Samo nek je kreativno

Za „Vreme“ iz Bona

„Rekla je svoje, ona kojoj se moraju pokoriti na Balkanu“, napisao je Tim Džuda, novinar „Ekonomista“ i poznavalac Balkana. Tako se na Tviteru poigrao jezikom epske fantastike, a potom zapitao da li će se igrači u Beogradu i Prištini ovaj put pokoriti Angeli Merkel? Nije li žezlo u Beloj kući, za koju se tvrdi da podstiče Vučića i Tačija da stvar konačno reše, makar i prekrajanjem granica?

Berlinski Kancelaramt je i dalje, uprkos svemu, prva evropska adresa u koju se gleda sa Balkana. U toj je zgradi u ponedeljak Merkel dočekala bosanskog kolegu Denisa Zvizdića i rekla da je „teritorijalni integritet država Zapadnog Balkana utvrđen i nedodirljiv. To moramo uvek iznova da kažemo jer uvek iznova ima težnji da se ipak ponovo razgovara o granicama. To ne možemo da učinimo.“

Bez eksplicitnog pomena kosovskog problema, Merkel je upravo o njemu govorila. I onda par floskula o „evropskoj perspektivi“ zemalja regiona. U tom grmu leži zec jer sve što bi Berlin ili Brisel diktirali ima težinu samo ako famozna „perspektiva“ zbilja postoji. U to je malo ko uveren.

„Ako ta šansa ne postoji, onda EU vrlo malo može da traži. Ako šansa ipak postoji, onda je stav jasan – nema uvoza bilateralnih sukoba“, kaže za „Vreme“ američki profesor Erik Gordi, stručnjak za Balkan sa Univerzitetskog koledža u Londonu.

I pre jasnih reči Angele Merkel nije bilo sumnje da je njena vlada prvoborac za princip čeličnih granica na Balkanu. Koristi se fraza da se „ne sme otvarati Pandorina kutija“, i srpski šef diplomatije Ivica Dačić nije jedini koji to smatra vrhunskim licemerjem – zar nije poslovična kutija odavno otvorena?

Jeste, kaže Andreas Ernst, dugogodišnji dopisnik uglednog „Noje cirher cajtunga“ iz Beograda. „Prilično sam siguran da je olabavljen tabu da se ne smeju menjati granice. Ta tvrdnja zapravo se ponavlja od 2008. jer tada su promenjene granice u slučaju Kosova. Ono nije bilo republika u Jugoslaviji već autonomna pokrajina – a takve je imala samo Srbija“, kaže on za „Vreme“.

NOVA PESMA IZ BELE KUĆE: Naši sagovornici dele utisak da vetar „razgraničenja“ duva iz Vašingtona. Jer kada se oljušti medijska hiperventilacija u Srbiji i na Kosovu, jedino konkretno što javnost zna jeste da su Vučić i Tači počeli da pričaju o „razgraničenju“ ili „korekciji granica“ nakon tajnog sastanka u Njujorku. Američki zvaničnici nisu eksplicitno i javno podržali ideju, ali je nisu ni prikočili. Značaj se pridaje formulaciji jednog saopštenja Stejt departmenta koju je potvrdio američki ambasador u Beogradu Kajl Skot: treba tragati za „fleksibilnim i kreativnim“ rešenjima.

„Moj osećaj je da se probija tendencija da Beograd i Priština sami treba da nađu rešenje, da se napušta imperijalni nastup sa nametnutim rešenjima i protektoratima, kao što je bilo na Kosovu i u BiH“, kaže Ernst. Osim Vašingtona, tu tendenciju od zapadnih prestonica koje se bave problematikom mogli bi da podrže Beč i Pariz, smatra on.

Stvari se ubrzavaju, u to nema sumnje. Među glupljim objašnjenjima za to je izjava Ivice Dačića da uskoro ističe mandat administraciji EU te da posle evropskih izbora idućeg maja Federika Mogerini možda više neće biti na mestu visoke predstavnice za spoljnu politiku. Otkud ideja da to išta menja? Niti ima šanse da članice EU nađu kompromis o pogledu na status Kosova dok se Beograd i Priština nešto ne dogovore, niti bi ijedna administracija u Briselu nastupala drugačije od ove, kao tihi moderator koji vodi računa da se ne nagne ni na jednu stranu i traži „normalizaciju“.

