Čuvar kosovskog plamena

Za razliku od svojih političkih roditelja, Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića, Marko Đurić (Beograd, 35 godina) nije morao mnogo da se muči da bi bio na vlasti. Njemu je vlast pala u krilo 2012. godine pobedom Srpske napredne stranke na izborima za parlament Srbije, kao i pobedom Tomislava Nikolića u trci za predsednika Srbije. Dok su Nikolić i Vučić morali da se ozbiljno namuče tokom 20 godina života uglavnom na političkoj margini i ponajviše služeći volji i idejama Vojislava Šešelja, Đurić je simbol „novih snaga“ SNS-a, ljudi kojima se posrećilo da bez po muke „dođu na vlast“.

Uz Nikolu Selakovića, ranije ministra pravde u Vladi Srbije a danas jednog od najodanijih saradnika predsednika Srbije Aleksandra Vučića, Marko Đurić je prepoznat u partiji kako njena budućnost, kao čovek koji bi trebalo da obeleži politički život Srbije u narednim decenijama. Kada se ima u vidu njegov porodični pedigre i činjenica da mu je Nikola Pašić deda-stric po majčinoj strani, moglo bi se zaključiti da je Đurić na vreme zaigrao na velikoj pozornici i da ga tek čekaju velike stvari u njegovoj političkoj karijeri. On možda za sada nije u poziciji jednog Nebojše Stefanovića, ministra unutrašnjih poslova RS, koji ulazi u najbolje godine i koji je možda jedini pravi naslednik Vučića u SNS-u, ali činjenica da se poduhvatio teme Kosova i da veoma srčano radi taj posao možda mu omogući ubrzano političko sazrevanje i možda bude mogao da preskoči dugogodišnje „sazrevanje“ na rezervnoj klupi, tako često u srpskom političkom životu.

Đurić je trenutno neka vrsta „napaljenog Vučića“ kada je reč o temi kojom se bavi – „odbrana Kosova i Metohije“. On igra i „lošeg policajca“ koji radi sve glupe stvari vezane za proces normalizacije odnosa između Beograda i Prištine, neko je ko se svesno upustio u to da „glumi budalu“, osobu koja će izreći najradikalnije stvari, povući najradikalnije poteze, samo da bi pripremio scenu za Vučića, koji se potom pojavljuje kao „bog iz mašine“ i rešava stvar svojom životnom zrelošću i državničkom mudrošću.

Ako se početkom dvehiljaditih verovalo da je Čedomir Jovanović neko ko će u budućnosti naslediti Zorana Đinđića, danas bi uslovno moglo da se kaže da bi Marko Đurić mogao da bude tamo negde oko 2025. godine osoba koja će naslediti Aleksandra Vučića, iako mu liči samo po načinu na koji manipuliše osećanjima građana prema Kosovu i gestikulacijom. U svakom slučaju, sa njim treba računati na duže staze, tim pre što se u međuvremenu „bacio na sport“, priključio se armiji beogradskih hipstera koji su, shvativši da srednje godine dolaze, krenuli da trče maraton i da se zdravo hrane. Đurićev isposnički izgled koji gaji godinu dana unazad nije zbog toga što se nadahnuo u srpskim manastirima na Kosovu, nego zbog napornih treninga i surovog režima ishrane.

MLADI OTPORAŠ I POSLEDICE: Po onome što se može saznati iz zvanične biografije, Marko Đurić se nikako ne uklapa u ono što bismo mogli da podvedemo pod „radikal“ ili „naprednjak“. Naime, Đurić je verovatno jedan od retkih iz generacije onih rođenih 1983, školovanih u elitnoj beogradskoj Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ i Prvoj gimnaziji na Dorćolu, koji je od osnivanja SNS-a u njoj video svoju političku budućnost. Oni koji ga znaju „iz grada“ govorili su da je bio „dobar, običan lik“ koji se ni po čemu nije razlikovao od svojih vršnjaka sličnog socio-ekonomskog porekla. Na internetu postoji snimak njegove obuke u Otporu iz 2000. godine.

