Kako sam postao Jozef K.

Godišnjicu Demokratske stranke iščekivao sam nestrpljivo: dvadeset i dve godine sam se aktivno bavio politikom, sve dok se, prošle godine, iz nje nisam povukao. U ovoj organizaciji, tokom godina i decenija, stekao sam veliki broj prijatelja, pa sam, gotovo ustreptao, čekao proslavu njenog 28. rođendana i susrete sa meni dragim ljudima. Činjenice da sam bio njen predsednik i da sam poslednji član Predsedništva iz vremena Zorana Đinđića koji je još uvek član DS-a čine me naročito ponosnim. Ostatak „vrha stranke“ iz vremena atentata nesrećno se raštrkao po SNS-u, LDP-u, SDS-u, ZZS, Novoj… Pomenuti ponos je verovatno i razlog istrajnosti u podnošenju blaćenja, progona i maltretiranja koje smo moja porodica i ja preživeli u periodu dok sam bio predsednik stranke. Iživljavanje vlasti nad nama je bilo toliko bestijalno, da su režimski mediji pojedine članove moje najuže porodice u karikaturama prikazivali kao svinje, a moju decu je, pri odlasku i povratku iz škole, na, bukvalno, svakih 10 metara dočekivao sveže ispisani natpis na pločniku: „Pajtić lopov“. Neki protagonisti pretnji smrću upućenih meni i mojim najbližima su locirani i procesuirani, neki ne. Moj savetnik za medije je izbrojao da sam, zato što sam branio Demokratsku stranku, samo u jednoj godini bio na više od 500 naslovnih strana – uvek i isključivo prikazan u negativnom kontekstu. U vreme kada sam bio predsednik stranke, račun je bio blokiran, od prve do poslednje sekunde mog mandata, zbog duga od 5 miliona evra (iz kampanje 2012. godine) koji se na DS svalio kao žrvanj. Moji saradnici znaju da sam više od polovine svoje profesorske plate davao za pokrivanje elementarnih troškova organizacije. Nije mi bilo teško, niti je to čin za naročitu hvalu. Činili su to još neki ljudi koji su pomoć i podršku svojoj organizaciji doživljavali kao moralnu obavezu.

UDARAC U PLEKSUS

Kada između takvih Scili i Haribdi prođete, verujete da vas više ništa ne može iznenaditi, a kamoli povrediti. Pogrešio sam. Na samu godišnjicu DS, u medijima je osvanuo klevetnički intervju Dragana Šutanovca, predsednika stranke, u kome on za „političku i finansijsku devastaciju“ organizacije optužuje, pre svega, prethodne predsednike, Đilasa i moju malenkost. Udarac u pleksus. Na stranu to, što je za elementarnu uverljivost „beskompromisne borbe“ protiv „unutarpartijske korupcije“ ipak neophodno da je povede neki junoša korčaginovskog, a ne, kao u ovom slučaju, ostapbenderovskog tipa. Da je za autentičnost promocije političke čestitosti važno da se na nju pozivaju oni kojima se veruje da im je do nje stalo, a ne oni koji, posle dvadesetak godina bavljenja politikom u ovako siromašnoj zemlji, mogu da se pohvale sa 300.000 evra na računu, kolekcijom skupocenih satova i pašnjakom u najskupljoj građevinskoj zoni u Srbiji. Sve to na stranu. Za uverljivost „beskompromisne borbe“ je najvažnije da nije zasnovana na lažima.

Jasno je bilo da je pomenuti intervju bio samo uvod u još malignije napade. Samo nekoliko dana kasnije, na jednom portalu se pojavio tekst pod nazivom: „Da li je bezočna pljačka Demokratske stranke pravo lice evropske, pristojne i građanske Srbije“, uz koji je objavljen i izveštaj Šutanovčeve komisije za utvrđivanje finansijskog stanja i kontrolu načina trošenja finansijskih sredstava. Oba teksta, a pogotovo prateći tekst, obiluju uvredama i blaćenjem, ne samo Đilasa i mene, već, manje-više svih bivših funkcionera stranke koji nisu u kumovskim ili bliskim odnosima sa sadašnjim predsednikom DS. Tako sam ja, kolegi Šutanovcu i njegovim saučesnicima, „jedan od krivaca za finansijsku devastaciju stranke“, „bezočni pljačkaš“, jedan od onih koji su gurnuli DS u dužničko ropstvo, neko ko je zaključio štetni ugovor… Međutim, više od kleveta upućenih na moj račun, zabolelo me je mesto na kome ih je objavio moj stranački kolega i predsednik – sajt „Antidot“, koga mediji povezuju sa Bebom Popovićem. A jasno je, gde je Beba Popović – tu je i Aleksandar Vučić.

