Komentar
Batina ima jedan kraj – još uvek
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Skoro sve paralele s Katalonijom koje se ovih dana povlače od Triglava do Vardara beznadežno su pogrešne, nategnute ili falsifikovane iz prizemnih motiva ili dubokog neznanja
Ima ona čuvena scena u Ničijoj zemlji Danisa Tanovića, kad bosanski vojnik (Boro Stjepanović) čučeći na nekoj čuki, a usred bosanskog rata, čita novine pa zgroženo prokomentariše „Au, au, ja sranja u Ruandi!“. Saborac mu na to zakoluta očima i kaže: „Pa ti stvarno nisi normalan!“
E, na to „sranje u Ruandi“ mi jako liči ovdašnje ibrećenje i kršenje prstiju oko sirote Španije (ili Katalonije, kako već kome), u kojoj da je sranje, i bog zna šta će biti. Phu, hvala bogu da je to daleko od nas, ali opet, smatraju lokalni mudraci, ima sve to tamo neke čudne veze s nama: „to“ im se dešava jer nisu hteli nas da slušaju, ili su se nekako o nas ogrešili, pa sad ispaštaju… Što su, je li, i zaslužili. Ne Španci konkretno, nego „zla Jevropa“ uopšte.
Da sam na vašem mestu, ne bih se mnogo sekirao za Kataloniju, a ni za Španiju generalno. Može još da bude povuci-potegni (ovaj tekst nastaje u satima dok Evropa zadržava dah čekajući govor Karlesa Puđdemona u katalonskoj asembleji), ali izvući će se one manje ili više elegantno iz svega ovoga, šta god bio pravno-politički rasplet čitavog zamešateljstva. Tačnije: one će se izvući tačno onako temeljito kako se „mi“ (čitav post-YU karakazan s delimičnim izuzetkom Slovenije) nismo izvukli, nego smo upadali sve dublje.
Hoću da kažem ovo: skoro sve paralele sa Katalonijom (te Kosovo, te Slovenija i Hrvatska, te RS/BiH etc.) koje se ovih dana povlače od Triglava do Vardara beznadežno su pogrešne, nategnute, falsifikovane iz ovih ili onih prizemno-račundžijsko-politikantskih motiva, ili pak iz okeanski dubokog neznanja. Ima samo jedan poluizuzetak, ali o njemu nešto kasnije.
I baš to je ono što me fascinira ovih dana, dok prikovan za ekran kompjutera tražim još i još i još prizora i glasova iz Barselone, ili odakle god se može. O da, ima tu stvari koje kao da me vraćaju u 1991. Šta drugo da pomisliš kad vidiš tetke s ‘ladnim trajnama koje u nekoj andaluzijskoj pripizdini vrište od sreće pozdravljajući borna kola Nacionalne garde koja su krenula da pokažu svog boga prokletim separatistima, nego da se setiš famoznog „cveća na tenkove“ na Novom Beogradu, duž autoputa za Zagreb? Ili kad vidiš krvave nerede, povlačenja za kosu i ostalo, ili fašističko-frankističke pozdrave, ili katalonske rasiste koji na Špance gledaju kao na varvare koji umeju samo da muče sirote bikove po arenama? Šta nam to govori? Podseća nas na jednu naizgled banalnu istinu ili truizam: ljudi su ljudi, svugde s bazično istim mogućnostima za dobro i zlo, a od društvenih okolnosti – od toga, dakle, ko i kako postavlja i održava „društveni okvir“ – zavisi šta će prevladati, kako će se stvari razvijati. E to, te „društvene okolnosti“ su krvnički zaklale naše balkanske kokoške, dok će one španske i katalonske po svoj prilici ostati na broju. Naime, šta? Jesu ti nasilni i konfliktni oktobarski prizori dramatični i tenzični i televizični, ali sve je to samo trunje, pena dana, atraktivno i uznemirujuće, ali suštinski marginalno. Jer, po svemu što vidiš i znaš, velika većina Katalonaca koji su za nezavisnost nisu zadrigli antišpanski šovinisti spremni da uzmu „pušku, pa u Frušku“, a velika većina Katalonaca koji su protiv nezavisnosti nisu nikakvi ljubitelji generalisimusa Franka niti „mrzitelji vlastite nacije“. Naprotiv, razumno insistiraju na tome da njihov katalonski i španski identitet uopšte ne smetaju jedan drugome.