Pored toga, u biografiji piše da je učestvovao u rušenju režima Slobodana Miloševića, dakle, u ranim danima svoje mladosti pokazivao je spremnost na žrtvu i odricanje. Sa 17 godina je obarao Miloševića, a sa 34 je na neki način sprovodio njegovu politiku u odnosima Srbije i EU i Beograda i Prištine. Ili je u gimnaziji bio zaveden tim otporaškim idejama, ili je u srcu rođeni bundžija, ili se docnije nešto radikalno promenilo u njegovom viđenju sveta i položaja Srbije u tom svetu. Činilo se da u njegovom životu sve ide kako treba: 2002. godine upisao je Pravni fakultet u Beogradu i izgleda da je na tom mestu njegova svest počela da se menja pa je od „mladog Otporaša“ skrenuo malo udesno, ka drugačijim idejama.

Da li ga je „regrutovo“ Oliver Antić, da li ga je preokrenuo svojom nacionalnom svešću Nikola Selaković, koji mu je bio kolega na fakultetu, tek, Đurić se postepeno okreće „ka nacionu“. Piše za sebe da je bio uspešan student, ali nikada nije diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu (nema ga na listi onih koji su završili studije), već je 2010. godine diplomirao na nečemu što se zove Pravni fakultet za pravosuđe i privredu u Novom Sadu. Iako ima krut nastup poput starog člana DSS-a sa Dorćola, Đurić je sa ovim podatkom iz biografije neko ko pripada SNS-u više nego nekim drugim opcijama, imajući u vidu da je sa ovom partijom na vlasti aktuelizovano pitanje obrazovanja političara i vrednosti njihovih diploma.

Đurić voli da izgleda kao „profesor“, govori za sebe da je pravnik, ali činjenica da nije uspeo da završi studije u Beogradu može da kaže nešto o njegovom karakteru i želji da na lakši način dođe do cilja. On je „najstariji najmlađi“ političar u Srbiji posle Nikole Selakovića, s kojim se rado šeta Vračarom kada ima slobodnog vremena, ali ovaj podatak iz biografije više kazuje o njemu kao Dorćolcu spremnom da „izmuva“ nešto ne bi li uradio ono što mu je potrebno.

Fakultet koji je završio 2010. godine deo je Univerziteta Privredna akademija. Na njihovom sajtu piše: „Pravni fakultet za privredu i pravosuđe u Novom Sadu je u dosadašnjem radu postigao veoma značajne rezultate u procesu obrazovanja ambicioznih ljudi, koji su svoju profesionalnu karijeru ubrzo posle završetka studija uspešno započeli u pravosuđu, sudovima, tužilaštvima, advokaturi, državnim organima i ustanovama, kao i u privredi.“

I DALJE NA VLASTI: Đurić je u SNS-u od početka, dakle, od jeseni 2008. godine. Bio je na raznim pozicijama u partiji, ali nikada nije izgledao kao neko ko bi operativno mogao da se bavi radom partije. Starmali kakvim ga je bog dao, ima pozu savetnika, što je i bio u kabinetu Tomislava Nikolića od 2012 do 2014. godine kada je nasledio Aleksandra Vulina na mestu šefa Kancelarije za KIM. Đurić se i kod Tome Nikolića bavio tom temom – bio je jedan od ljudi koji su pripremali Platformu za razgovor sa Prištinom. Danas, samo šest godina docnije, vidi se da je još tada, u jesen 2012. vođen unutrašnji dijalog o Kosovu, da je Nikolić pokušavao da obezbedi neku vrstu podrške svih učesnika u političkom životu Srbije, da nije baš bilo prepucavanje sa opozicijom i kritičkom javnošću na krv i nož.

