsto mesečne kamate. Kad je posao završen, banci smo platili kamatu. Došlo je vreme za naplatu kredita, a nama je ostajalo 30-40 odsto dobiti na ime kursnih razlika. Iz zarade od tog posla kupili smo drva u Bosni i počeli da ih izvozimo. Za četiri-pet meseci zaradili smo milion maraka“ (iz knjige Miše Brkića Biznis klasa, 2017).

Tokom devedesetih, tvrde, isposlovao je da carinu plaća sa znatno dužim rokovima plaćanja nego što je bilo uobičajeno. Insajder (preko Karle del Ponte, kaže „Vikiliks“) došao je do dokumenata koji pokazuju da je sredinom devedesetih na ovaj način Mišković „postao dobar“ milione dolara. Promenom vlasti 2000, Miškovićev rast je ubrzan: već 2007. dospeva na Forbsovu listu bogataša, kada je neto „težak“ milijardu dolara. Bio je pominjan u nekoliko od „24 sporne privatizacije“, između ostalog i u privatizaciju C-marketa, kojom je, kažu, došao do monopolskog položaja u maloprodaji.

Bilo je rasprostranjeno uverenje da Mišković svoje bogatstvo koristi za uticaj na političare, čak i na sklapanje vlada.

Prema tome, kroz sva državna uređenja i sve vlasti i sve nevolje kroz koje su države na ovom prostoru prolazile od 1990. naovamo, Mišković je prolazio uvećavajući svoje bogatstvo. Jasno je zbog čega je Mišković imao takav imidž 2012. Međutim, od hapšenja – na prvi pogled paradoksalno – njegov imidž je procvetao, upravo zahvaljujući – opet paradoksalno – Aleksandru Vučiću. Prošao je čistilište i medijsku hajku, i iz nje izašao sa (delimično) oslobađajućom presudom. Što reče ministar Selaković, „dogodilo se nešto što je do pre nekoliko godina bilo nezamislivo“: Vučić je uspeo da Miroslav Mišković zbog progona i pritisaka javnosti deluje – skoro simpatično.