Oj, Krajino, noćas si daleko

U svakoj predizbornoj kampanji, bilo da je predsednička ili lokalna, Srpska napredna stranka (SNS) sa svojim satelitima obavezno angažuje fantomska udruženja izbeglica, raseljenih lica, Krajišnika, prekodrinskih Srba i slično, čiji predstavnici (uglavnom one–man show), po pravilu, gotovo šablonski, daju apsolutnu podršku „mudroj politici Aleksandra Vučića“, koja će im doneti prosperitet. Najnoviji slučaj, pred sadašnje izbore u Beogradu, jeste pojava do sada u javnosti nepoznate Koordinacije udruženja izbeglih i prognanih lica u Srbiji, čiji je predsednik Milan Žunić u subotu na konferenciji za novinare SNS-a slavodobitno saopštio da 48 udruženja koje okupljaju „predstavlja većinu Krajišnika“ i da svi oni podržavaju Vučića.

Na novinarsko pitanje da objasni metodologiju po kojoj je došao do broja „Krajišnika“ u Srbiji, kao i kako zna da je većina u članstvu tih 48 udruženja, Žunić je objasnio da se „zna u broj“ koliko je onih koji su poreklom „prekodrinski“ Srbi i njihovih potomaka u Srbiji – 2.473.000.

„Gledajući po udruženjima, nas podržava većina Krajišnika“, samouvereno je ustvrdio Žunić, ali njegove reči nisu prenete u zvaničnom saopštenju SNS-a sa te konferencije, niti su ih objavili paradržavna agencija Tanjug, ni RTS ni SNS-u lojalne televizije.

Ako je to tačno – a Žunić valjda ne bi lagao – logično se nameće zaključak da, kada se uračuna broj onih koji tvrde da su poreklom Crnogorci, pa onda Srbi sa Kosova, a tu su i brojne nacionalne manjine – onda su Srbi iz Srbije (Šumadinci, Moravci, Užičani, oni iz Rađevine i Arzbukovice, Negotinske krajine, Raške oblasti, sa juga Srbije) u svojoj zemlji manjina.

BLANKO PODRŠKA: Koordinacija udruženja izbeglih i prognanih lica u Srbiji registrovana je u Agenciji za privredne registre (APR), ali se kao njen zakonski zastupnik ne navodi Žunić, nego izvesni Jovan Čakarević.

Žunić je bio „zvezda“ i na konferenciji za novinare Pokreta socijalista Aleksandra Vulina 28. januara, kada je, u svojstvu „predsednika Skupštine Krovne organizacije izbeglih i raseljenih lica u Srbiji“, rekao da 20 organizacija članica podržava SNS. „Krajišnici tradicionalno podržavaju vladajuću koaliciju na čelu sa Aleksandrom Vučićem, a podržaćemo ih i na ovim beogradskim izborima“, poručio je on tada.

Prostim uvidom u registar APR lako je vidljivo da ne postoji nikakva „Krovna organizacija izbeglih i raseljenih lica“, da se radi o fantomskom udruženju. Fantomsko udruženje na konferenciji za novinare fantomske Vulinove stranke, u gradu u kome ljudi sa „fantomkama“ usred noći ruše objekte, a policija od nekog neutvrđenog „fantoma“ dobija nalog da ne reaguje, slika je Srbije u koju su, nažalost, zbog propagande umešani i oni koji s tim nemaju veze – nekadašnje izbeglice iz devedesetih, koje odavno nisu u tom statusu, jer su dobile državljanstvo Srbije i punopravni su građani.

Žunić i kompanija nisu SNS-produkt samo ovih izbora; njihov „omiljeni“ eksponent od izborne kampanje 2012. godine bio je Miodrag Linta, koji je bio na čelu u medijima sveprisutne Koalicije izbjegličkih udruženja, a nju su, navodno, činila čak 103 izbeglička i zavičajna udruženja krajiških Srba. Imena tih udruženja na sajtu Koalicije nikad nisu navedena, verovatno iz prostog razloga da su, osim što ih nije bilo toliko, i ona što su postojala činile tri osobe, koliko je zakonski potrebno da bi se udruženje građana registrovalo.

Pred izbore 2012. Linta se aktivno uključuje u kampanju SNS-a, piše saopštenja, poziva izbeglice da glasaju za naprednjake, obećava „med i mlijeko“ kad SNS pobedi, razne rezolucije i deklaracije koje će poboljšati život izbeglica. Danas, skoro šest godina posle, vidi se da su obećanja bila prazna, a jedino što je ostvareno su privilegije za njega, koji je poslanik. Kada je 2012. agitovao za SNS, na jednoj konferenciji za štampu novinari su ga ironično pitali koliki mu je račun za telefon, jer bi valjda, kad tvrdi da Koalicija izbjegličkih udruženja stoji iza nečega, trebalo da pozove predsednika svakog od te 103 organizacije i pita za saglasnost, a to iziskuje troškove telefona, fiksnog ili mobilnog. Pošto je na konferenciji bio i Aleksandar Vučić, pokušao je da odbrani Lintu, koji je ostao zatečen, pa je rekao da je Linta nov u politici i još ne zna da su „žuti novinari“ poslani da ga navodno provociraju.