Međutim, Đurić je, verovatno slušajući svoj „politički gen“, razumeo da budućnost pripada Vučiću, da je Nikolić beznačajan i od 2014. godine je deo njegovog tima. Markov izlazak iz kabineta na Andrićevom vencu u surovu realnost Kosova doneo mu je veliku ličnu transformaciju i otkrio neke njegove karakteristike koje javnost ranije nije mogla da uoči. Iako ponekad izgleda kao „mister Bin“, šaljivi lik iz engleskih TV serija i crtanih filmova, Đurić se brzo uklopio u „kosovsku stvarnost“, spajtao se sa svim „igračima“ na severnom delu Kosova i postao njihov politički glas. Uporedo s tim, predvodio je srpsku delegaciju u Briselu na „tehničkim pregovorima“ sa Prištinom. Kao po pravilu, uvek je davao dve izjave: jedna je o tome kako srpski tim dominira i pobeđuje, a druga o tome kako ti ljudi u Briselu stalno staju na stranu kosovskih Albanaca.

Đurić je u poslednje četiri godine izgovorio na hiljade rečenica o procesu „normalizacije odnosa“ Beograda i Prištine, ali sve to može da se svede na dve rečenice: „Oni pre nas su sve upropastili“ i „Mi danas, predvođeni Aleksandrom Vučićem, pobeđujemo što donosi zaštitu za Srbe na Kosovu i mogućnost da uradimo najviše u odbrani Kosova i Metohije.“

VOZ, UBISTVO I HAPŠENJE: Prisustvo Marka Đurića kao institucionalnog predstavnika Republike Srbije na Kosovu u poslednje četiri godine bilo je veoma burno. Nije se libio da kad god može zapreti vlastima u Prištini da odustanu od „sna o nezavisnom Kosovu“ i od želje da Srbija prizna tu nezavisnost. S druge strane, vredno je obilazio sever Kosova i srpske enklave uvek kada je mogao, često najavljujući velike projekte i pomoć Srbije za preostale Srbe. Započeo je i veliki projekat izgradnje Sunčane doline, povratničkog naselja u Zvečanu, koje u 3D animaciji i promo spotu izgleda kao najbolji rizort u Švajcarskoj, ali taj projekat je daleko od završetka. U Banjskoj, mestu poznatom po srednjovekovnom manastiru, otvorio je nekakve bazene…

Ipak, njegov posao nisu stambeni i infrastrukturni projekti, već ima zadatak da politički unifikuje Srbe, da ih sve podvede pod jednu „SNS zastavu“ koja se zove Srpska lista i u tome je uspeo.

Danas na Kosovu gotovo da ne postoji drugi glas u srpskoj zajednici, naročito posle surove likvidacije Olivera Ivanovića, dugogodišnjeg političkog lidera Srba sa Kosova, koji je ubijen u Mitrovici u januaru ove godine.

Godinu dana pre toga, Đurić se našao na političkoj nizbrdici, barem je tako izgledalo, kada je bio organizovao odlazak specijalnog voza na liniji Beograd – Mitrovica. Voz je bio oslikan ikonama iz srpskih manastira i spolja brendiran porukama „Kosovo je Srbija“. Nikada nije stigao na Kosovo, ali je poslužio Vučiću da pokaže da je veliki državnik i mirotvorac, a vladi u Prištini da još jednom napravi vežbu za svoje specijalne jedinice. Đurić je pristao na ulogu „grešnika“, pristao je da na sebe primi sav odijum, da bude neko na koga će se svaliti sve loše stvari vezane za taj događaj. Razume se, nikada se zbog toga nije pokajao. Štaviše, nastavio je sa radikalnim izjavama koje su bile namenjene za unutrašnju upotrebu i mobilizaciju glasača SNS-a.

Čuvanje kosovskog plamena najveći je doprinos Marka Đurića životu partije u kojoj je na mestu potpredsednika. „Slučaj voz“ doveo je do glasina da će ga Vučić smeniti sa tog mesta, ali bila je to samo jedna od taktika da se umiri deo javnosti i međunarodne zajednice. Đurić je ostao na mestu na kome je uspešno posredovao između vlasti u Beogradu i pravih „lidera“ Srba na Kosovu, koje predvodi Milan Radoičić, odnedavno potpredsednik Srpske liste.

