Zakoni koje nismo smeli oćutati

Milovan Šuvakov , foto: fonet

U peticiji se zahteva hitno zaustavljanje implementacije svih zakona o obrazovanju usvojenih tokom septembra i oktobra, kao i početak rada na novim rešenjima u saradnji sa stručnjacima za obrazovanje. Peticiju je potpisalo oko dve hiljade sugrađana od kojih preko 1200 kolega sa naučnim ili nastavnim zvanjima, akademika, profesora i naučnika. Među potpisnicima se nalaze najveći stručnjaci iz oblasti obrazovanja koje naša zemlja ima. Bez obzira na to što neki od njih ne dele identičnu viziju obrazovanja u budućnosti, u jednom su složni – usvojeni zakoni mogu naneti veliku štetu obrazovanju, najdragocenijem društvenom sistemu koji jedna država ima.

Možda je najveći nedostatak novousvojenih zakona to što ne rešavaju niz problema koji su se nagomilali, ali ovde ćemo se, nažalost, baviti problemima koje su ovi zakoni doneli i okolnostima u kojima su usvojeni.

MIMO STRATEŠKIH SMERNICA UZ IGNORISANJE STRUČNJAKA

Zbog izuzetnog značaja obrazovnog sistema za budućnost društva, kao i zbog kompleksnosti ovog sistema koji uključuje veliki broj aktera, potreban uslov za pravilan i svrsishodan razvoj obrazovanja jeste postojanje strateških dokumenata. Vlada Republike Srbije je 2012. godine donela Strategiju razvoja obrazovanja do 2020, a 2015. godine i Akcioni plan za sprovođenje Strategije u narednom periodu. Ovi dokumenti su rezultat višemesečnog rada preko sto stručnjaka iz oblasti obrazovanja. Početkom godine aktuelni ministar je dao sebi za pravo da krovni dokument nazove spiskom lepih želja ne navodeći nijedan konkretan primer. Bila je to zapravo najava da se nova zakonska rešenja neće voditi strateškim smernicama. Na taj način je mišljenje jednog čoveka postalo važnije od ekspertize stotine stručnjaka, koji smatra da dokument plaćen novcem poreskih obveznika treba da završi u „kanti za smeće“.

Svi zakoni su usvojeni po hitnom postupku kom je prethodila fingirana javna rasprava. Mišljenja Nacionalnog prosvetnog saveta (NPS) zaduženog za douniverzitetsko opšte obrazovanje, kao i Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje (NSVO), nisu uzeta u obzir.

ZAKON O DUALNOM OBRAZOVANJU

Pored promene već postojećih zakona, jesen 2017. godine pamtiće se i po donošenju potpuno novog obrazovnog zakona čija je misija podrazumevala ostvarenje jedne političke odluke: da postanemo zemlja jeftine radne snage. Radi se, naravno, o zakonu o dualnom obrazovanju. Ne ulazeći u besmislenost same političke odluke ili pogrešno shvaćenog načina na koji se obrazovni zakoni moraju donositi – kao rezultat stručnih rasprava, a ne političkih odluka – hajde da vidimo šta donosi ovaj zakon.

U ovom rizičnom procesu učenja, u kom je tanka granica između iskorišćavanja maloletne radne snage i procesa učenja, za očekivati je da se zakon primarno bavi zaštitom učenika. Međutim, upravo je obrnuto. Zakon pokazuje primarni interes u zaštiti poslodavca, predviđa neke obaveze za poslodavce, ali za njihovo neispunjavanje ne propisuje posledice, a broj kaznenih odredbi je minimalan. Oduzimajući učenicima prava koja propisuje Zakon o radu, oni postaju lišeni brojnih odrednica predviđenih za lica u radnom odnosu. Uprkos tome, Zakon o dualnom obrazovanju predviđa da učenici, u zavisnosti od programa, čak 80 odsto školovanja mogu provesti aktivno radeći kod poslodavca, i sa platom od 70 odsto minimalne cene rada. Imajući u vidu opšte stanje u društvu, sa pravom se pojavljuje strah da će se pojaviti brojne i teške zloupotrebe.

Pored stranih investitora za koje je i namenjen marketing koji stoji iza ove političke odluke, nije teško zamisliti lokalnog privrednika, sa vezama u stranci i Privrednoj komori, kako se sa direktorom škole upušta u biznis zasnovan na jeftinoj maloletnoj radnoj snazi. Teško je ostati ravnodušan na uskraćivanje ljudskih prava i zloupotrebu rada čak i kada govorimo o sličnom javno-privatnom partnerstvu u slučaju zatvora i osuđenika, a kamoli škola i maloletnih učenika.

ZAKON O OSNOVNAMA SISTEMA OBRAZOVANJA I VASPITANJA

Novi krovni zakon za obrazovanje, od vrtića do srednje škole, donosi nam opasnu centralizaciju upravljanja ustanovama budući da je predviđena da direktore ustanova imenuje i razrešava ministar. Spektar razloga zbog kojih direktor može biti razrešen toliko je širok da su zloupotrebe ne samo jednostavne, već su sasvim očekivane, a stiče se i utisak da je zakon i napisan upravo da bi i bi omogućio svakojake zloupotrebe. Na ovaj način, dobili smo ozakonjenu politizaciju upravljanja obrazovanjem i moćni mehanizam za pravljenje poslušnih direktora.

Zakon degradira NPS kao najviše nezavisno stručno telo. Pored toga što iz redova univerzitetskih stručnjaka umesto 15 članova, zakon predviđa samo tri, novina je i da NPS imenuje Vlada, a ne Skupština kao što je slučaj bio do sada. Bez obzira na to što se čitaocima može činiti nebitnim ko imenuje ovo telo, ipak je jasno da je jedino skupštinska procedura u izboru članova mogla koliko-toliko obezbediti nezavisnost rada. Kada Skupština formira nezavisna tela, ona se, prema svojim ingerencijama i pravnom statusu, nalaze u istom rangu sa Ministarstvom. S druge strane, prema novom Zakonu, ovo stručno telo postavlja se pod direktni uticaj Ministarstva, a smene predsednika i članova mogu da se obavljaju bez skupštinske rasprave.

Zakon obiluje mnogobrojnim propustima. Navešću samo jedan, koji jasno ilustruje posledicu odsustva komunikacije i savetovanja zakonodavca sa obrazovnim stručnjacima. Članom 49. je propisano vrednovanje kvaliteta rada ustanove na osnovu, između ostalog, postignuća učenika na nacionalnim testiranjima. Svako ko je imao imalo dodira sa obrazovanjem dobro razume da se na ovaj način ne može meriti kvalitet rada škole. Ova odredba Zakona jeste direktan udar na one škole u kojima se nalaze učenici iz porodica sa slabijim socio-ekonomskim statusom. Dostupno i pravedno obrazovanje koje predviđa Strategija je, po ministru, samo „lepa želja“.

ZAKON O VISOKOM OBRAZOVANJU

Promene Zakona o visokom prate isti onaj obrazac koji smo mogli uočiti i u slučaju douniverzitetskog zakona. NSVO, koji je pandan NPS u visokom obrazovanju, takođe imenuje i razrešava ministar. Pored toga, i Privredna komora dobija pravo da imenuje svoje članove koji, zajedno sa članovima koje predlaže ministar, imaju većinu u ovom telu. Jasno je da i ovaj Zakon ima osnovni cilj da NSVO postavi u apsolutno podređen položaj u odnosu na Ministarstvo, a i ministra lično, čime se zapravo gubi smisao postojanja ovog stručnog tela.

Jedine stavke u kojima su kritike stručne javnosti na prvi pogled „uslišene“ jeste broj mandata rektora i dekana. Iako je predlog Zakona predviđao neograničen broj funkcija, ipak je zadržano staro rešenje od dva mandata. Međutim, u prelaznim odredbama je predlagač zakona, vređajući inteligenciju građana, uneo stav koji kaže da se dosadašnji mandati ne broje prilikom primene ovog člana. Pored toga, novi Zakon omogućava profesorima da rade do sedamdesete godine života. Do sada je bilo moguće odložiti odlazak u penziju do 68. godine. Bez obzira na to što su produženja aktivne profesure oduvek i bila predviđena za poboljšanje nastavnog i naučnog procesa, ona su često, a po novom zakonu to će biti još izraženije, korišćena za potrebe ostajanja na funkcijama.

Pored svih štetnih promena koje je Zakon predvideo, možda je još pogubnije to što neki gorući problemi nisu adresirani novim Zakonom. Najvažniji nedostatak postojeće regulative, a koji nije promenjen, zastareo je model finansiranja iz prethodnog veka koji se ni terminološki, ni suštinski ne uklapa u novi zakonodavni okvir. Finansiranje i drugi problemi univerziteta nisu rešavani, kao ni problemi sa kojima se studenti suočavaju, osim što njihovi predstavnici sada neće ni moći da prisustvuju sednicama NSVO, što je do sada bilo propisano, već samo kada ih pozovu. Linearno finansiranje koje predviđa Strategija, kao i drugi koraci ka dostupnijem i pravednijem obrazovanju, i ovde ostaju samo „lepa želja“.

KAKO NAM SE OVO DESILO

Ako sagledamo sve navedeno, ne možemo da se ne upitamo kako smo došli u ovu situaciju. Da li je presudan bio politički pritisak, ignorisanje stručnjaka tokom pravljenja nacrta zakona, nestručnost ministra ili ćutanje akademske zajednice? Fokusiraću se na ovo poslednje pošto je to teza koja se često čuje, koju sam i sâm često iznosio i gde možda ima najviše prostora da se stvari poprave. Kada pogledamo tok izrade zakona i njihovog usvajanja, možemo potvrditi da akademske institucije jesu aktivno učestvovale u javnim raspravama. NSVO, u čijoj je nadležnosti Zakon o visokom obrazovanju, imao je primedbu na skoro svaki član izmenjenih odredbi. Ako je mišljenje stručnog tela, plaćenog od para poreskih obveznika, da je nešto loše, ako svi univerziteti (KONUS) imaju potpuno isto mišljenje, nije očekivano da vlast to ignoriše. Da su okolnosti normalne, tj. da ova država funkcioniše na pravno valjan način, ova aktivnost akademskih institucija verovatno bi bila dovoljna. Pored delovanja institucija, činjenica je da je akademska zajednica u najvećoj meri oćutala usvajanje novih zakona. Da su ovi glasovi bili brojniji i izraženiji, moguće je da bi i tok javne rasprave i konačna zakonska rešenja bili drugačiji. Dakle, nije sporno da i akademska zajednica mora poneti svoj deo odgovornosti za loša zakonska rešenja. Upravo ovi događaji, loša rešenja, nedovoljno glasno delovanje prosvete i nauke i najodgovornijih ljudi u obrazovnoj politici, navelo je grupu profesora i istraživača da pokrenu peticiju protiv usvojenih obrazovnih zakona. Takođe, počeli smo da se okupljamo oko još jednog cilja – osnivanja Udruženja profesora i istraživača. Smatramo da će udruživanje omogućiti akademskoj zajednici da zauzme veću ulogu u važnim društvenim promenama. Udruženje koje će osigurati da više ne ćutimo.