Linta je kasnije objasnio da on ima blanko podršku tih udruženja za svako saopštenje i stav koji iznese. Da je prodavac magle, pokazalo se uskoro, kad je ušao u Skupštinu, jer mu je glavni predizborni adut bio donošenje Rezolucije o poštovanju prava izbeglih i prognanih, tvrdeći da će njome, maltene, biti rešeni svi problemi te kategorije ljudi. Kako je to izgledalo, videlo se u novembru 2012: Linta je tada ispred zgrade parlamenta, praveći predstavu za kamere, „podnosio“ tu rezoluciju, umesto, kao što je red, u pisarnici Skupštine. Ali, njemu je bilo važno da ga snime kamere. A Skupština, umesto da usvoji rezoluciju, skinula ju je sa dnevnog reda, i nikad je više nije stavila, niti hoće.

Kada je uvideo da je njegova obmana razotkrivena, Linta se povukao sa čela te Koalicije i formirao novu fantomsku organizaciju, Savez Srba regiona, koja je do danas prisutna u režimskim medijima, a on redovan gost na Pinku, RTS-u, na stranicama „Informera“, „Srpskog telegrafa“ i „Alo“, a za Tanjug komentariše sve i svašta za šta smatra da je pozvan da se izjasni i da je kompetentan. A Savez Srba regiona je, što je zanimljivo, sastavljen ne od organizacija, nego od pojedinaca – što u prevodu znači da su za formiranje i registraciju udruženja građana, a to je taj savez, potrebni potpisi tri punoletna građanina Srbije. Tako Lintin savez možda čine samo trojica ljudi.

Začudo, Koalicija na čijem čelu je dotad bio, a navodno i dalje postoji, sa drugim ljudima na čelu, njegovim marionetama, preko noći je prestala da bude medijski aktivna, otišla je u „fantome“. Kraj Lintine Koalicije započeo je 5. avgusta 2016. godine na obeležavanju godišnjice „Oluje“, kada je, uz državnu pomoć, naravno, zakupio papreno skupu veliku dvoranu Sava centra, koja prima više od 5000 ljudi da bi tamo održao, kako je najavljeno, „Veliku memorijalnu akademiju“. No kada je kolona izbeglih krenula ispred Crkve Svetog Marka u šetnju centrom Beograda, a bilo je više stotina ljudi (od oko 2000 koliko je bilo u crkvi i na platou ispred), do Brankovog mosta ostalo ih je nekoliko desetina, a pred Sava centar je došlo njih svega nekoliko – onih koji su nosili transparente. Njih oko 200 dovezeno je u 3-4 autobusa iz nekoliko mesta u Vojvodini, a Lintini saradnici, da kamere ne bi snimile avetinjski praznu dvoranu Sava centra, pokušavaju da ih sateraju u jedan deo i grupišu, kako bi na televizijama izgledalo da su mesta popunjena.

Potom je usledio vrhunac fijaska – službenici Vlade saopštavaju brojnim novinarima da nema nikog od predstavnika Vlade, uključujući i sveprisutnog Vulina (već tad Vučićevog telala i nezvaničnog ministra za Hrvatsku i Kosovo), a razlog je „mali broj prisutnih“. Ni ministri nisu hteli da se blamiraju… Međutim, dve godine kasnije, kao „sveža krv“ umesto Linte odnekud je izvučen Žunić sa svojom Koordinacijom i predsednikom Upravnog odbora tog udruženja izvesnim Nenadom Abramovićem.

foto: tanjug / rade prelić

ZATO ŠTO BAČKA PALANKA VOLI BEOGRAD: Da SNS ima i dodatna iznenađenja pokazalo se već ove sedmice, ali to je razotkrilo još nešto: njihovu nemoć da se suprotstave činjenicama, kao i nedostatak relevantne osobe koja bi mogla parirati „drugoj strani“.

Naime, penzionisani general-pilot Sreto Malinović, kandidat na listi Demokratske stranke, a i sam „prekodrinski Srbin“, pozvao je Krajišnike da na beogradskim izborima ne dozvole da njima manipulišu oni koji su ih „ukrcali na traktore i rasputili svugde po svetu“.