Ovo, međutim, nije kraj razlikama, a ne sličnostima, između Katalonije i „nas“. Da bismo to razumeli, moramo videti šta je uopšte predmet spora. Šta je temeljna ideološka, svetonazorna, verska, kulturološka ili barem „geopolitička“ razlika između jednih i drugih? Gde je tačka raskola, nepomirljivosti, jaza koji se ne da premostiti, nego mora da bude ko će koga? Zapravo je nema. Španija je u Evropskoj uniji, Katalonija želi da ostane tamo i ako postane nezavisna; evro je i jednima i drugima OK; nekih drugih vidljivih razlika nema, možda su independisti u proseku malo više „levo“, i to je sve. I sve to se odnosi kako na razlike između Katalonije i ostatka Španije, tako i unutar samog katalonskog društva. Pri čemu je ovo drugo mnogo važnije.
Raspad Jugoslavije bio je trijumf etničkih – uslovno i konfesionalnih – nacionalizama, od nekog trenutka beskompromisno separatističkih (pre svega slovenački i hrvatski) i od početka agonije Jugoslavije nasilno centralističkog tj. „frankističkog“ srpskog (na kojem je jahao sumanuti, bahati, priglupi Neron Slobodan Milošević sa svojom svitom civilnih i uniformisanih kabinetskih imbecila i svakojakim ološem koji se usput nakačio), a koji je uglavnom nastupao pod lažnim imenom „jugoslovenski“. Kasnije se tome borbeno pridružio i albanski nacionalizam na Kosovu, da kompletira sliku. Dobro, ali nije li Bosna izuzetak? Nije, jer je i tu došlo do rascepa primarno uzduž etničko-konfesionalnih linija razdvajanja, a ne unutar bilo kojeg od tih „korpusa“. Nije to bio sukob svetonazora, ideologija ili ne-znam-ti-čega komplikovanog, nego ordinarna oružana tuča između Steve, Stjepana i Samira. Nikakve Katalonije tu nema ni u naznakama. Samo banalnost i beda najprostijeg tribalizma. Da sve to nije bilo tako krvavo i tragično, bilo bi nepodnošljivo dosadno.
Doduše, bilo je i tu nekih razlika koje su u bitnom trasirale budući razvoj tada nasiljem razdvojenih društava. Recimo, pogledajmo Sloveniju i Hrvatsku. Slovenačka samostalnost, kao jedna od izglednih opcija budućnosti, razvijana je u najmanju ruku tokom većeg dela osamdesetih, i to u krajnje pluralnom vidu. Za nju su se – kao nešto ne nužno izvesno, ali svakako moguće – pripremali razni slojevi društva, i bitno su je različito interpretirali, što će se pokazati kao jako važno. Samostalna Slovenija u viziji tamošnjih klerikalaca, palanačkih jodlara i ljubitelja domobrana jedna je zemlja, a samostalna Slovenija u interpretaciji tamošnjih levocentrista, reformisanih komunista, ekologa, pankera i „alternativaca“ svih vrsta, bila je neka sasvim druga zemlja. U četvrt veka državne samostalnosti, zemlju će pretežno voditi ovi potonji, što će za nju biti blagotvorno i politički i ekonomski i kulturno, te neće biti bitnijih padova u autoritarizam (Janša je, doduše, više puta pokušavao, ali bi se svaki put ulupao) i druge pošasti. Hrvatska je, nasuprot, prespavala skoro cele osamdesete pod narkozom manje-više nametnute „hrvatske šutnje“, a na kraju je, u minut do dvanaest, priču o hrvatskoj nezavisnosti u svoje ručerde ščepala tvrdokorna desnica, to jest toksični udbaško-ustaški konglomerat (definiciju pozajmljujem od najuglednijih hrvatskih komentatora), i ta se zemlja zapravo nikada nije oporavila od monokulture tvrdokornog etnonacionalizma i programatskog antijugoslovenstva koje je zadobilo tako groteskne, tragikomične, upravo psihotične dimenzije da je kao obaveza upisano i u tamošnji Ustav, a da se u dominantnom medijskom govoru čak i ime Jugoslavije na upravo bizarne načine izbegava, nego se koristi idiotski eufemizam „bivša država“. Hoće se reći: bitno različit postjugoslovenski razvoj Slovenije i Hrvatske u dobroj je meri posledica bitne različitosti njihovih inicijalnih „separatizama“: pluralnog i civilnog slovenačkog, koji tu stvarno pomalo baca na katalonski, i mrgodno-militarnog, ideološki rigidnog i dubinski šovinističkog u tuđmanizovanoj Hrvatskoj.