Kada laži o vama izgovaraju politički protivnici, to se smatra delom folklora, a u mnoge od njih ne veruju čak ni njihovi birači. Laž iz sopstvenih redova je kudikamo opasnija. Mnogo je kredibilniji klevetnik iz iste organizacije, jer se uvek polazi od pretpostavke da se ljudi unutar nje mnogo bolje uzajamno poznaju nego što ih zna protivnik. Za razliku od SNS, koji tvrdi da su demokrate opustošile Srbiju, Šutanovac pokušava da dokaže da su demokrate pokrale i sopstvenu partiju. Predsednik DS je dovoljno politički iskusan i sigurno zna da takve klevete, pogotovo u izbornoj kampanji, ne mogu doneti dobro našoj stranci. Naprotiv, mogu samo deo tradicionalnih birača oterati u apstinenciju ili u podršku nekoj drugoj listi. Zna i to da takvo blaćenje oduzima glasove dvema potencijalno najvećim opozicionim listama na beogradskim izborima – Đilasovoj i Šapićevoj. Niko me ne može ubediti da Šutanovac, kao čovek sa toliko „političkih utakmica“ u nogama ne zna da jedini beneficijar takvog njegovog ponašanja može biti samo režim. Da mu nije jasno da ovakvo samopovređivanje unutar opozicije može odgovarati samo SNS-u. Spoznaja da se, očigledno, radi o dugo promišljanom i pripremanom napadu je za mene, kao čoveka koji je u Demokratskoj stranci odrastao – krajnje poražavajuća.

KAFKIJANSKA ATMOSFERA

U Izveštaju Šutanovčeve komisije, pored teških kleveta i uvreda, nailazimo i na određene činjenice koje su nesporne. Prva se odnosi na uzrok zbog koga je Demokratska stranka već godinama u blokadi, a to su, pre svega, ugovori sa firmom Communis, čija su posledica bile obaveze od neverovatnih 7.917.926,929 EVRA. Skoro osam miliona evra je usmereno jednoj jedinoj agenciji u izborima 2012. godine. Posledica takvog postupanja je da je Demokratska stranka iz izborne kampanje izašla sa dugom od više od 5 miliona evra. Taj dug otplaćuje i dan-danas. Upravo taj dug visi svima nama, članovima Demokratske stranke, kao finansijski mač nad glavom. Interesantno je da su Šutanovcu i njegovoj komisiji svi krivi za „devastaciju“ stranke, sem potpisnice ugovora sa agencijom Communis – njegove potpredsednice i najbliže saradnice Tamare Tripić. Gospoda iz komisije, pored ugovora sa agencijom Communis, potenciraju još jedan pravni posao koji predstavlja finansijski kamen oko vrata DS-u – ugovor sa Razvojnom bankom Vojvodine iz juna 2012. Međutim, u tekstu uspešno zabašuruju (i u fusnotu guraju) činjenicu da je i ovaj ugovor potpisala gospođa Tripić.

Šutanovčeva komisija nikog od „okrivljenih“ nije pozvala da odgovori na klevetničke navode iz njihovog „Izveštaja“ ili da im ukaže da je namerno prećutkivanje presudnih činjenica u tom pamfletu očigledno i utoliko kompromitujuće za celu organizaciju. Ispostavilo se da je lakše princip „audiatur et altera pars“ nametnuti „Informeru“, nego aktuelnom rukovodstvu DS. Kafkijanska atmosfera. Da su me pozvali, kao bivši predsednik bih im objasnio da organizaciji, koja je kroz istoriju okupljala odličnike iz svih oblasti društvenog života, pa i vrhunske pravnike, ne priliči ni da razmatra ovakve dokumente, a kamoli da ih objavi. Nezavisno od toga što, posle višestruke disolucije, sadašnja DS nije ni senka nekadašnje. Kao profesor obligacionog prava (samim tim i ugovornog prava), objasnio bih im da bih sva tri ugovora (koje oni interpretiraju na naopak i malevolentan način) ponovo i u svako doba potpisao.

DUG I POTENCIJALNI BESKUĆNICI

Prvi ugovor čijim sam potpisivanjem, navodno, naneo štetu stranci (što je teza komisije na 19. stranici Izveštaja), jeste ugovor o poravnanju sa kompanijom Multikom group Dragana Đilasa. Pre zaključenja ovog pravnog posla, Đilasova kompanija je, ugovorom o ustupanju potraživanja sa Razvojnom bankom Vojvodine, otkupila dug DS od te banke. Na to, da li će kompanija Multikom group otkupiti dug DS od RBV niko od nas iz Demokratske stranke kao dužnika, naravno, nije mogao da utiče. Niti smo mogli, u uslovima prinudne blokade, da odbijemo da plaćamo obaveze novom poveriocu. U izveštaju se na strani 13. navodi, ali i svesno zabašuruje najvažnija činjenica. Đilasova firma je otkupila naš dug od RBV za 49.407.163, 82 dinara, a mi smo, kao dužnik, da bismo zaustavili prinudnu prodaju imovine članova DS, bili prinuđeni da sa njegovom kompanijom, kao novim poveriocem, zaključimo ugovor o poravnanju. Ugovor je sklopljen u identičnom iznosu od 49.407.163, 82 dinara. Dakle, uprkos klevetanju da je ugovor štetan, on sa sobom nije doneo nijedan jedini dinar novih obaveza DS-u.