Sa lokalnim Srbima, koji u noći pobede Srpske liste nad Oliverom Ivanovićem skandiraju u Mitrovici „Aco Srbine“ u mobilni telefon, a pomenuti Radoičić, kao čovek iz senke otvara skupocenu džinovsku bocu šampanjca Moet, sve je išlo kako treba sve do ubistva Olivera Ivanovića. Tada su se režim u Beogradu i sam Đurić našli u ogromnim problemima jer je trebalo da se odreknu poznanstva sa Radoičićem, za koga se sumnjalo da ima saznanja o tome ko bi mogao da ubije Ivanovića. Đurić se više puta znojio pred novinarima u Beogradu, tačnije, pred onih nekoliko koji su imali pameti i hrabrosti da ga pitaju o odnosu sa Radoičićem. Tada je pokazao da zna da bude odličan demagog. Pokazao je, kao i u većem delu svoje dosadašnje karijere, da je majstor praznoslovlja, da ume da odgovora na ono što ga ne pitaju samo da bi izbegao odgovor na pitanje koje mu je neprijatno, čime se dodatno kvalifikovao za nastavak politike karijere.

U BUKAGIJAMA: Dva meseca posle ubistva Ivanovića i kakvog-takvog pritiska javnosti da Đurić i drugi delovi vlasti u Beogradu objasne svoje veze sa podzemljem na severu Kosova, vlast je uspela da stvar okrene u svoju korist i od Đurića napravi srpskog velikomučenika. Naime, krajem marta 2018. godine, odbijajući da se „povinuje“ odluci vlasti u Prištini koja mu je zabranila ulazak na sever Kosova, gde je trebalo da se održi nova runda „unutrašnjeg dijaloga“ o Kosovu, Đurić se pojavio u Mitrovici gde je ekspresno uhapšen u nasilnoj akciji kosovske policije.

Snimci upada tih snaga u salu gde se održavala konferencija, pucnjava, privođenje Đurića i njegovo odvođenje u Prištinu „na saslušanje“, te primitivno dovođenje u policijsku upravu u Prištini obišli su svet. Čak i najzagriženiji protivnici vlasti u Beogradu nisu mogli a da ne stanu u odbranu Đurića iako se sve odigralo pod vrlo sumnjivim okolnostima. Ako već nije bio hapšen kao „otporaš“, Đurić je osetio „lisice“ na rukama kada su ga hapsili na Kosovu, što je na neki način bila i njegova politička i životna inicijacija, posle koje ne bi ništa trebalo da bude isto. Dok je Milošević, protiv koga se mladi Đurić bio pobunio, Srbima na Kosovu poručio da niko ne sme da ih bije, Marko Đurić je otišao korak dalje i žrtvovao se da Srbi ne bi stradali.

DANI PRED NAMA: Svi znamo gde je dovela Miloševićeva politika, a vrlo brzo ćemo videti gde će dovesti Đurićeva žrtva i dobrovoljno guranje glave na opasna mesta. On je u dosadašnjoj karijeri mnoge iznenadio, najviše zbog toga što je izgledao kao mlak i mekan čovek bez integriteta, čovek koji je sticajem okolnosti na važnom mestu. Od njega ne zavisi ništa, ali, pokazalo se, može da bude važna karika u sistemu upravljanja Aleksandra Vučića, čak i onda kada to tako ne izgleda. Ne samo da je smršao i doterao liniju, već je pokazao da je spreman za velika odricanja zarad uspeha u političkoj praksi. Dobrovoljno je pristao da bude vodonoša i onaj na koga će svi baciti bilo kamen, bilo jaje, bilo truli paradajz.

Dalji Đurićev razvoj zavisiće od njegove spremnosti da zbog drugog, zbog Vučića, bude onaj koji će prvi da primi udarac i pokupi veći deo negativnog sentimenta javnosti i da bude strpljiv. Ako bude dobro pazio na času, ako ga ne ponesu dorćolski fazoni i želja za prečicama, daleko će dogurati. Raste pored najboljeg učitelja u toj oblasti.