Za „Vreme“ iz Bona
Da se radi o pokeru, Lindner bi nosio naočare za sunce, dobacivao ostalima za stolom i upadljivo često ulagao sve čipove – all in. I stalno bi dobijao, kao što dobija i u politici. Tek mu je 38 godina, a svašta je prošao. Bez kravate, sa podočnjacima i bradom od tri dana, uvek je istupao suprotno svom izgledu – energično, jako, bez pardona. Harizma ga je dovela do koalicionih pregovora.
I sada deluje dovoljno samouvereno da uvede Nemačku u ono što će ljubitelji drame u medijima opisati kao „istorijsku krizu“. Fakat je da u posleratnoj Nemačkoj izbori nikada nisu ponovljeni, ali bilo je svakako težih vremena. To je sve Lindner znao kada je u nedelju u 23.46 kao tajfun napustio koalicione pregovore i novinarima saopštio da je kraj.
Nema smisla pregovarati, jer nema poverenja. Više od mesec dana nadvlačenja političkog konopca – sve je bilo uzalud. „Bolje je ne biti na vlasti nego pogrešno vladati“, objasnio je Lindner. Još pre dvadesetak dana je rekao da neće ući u vladu koja ne uvažava principe liberala, da je spreman da ide u opoziciju ili na nove izbore i da u tom slučaju stoički istrpi svaki „šitstorm“. Oluja upravo počinje.
RASKOL ZBOG PARA: „Lindner ima dobra iskustva sa bežanjem: prošli put je otišao kao parija, a vratio se kao neprikosnoveni čovek na vrhu“, piše „Zidojče cajtung“. Bilo je to 2011, kada je usred mandata vlade demohrišćana i njegovih liberala napustio poziciju generalnog sekretara partije. Fijasko FDP-a na izborima 2013. doveo je Lindnera na čelo stranke. Postao je mesija zbog kojeg klinički mrtvi žuti opet imaju glasače. Ako i ovaj put ima slične ideje, piše „Zidojče“, onda je upravo počela misija čiji cilj jedino Lindner zna.
Gde je zapravo zapelo – to je pitanje od milion dolara i ujedno pitanje bez odgovora. Zeleni optužuju da je Lindner od početka išao na scenario da sahrani pregovore kako bi se u javnosti predstavio kao bogzna kako dosledan, za razliku od ostalih koji su spremni da trguju principima zarad političke fotelje.
„Bili smo blizu dogovora“, ponovila je i kancelarka Angela Merkel. „Šteta“, kaže bavarski konzervativac Horst Zehofer, bled kao krpa jer ga kod kuće u Minhenu čeka svrgavanje sa bavarskog trona – i zato što se sa pregovora u Berlinu vratio praznih ruku.
Ako se ponešto i može rekonstruisati, onda izgleda nije zapelo ni kod pitanja izbeglica, ni kod klime – tu su Zeleni bili najudaljeniji od FDP-a i demohrišćana – već kao i obično kod para. Liberali su hteli da se državna kasa ne preliva, da porezi ne budu veći nego što moraju da budu, da se sasvim ukine „solidarni porez“ koji građani sa zapada zemlje i dalje plaćaju za razvoj bivše istočne, Narodne Republike Nemačke. Lindner hoće da ostane punokrvni liberal, država po njemu ne sme preduboko da zavlači ruku u džep krupnim kapitalistima i građanima.
PARTIBREJKER: U svojoj knjizi Godine u senci opisuje prve susrete sa Merkelovom i njen navodni strah od korenitih reformi, velikih političkih ideja i vizija. To isto joj i sada prebacuje. Liberali bez pogovora slede svog šefa – takva lojalnost nije viđena decenijama. „Nismo hteli u vladu u kojoj bi sve ostalo po starom“, ponavljaju po intervjuima.
Poslednje ankete ne pokazuju znatne promene u volji građana u odnosu na ishod izbora s kraja septembra. Socijaldemokrate ne žele da spasu stvar i produže veliku koaliciju, a Merkelovoj ne pada na pamet da poslednje godine pred penziju provede blamirajući se u nekakvoj manjinskoj vladi. Veoma miriše na nove izbore koji bi, posle komplikovane procedure, bili u februaru ili martu.
Lindner se pokazao kao partibrejker nemačke političke kulture u kojoj kompromis često bude iznad principa. Sada ga čekaju meseci u kojima će morati da se brani od optužbi. U septembru je dovukao svoje žute do odličnih 10,7 odsto glasova. Ta će mu brojka biti lestvica iznad koje će probati da skoči i dobije još jednu partiju pokera.