Dobro, ali gde je taj obećani izuzetak, makar i varljiv? U Crnoj Gori, eto gde. Priča o raskolu Crnogoraca na „independiste“ i „federaliste“ zapravo je priča o raskolu unutar dominantne tamošnje etnokonfesionalne zajednice; priča u kojoj je u nekom trenutku postalo gotovo uobičajena stvar da dva sina istoga oca i majke najedared ne pripadaju istoj nacionalnosti: jedan je „Srbin“, a drugi „Crnogorac“; u skladu s tim su i njihovi politički pogledi, a pre svega odnos prema nezavisnosti Crne Gore. Zato je crnogorski referendum o nezavisnosti bio jedini neizvestan, i jedini uistinu politički; sve ovo drugo je bilo trivijalna replika popisa stanovništva.
Samo, kažem, i ova je sličnost sasvim uslovna. Naime, rekoh da je u famoznom unutarkatalonskom identitetskom dvojstvu nemoguće detektovati neke fundamentalne političke razlike kod znatne većine pristalica i jedne i druge strane u odnosu na bilo koje drugo pitanje osim same nezavisnosti Katalonije (da i ne govorimo o tome da su i glede same nezavisnosti mnogi zapravo ambivalentni, i bi i ne bi). U Crnoj Gori, pak, opcija u prilog nezavisnosti je ujedno, gotovo bez izuzetka, bila opcija za Evropsku uniju i NATO; čak i u nekom kulturno-identitetskom smislu, ona nije bila neutralna nego je predstavljala težnju k izvesnoj „mediteranizaciji“ (amfilohijevci bi rekli i: „latinizaciji“) dominantne crnogorske identitetske matrice; na drugoj, „srpska“ opcija takođe nije bila samo usko identitetsko, otherwise ideološki neutralno pitanje, nego je takoreći bez izuzetka implicirala stav protiv EU, svakako protiv NATO, i ne samo za federaciju sa Srbijom nego i za što tešnji odnos sa Putinovom Rusijom, unutar jedne povampirene hladnoratovske podele, gde bi Crna Gora, da je bilo po njihovom, ovaj put igrala za „istok“ (sreća njihova da je Goli otok sad i inostranstvu…); u pitanjima unutrašnjeg uređenja društva, to je obično bio glas slojeva sklonijih klerikalizmu, političkom autoritarizmu, patrijarhalnim odnosima i vrednostima etc, i svakako glas onih koji insistiraju na slovensko-pravoslavnom (OOUR „svetosavskom“) usmerenju crnogorske leitkultur (koja je, dakle, u tom smislu tek puka južnjačka regionalna varijanta „srpske“; zato su unutar Srbije partnere uvek nalazili na tvrdoj desnici, ili na borniranoj, degenerisanoj kvazilevici miloševićevskog tipa) kao centralnom, onom koji presudno određuje njen oblik i pravac.
U gde je Srbija u svemu tome? Pa, Srbija je, bre, svugde gde se govori o postjugoslovenskim turbulencijama… Ne, stvarno? Eh, Srbiji je u ovoj igri analogija pripala uloga one druge strane, ne separatističke nego, hm, frankističke. Za Marijana Rahoja, španskog premijera koji ideološki potiče sa postfrankističke desnice, postoji gotovo pa konsenzus spoljnih posmatrača da je svojim odviše nasilničkim nastupom oko diletantskog katalonskog referenduma učinio više za stvar separatista nego što bi oni ikada mogli (mada im ni to verovatno neće dovoljno pomoći). I mi ovdašnji imamo sličnih iskustava sa „borcima protiv separatista“. Neki od njih sada su mrtvi, neki žive u paralelnim svetovima iluzija, a neki su nam, bogme, i danas predsednici države, ili vlade, ili skupštine, ili bilo čega drugog. Evo, dok ispisujem ove redove u celodnevno blokiranom Beogradu, nad glavom mi lete helikopteri i stanje u gradu deluje mnogo vanrednije nego ono u Barseloni, a sve samo zato što je našem dokazanom borcu protiv separatista u posetu došao Redžep Tajip Erdogan, baja koji takođe zna kako treba s njima, mislim, separatistima. Blago Špancima, blago Kataloncima: daleko su oni odavde. Lako je bilo Sulji: šta god da je video, to je ipak samo njegova lična stvar. Ajd’ dobro, možda i Fatina.
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Ne znamo i ne možemo da znamo da li je do prekida programa RTV-a došlo zbog akcije 14 minuta tišine ili slučajno. Ali to ne menja suštinu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve