Španski filozof Hose Ortega i Gaset (1883–1955) izjavio je svojevremeno da katalonski problem ne može da se reši, već da Katalonci i Španci moraju da se nauče na suživot. Vanredni parlamentarni izbori održani u Kataloniji 21. decembra prošle godine u izvesnoj meri potvrđuju ovu tezu, imajući u vidu duboku podeljenost katalonskog društva.
Secesionistički blok, koji čine izborna lista Zajedno za Kataloniju i stranke Republikanska levica Katalonije i Kandidatura za narodno jedinstvo, osvojio je apsolutnu većinu sa 70 od ukupno 135 poslaničkih mesta u Parlamentu, dok je unitaristička stranka desnog centra Sijudadanos, beskompromisni zagovornik poštovanja ustavnog poretka na čelu sa Ines Arimadas, mladom političarkom andaluzijskog porekla, osvojila pojedinačno najviše glasova sa 37 mandata.
Formiranje novog saziva Parlamenta Katalonije zakazano je za 17. januar. Međutim, i dalje je neizvesno da li će i na koji način bivši predsednik Katalonije i poslanik Zajedno za Kataloniju Karl Pućdemon sa još četiri poslanika biti u mogućnosti da glasa, imajući u vidu da su oni nakon proglašenja katalonske nezavisnosti utočište od hapšenja pronašli u Belgiji, gde se i dalje nalaze.
EKONOMSKA POZADINA: Ekonomska pitanja su u većoj ili manjoj meri oduvek bila u osnovi argumentacije katalonskih nacionalista naspram centralnih vlasti u Madridu. Većina izvora polaznu tačku katalonskog nacionalizma smešta u 1714. godinu, kada je španski kralj Filip V (iz dinastije Burbona) ukinuo katalonski Đeneralitat, instituciju u to doba prvenstveno nadležnu za oblast fiskalne politike, a nakon podrške koju je Katalonija u Ratu za špansko nasleđe (1701–1714) pružila dinastiji Habzburga. Time su Kataloniji ukinute fiskalne povlastice (fueros), dok su ih Baskija i Navara, koje su se našle na pobedničkoj strani, zadržale.
Usled značajnog ekonomskog rasta koji Katalonija doživljava i profilisanjem katalonske buržoazije u drugoj polovini 19. veka počinju da se prepoznaju prvi oblici katalonskog nacionalizma koji će svoju punu formu dobiti početkom 20. veka. Nakon Frankove smrti 1975. godine, tranzicije i teritorijalne podele Španije poznate kao „kafa za sve“, prema kojoj je Španija podeljena na sedamnaest autonomnih pokrajina i dva autonomna grada (Seuta i Melilja), Kataloniji, Baskiji i Galiciji pripašće najveći stepen autonomije.
Ipak, katalonski nacionalistički sektor ostaće željan fiskalne nezavisnosti za koju su bili uskraćeni. Uprkos tome, zbog blagostanja i najvećeg ekonomskog rasta koji će Španija zabeležiti u svojoj novijoj istoriji u periodu od 1980. do 2007. godine, ovo pitanje neće izbijati na površinu.
Ne manje važan razlog jeste i vešta igra bivšeg predsednika Đeneralitata Đordija Pužola (1980–2003), katalonskog nacionaliste, danas sa članovima svoje porodice optuženog za pranje novca, koji je predvodeći nacionalističku Konvergenciju i Uniju (CiU) pružao podršku svim centralnim vladama i uspevao da zauzvrat dobije određene koncesije za severoistočnu špansku pokrajinu.
Pitanje fiskalne nezavisnosti Katalonije obnovljeno je za vreme prve separatističke vlade Artura Masa (2010–2016) i predsednika CiU usled finansijske krize koja je potresala Španiju i strogih mera štednje kojima je bila izložena, povlačeći za sobom gubitak stotina hiljada radnih mesta u Kataloniji i odlazak mladih u inostranstvo.
Mnogi analitičari takođe smatraju da je novi separatistički kurs koji je u tom periodu zauzeo CiU bio zapravo želja da se skrene pažnja sa korupcionaške afere čiji je glavni akter bio Đordi Pužol.
OPREČNA VIĐENJA: Sa BDP-om od 211,9 milijardi evra (28.590 evra po glavi stanovnika naspram nacionalnog proseka od 23.970 evra) u 2016. godini koji čini 19 odsto španskog BDP-a, Katalonija je sa svojih 7,5 miliona stanovnika privredno najjača pokrajina Španije.
Upravo oko ekonomskih posledica nezavisnosti Katalonije secesionistički i unitaristički argumenti se ni u jednom aspektu ne podudaraju. Dok unitaristi smatraju da bi eventualna nezavisnost predstavljala veliki udarac za ekonomiju Katalonije, katalonski secesionisti smatraju da bi novonastala situacija mogla da se prebrodi bez većih posledica po njenu privredu. I jedni i drugi argumenti obiluju ciframa optužujući se međusobno za podešavanja brojki u sopstvenu korist.
Secesionisti svoju argumentaciju zasnivaju na kritici aktuelnog distributivnog modela prema kome se vrši finansiranje autonomnih pokrajina u Španiji, pozivajući se na fiskalni bilans; ističu da se porezima koje Katalonija plaća Madridu mnogo više daje nego što se zauzvrat dobija, što stvara veliki deficit, pa tako poznati separatistički slogan glasi „Španija nas krade!“. Mada parcijalna analiza nije na sveobuhvatan način uključila kontradavanja Madrida za troškove vojske, spoljne politike ili za investicione projekte, ovaj argument se najčešće koristio u predizbornoj kampanji separatista.
S druge strane, unitaristi argumentaciju zasnivaju na trgovinskim bilansima prema kojima je ostatak Španije najveće izvozno tržište Katalonije sa kojim ova autonomna pokrajina ostvaruje visok suficit, te da bi njegovim gubitkom bio srednjoročno zadat veliki udarac katalonskoj ekonomiji, pre svega njenim malim i srednjim preduzećima koja su najosetljiviji akteri privrednog života.
Nesporno je da bi izlazak Katalonije iz Španije imao posledice po njen ostanak u Evropskoj uniji i evrozoni. Nakon olako datih obećanja Karla Pućdemona u predizbornoj kampanji za lokalne izbore, prema kojima bi Katalonija nakon stečene nezavisnosti po automatizmu postala dvadeset deveta članica EU, usledile su brze reakcije iz Brisela da se Kataloniji ne bi obezbedio nikakav specijalan tretman koji bi joj omogućio momentalni povratak u EU, već bi morala da prođe kroz dugotrajan proces pridruživanja kakav je predviđen za svaku zemlju koja želi da se pridruži EU.
Izlazak iz evrozone bi, prema mišljenju mnogih analitičara, doveo do pada kupovne moći stanovništva i devalvacije nove valute. Istovremeno, Evropska centralna banka izgubila bi nadležnosti koje bi joj omogućile da u slučaju potrebe interveniše u Kataloniji.
Aktuelnu krizu u Kataloniji u ekonomskom pogledu je bez sumnje obeležilo preventivno preseljenje preko tri hiljade kompanija u druge delove Španije a među njima se nalaze i neke od najznačajnijih finansijskih institucija. Dok je Pućdemon nastojao da tokom predizborne kampanje umanji značaj odlaska kompanija iz Katalonije, karakterišući to kao privremenu meru, protivnici nezavisnosti ne misle tako. Ekonomista i profesor na Univerzitetu u Barseloni Hose Marija Gaj de Lijebana ističe da će ove kompanije promenom fiskalnog sedišta prestati da plaćaju poreze u Kataloniji i dodaje da će ih autonomne pokrajine u koje kompanije odluče da se presele oberučke prihvatiti i pružiti im brojne olakšice kako bi tu i ostale.
Prema predviđanjima Nezavisnog organa za fiskalnu odgovornost (AIReF), institucionalna kriza u Kataloniji koštaće ovu autonomnu pokrajinu 0,7 odsto BDP a, dok bi, ukoliko se kriza nastavi i tokom 2018. godine, BDP Katalonije mogao da padne za 2,7 odsto.
Katalonska kriza nije zaobišla ni jedan od najboljih i najbogatijih svetskih fudbalskih klubova svih vremena, FK Barselonu, dovodeći u pitanje njegovu budućnost. Jedna od udarnih vesti objavljena pre nekoliko dana jeste i klauzula ugovora Lionela Mesija sa Barselonom prema kojoj bi u slučaju nezavisnosti Katalonije i izlaskom kluba iz Španske lige došlo do raskida ugovora bez obaveze plaćanja penala. S druge strane, još jedna zvezda Barselone, Žerard Pike, u septembru prošle godine podržao je održavanje (ne)legalnog referenduma o nezavisnosti Katalonije.
REFORMA USTAVA: Nesporno je da najviše razloga za slavlje nakon izbora imaju građani Katalonije koji su svoj glas dali secesionističkim strankama. Međutim, ne sme se zanemariti činjenica da kada bi izborni rezultati bili postavljeni u referendumski kontekst (za ili protiv ostajanja Katalonije u Španiji), Katalonija bi ostala u granicama Španije. Jer, secesionisti su osvojili svega 47,5 odsto ukupnog broja glasova, ali im apsolutnu većinu u Parlamentu dozvoljavaju važeća pravila igre. Katalonija je jedina autonomna pokrajina Španije čije političke snage nisu uspele da se usaglase oko katalonskog izbornog zakona, pa se primenjuje nacionalni koji favorizuje stranke sa većom podrškom u ruralnim, manje naseljenim mestima, gde su secesionisti odneli pobedu.
Prema mišljenju mnogih, rezultat decembarskih izbora trenutno je najveći domet katalonskih separatista, ako se u obzir uzme sveukupni psihološki ambijent u kome su secesionističke stranke vodile kampanju baziranu na emocijama, ali i zahvaljujući karakteru vanrednih izbora lišenih odgovornosti koju bi nosilo referendumsko izjašnjavanje kao „put bez povratka“. Procenjuje se da je značajan broj Katalonaca svoj glas dao secesionističkom bloku kao odgovor Madridu na primenu člana 155. Ustava Španije i tvrdi stav aktuelne vlade prema Kataloniji koji karakteriše odsustvo dijaloga.
Brojni poznavaoci prilika u Španiji smatraju da su predvodnici nezavisnosti Katalonije svesni da ta ideja ne uživa većinsku podršku Katalonaca, već da samo nastoje da ojačaju svoju poziciju o većoj autonomiji u pregovorima sa centralnom vladom. Ipak, iz perspektive Madrida, pored činjenice da španski Ustav ne predviđa mogućnost referenduma o nezavisnosti, tolerisanjem njegovog održavanja bio bi napravljen presedan koji bi mogao da inspiriše i druge autonomne pokrajine da učine nešto slično. Prva na listi zainteresovanih svakako bi bila Baskija, čija je Vlada od 2011. godine, kada je rasformirana teroristička organizacija ETA, nacionalističko pitanje stavila u drugi plan koncentrišući se na razvoj svoje već razvijene privrede, a Kataloncima prepustila da se bore za uslove koji bi mogli da dovedu do nezavisnosti.
Rešenje aktuelne krize trebalo bi potražiti u dijalogu Madrida i Barselone i eventualnom redefinisanju Ustava koji bi dozvolio federalno uređenje zemlje, što je ideja za koju se aktivno već neko vreme zalažu španski socijalisti. Profesor ustavnog prava na Autonomnom univerzitetu u Madridu Huan Hose Solosabal smatra da je pravo rešenje ažuriranje Ustava i da je „reforma Ustava odgovor, ali da ne sme služiti samo kao kočnica za separatizam, već da postoje brojni razlozi za njeno sprovođenje“.
Uzimajući u obzir industrijsku tradiciju Katalonije, njen geografski položaj, kao i izraženi trgovački mentalitet Katalonaca koji krasi mediteranske narode, nesporno je da bi u slučaju eventualne nezavisnosti danas najrazvijenija autonomna pokrajina Španije na duge staze postala jedna od respektabilnih evropskih ekonomija. Pitanje je, međutim, po koju cenu.