Neću preterati ako kažem da je Demokratska stranka sa ovim pravnim poslom bila na dobitku. Kako? Ugovor je zaključen u trenutku kada rukovodstvo RBV pokreće postupke iseljenja i prinudnog izvršenja na imovini dvadesetak članova stranke koji su založili svoj krov nad glavom (stanove i kuće u kojima žive) da bi kredit Demokratske stranke bio obezbeđen. Svi mediji su tada brujali o tom skandalu. Da Đilas nije preuzeo dug, članovi DS koji su se žrtvovali za nju, ostali bi beskućnici jer bi ih banka iselila i na javnoj prodaji prodala njihove nepokretnosti.

Rukovodstvo RBV bi to učinilo ne samo zato što ga čine ljudi bliski vrhu SNS, već i zato što bi tako postupila svaka banka na svetu s obzirom na to da je dug Demokratske stranke iz kampanje 2012. bio ogroman, a potencijal za vraćanje više nego skroman, što se vidi čak i iz „Izveštaja“. Đilas je, prilikom preuzimanja duga od RBV, obećao da neće iseljavati demokrate i njihove porodice iz njihovih domova i to je obećanje ispunio. Na kraju, Šutanovčeva komisija meni prebacuje to što je, navodno, Đilasova kompanija dobila popust od RBV od 11 miliona dinara. Ne isključujem mogućnost da ga je, uz pregovore, zaista i dobila. Međutim, potpuno je nejasno kako sam ja to mogao uticati na odnos rukovodstva banke i Multikom group, ili kojim sam oružjem mogao naterati Đilasa da sa DS-om podeli sredstva ostvarena na ime popusta. Jednako je nejasno i kako je Šutanovčeva komisija zamislila da sam mogao sprečiti banku da Đilasu proda potraživanje prema DS-u. Koješta.

OSAM MILIONA I OSAM HILJADA

Drugi i treći ugovor koji mi se „stavljaju na teret“ su pravni poslovi na osnovu kojih je u svrhe predizborne kampanje angažovana agencija Ivana Miloševića (strana 15. „Izveštaja“). Ukupan iznos obaveza prema Miloševiću, na osnovu oba ugovora, iznosi 985.618,40 dinara (nešto više od milion dinara, odnosno, osam hiljada evra). Članovi tadašnjeg Predsedništva DS, Izbornog štaba, stranačke administracije, pokrajinske administracije, imali su prilike da sarađuju sa Miloševićem i veoma je dobro poznato da je on svoje obaveze prema stranci itekako ispunio. Međutim, Šutanovčeva komisija ovaj ugovor, iako je nesporna obaveza prema Miloševiću, ubacuje u Izveštaj, da bi stvorili utisak kako sam ja, eto, potpisao više spornih ugovora. Da čorba koju su mi zapržili bude gušća. Argument zbog koga je ovaj pravni posao komisiji sporan je – urnebesan! Komisija se u Izveštaju pita gde je pečat? Dakle, nisu sporni ugovori koje je potpisala Tamara Tripić, koji su obavezali stranku da isplati osam miliona evra, ali su strašno sporni ugovori koje sam potpisao ja, čija je vrednost osam hiljada evra, dakle, 1000 (i slovima: hiljadu) puta manja. A sporni su jer je neka od sekretarica zaboravila da na njih udari pečat (izgleda da Šutanovčeva komisija misli da je posao predsednika da ide po stranci i pečatira dokumente). Da su Šutanovčevi saradnici čitali Zakon o obligacionim odnosima, znali bi da je ugovor, koji je u celosti ispunjen, punovažan bez obzira da li ima nedostataka u formi (u prevodu – nezavisno od toga gde je pečat i ima li ga na tekstu pravnog posla).

ZAŠTO NISAM OTIŠAO NA GODIŠNJICU DS–a

Iz politike sam izašao mirne savesti i čistog obraza, vrativši se karijeri univerzitetskog profesora na fakultetu na kome sam zaposlen više od dve decenije. U političku organizaciju kojoj pripadam uložio sam svoje znanje i svoj lični i profesionalni autoritet. Režim, uprkos ogromnim višegodišnjim naporima, protiv mene nije uspeo da pokrene ni krivičnu ni prekršajnu prijavu jer sam se u svemu i u svakom trenutku ponašao lege artis. Domaćinski i u skladu sa zakonom. Zbog kleveta da sam „žuti lopov“, do sada sam tužio SNS kao stranku, „Informer“, Martinovića, Jovičića i druge funkcionere režima. Ali, nisam mogao ni da sanjam da će me za „finansijske malverzacije“ optuživati neko iz sopstvene stranke. Klevetanje nikada nije bilo demokratski manir.

Nikog iz opozicije ne napadam. Posebno pred izbore. Ali, preko ponovljenih javnih kleveta ne mogu preći i niko ne bi. Ko kaže da bi, kaže to jer nije meta. Zbog svega navedenog, nije mi preostalo ništa drugo nego da protiv Dragana Šutanovca i svih njegovih saradnika koji su učestvovali u klevetanju podnesem tužbe.

Na godišnjicu stranke nisam otišao. Izgleda da mi je pleksus slabiji nego što sam mislio.