„Nemojte dozvoliti da vi budete auto-škola za pola Srbije, za obuku za traktore koja će morati da se iseli s vremenom ako se ova pošast zadrži na vlasti.“

Na Malinovićevo „primječanije sobstveno“ nisu se usudili da reaguju ni zvaničnici SNS-a, začudo ni Vulin (koga on zove „ministar na civilnom služenju vojnog roka“), pogotovo ne Linta, Žunić ili Abramović, ali je zato na stranicama „Politike“ u utorak objavljeno saopštenje „Udruženja izbeglih, raseljenih i doseljenih Srba Bačka Palanka“, na čijem čelu je izvesna Zorica Ivošević, poreklom iz Istočne Slavonije, a u kome se Malinoviću poručuje da „može da se stidi svake napisane i izgovorene reči“.

U ovom saopštenju je prepoznatljiv stil kojim svakodnevno iz Informativne službe SNS-a („Kancelarija za brze odgovore“) raznim uvredama „časte“ opoziciju, pa se tako Malinović maltene proglašava „ustašom“. Citat: „Ono što je najstrašnije jeste da uopšte nije slučaj što Malinović to izgovara u trenutku kada hrvatske ustaše traže izvinjenje od Aleksandra Vučića, te Malinović tako daje opravdanje ustašama za sve zlo koje su počinili i okrivljuje Srbe da su sami sebe proterali iz Hrvatske“, napisalo je to udruženje, a kakve veze ima Bačka Palanka sa lokalnim izborima u Beogradu, ostalo je nerazjašnjeno.

Srećom po predsednicu tog udruženja, Istočna Slavonija je izbegla traktore i izbegličke kolone, jer je mirno reintegrisana u Hrvatsku, tako da je ona u Srbiju došla svojom voljom, ali mnogima od onih koji su na traktorima stigli iz Republike Srpske Krajine, ta regija nije ostala upamćena po zlu i dubokim traumama koje su doživeli kad ih je MUP Srbije hapsio i isporučivao Arkanu u Erdut. Prebijanja, razni oblici surovog maltretiranja, vezivanje u pseću kućicu i teranje da laju, stajanje danima na suncu, nošenje kamena teškog 40 i nešto kilograma ukrug, deo je „repertoara“ Arkana i kompanije koji su prošli u Istočnoj Slavoniji, a o kome i danas sve vlasti koje su se izmenjale u Srbiji ćute. Ćute tako i udruženje iz Bačke Palanke i njegova predsednica.

AJA JUNG U BUSIJAMA: Svoj put u Zagreb Vučić je simbolički otpočeo u Batajnici, prigradskom naselju gde je stanovništvo pretežno poreklom iz Severne Dalmacije, uglavnom iz nekoliko sela pored Knina. Tu su počeli da se naseljavaju još pre Drugog svetskog rata, kad su išli trbuhom za kruhom (bilo im je zgodno – selo, a blizu Beograda, gde su radili), onda je došla kolonizacija 1946, potom izgradnja hidroelektrane Peruča na reci Cetini, kada im je zemlja eksproprisana, pa su od novca koji su dobili svi pokupovali imanja i kuće u Batajnici. Vrhunac je bila „Oluja“, kada su ostali meštani iz tih krajeva uglavnom došli kod rodbine u Batajnicu.

Kao takvi, Srbi s kamenjara i žestoki navijači Crvene zvezde uvek su naginjali radikalima, posebno kad im je Šešelj omogućio da kupe placeve u Busijama pored Batajnice i tako stvore krajišku „enklavu“. Onaj ko nije bio na slavi Sveti Ćirilo i Metodije u Busijama u maju, ne može da shvati količinu emocija i žala za rodnim krajem koji ti ljudi nose u sebi. I među takve Vučić sa SNS ekipom, sa sve neizostavnim autobusima pristalica iz drugih delova Beograda, dolazi u nedelju, pred put u Zagreb, da objasni kako će se boriti za njihove interese. Dobro sračunat potez, svakako, ali nešto drugo je tu bilo zanimljivije – više kao anegdota, koja pokazuje kako SNS mašinerija ne vodi računa gde ide i kome se obraća, nego se radi po šablonama.

Tim ljudima, dinarsko-morlačke provinijencije, koji slušaju ojkače, Baju Malog Knindžu i Srpsku tromeđu, a glavne manifestacije su im vašar u Busijama, Krajiško veče, Sabor Krajišnika u Krušedolu i slična okupljanja, na skupu SNS-a u Batajnici obraća se Aja Jung i obećava kako će kad pobede na izborima izgraditi Operu i novu Filharmoniju, renovirati Paviljon „Cvijeta Zuzorić“, od Kosančićevog venca napraviti ulicu galerija… Kad se uz sve to doda i muzika koja je pratila skup, SNS predizborne pesme u modernom ritmu, onda je jasno koliko su organizatori promašili. Umesto „Oj, Krajino, noćas si daleko“ i „Nema raja bez rodnoga kraja“, odjekivalo je „Mi idemo napred brže, jače, bolje“ i „Samo najbolji idu napred“. Ali, važno je da su RTS i Pink snimili taj skup i učesnike i objavili kako „Krajišnici podržavaju Vučića“.