Profesor Gordi ima drugačije objašnjenje za utisak da je kosovski problem ušao u ciljnu ravninu. „Evropa i Amerika podržavaju Vučića zato što očekuju od njega dogovor sa Kosovom. Do sada to nije uspeo da izvede, ali moraće“, kaže on. Drugo, u Americi je u toku „eksperiment sa neformalnom spoljnom politikom“.

Tu Gordi misli na osipanje profesionalaca iz Stejt departmenta (nema više recimo Brajana Hojta Jia u priči), na „nestručnost“ sadašnjeg šefa diplomatije Majka Pompea kao i prethodnog Reksa Tilersona te na izmeštanje spoljne politike u Belu kuću gde su, uključujući i Trampa, ljudi jakih emocija i malog znanja. „Mislim da su Vučić, Dačić i ostali uočili da su Amerikanci oslabili u protivljenju graničnim izmenama i vide priliku da dobiju formalnu vlast nad severnim delom Kosova. To ni Tačiju nije mrsko, i on vidi moguću dobit“, dodaje Gordi.

Dogovorno rešenje, kakvo god, nije mrsko ni Moskvi, bar ako je suditi po zvaničnim izjavama. Portparolka Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova je tokom ture po Srbiji, između posete Guči i degustacije „moskva šnite“ sa Dačićem, ponovila da će Rusija podržati sve što podržava Srbija. To je važan deo računice jer, formalno gledano, put Kosova u UN ionako ne ide preko srpskog pristanka nego preko veta Rusije i Kine u Savetu bezbednosti.

STRAH OD DOMINO–EFEKTA: Niz se poznavalaca Balkana ovih dana ipak očitovao u upozoravajućem tonu, sličnom koji koristi i Erik Gordi: „‘Razgraničenje’ ima jaku implikaciju kreiranja etnički čistih teritorija. Isti termin je korišćen tokom rata u Bosni. Time bi se postiglo da neko dobije vlast nad teritorijom i povede projekat da je načini etnički čistom – stigao bi novi talas nasilja. Da ne pričamo o tome kakve su posledice po Bosnu.“

Danijel Server, jedan od najvećih američkih autoriteta za Balkan, javno je na Tviteru upitao Hašima Tačija da li zbilja opet hoće da otvara dil sa SAD i većinom zemalja EU koje priznaju državnost Kosova. „To bi moglo da se završi loše“, napisao je Server, dok je Tači odgovorio da je protiv podele i razmene teritorija i protiv statusa kvo. Pod pritiskom kod kuće, u večitom klinču sa Ramušem Haradinajem, Tači nema luksuz da otvara karte čak ni onoliko koliko to čini Vučić.

Odgovarajući Serveru, bivši specijalni izaslanik EU za Kosovo Volfgang Petrič kaže da se mora prihvatiti „nova realnost“. Interesantno je da Petrič praktično jedini „razgraničenje“ tumači samo kao manju korekciju granica gde bi par pograničnih sela promenilo stranu. A to je još interesantnije s obzirom da se šuška da je Petrič blizak srpskoj strani u pregovorima – baš on je, uostalom, u jednom razgovoru za DW potvrdio onaj famozni tajni sastanak Vučića i Tačija u SAD.

Bivši švedski šef diplomatije Karl Bilt pak u tekstu za „Vašington post“ takođe pominje „otvaranje Pandorine kutije“ i da je „dalja balkanizacija Balkana put u katastrofu“. Igra vatrom mogla bi da zapali Bosnu i posebno Makedoniju, piše Bilt.

Postoji i škola mišljenja da živa američka aktivnost na sporazumu Skoplja i Atine oko imena upravo ima veze sa rešavanjem Kosova. U tom čitanju Makedoniju treba što pre uvući u NATO, što bi bio izvestan garant teritorijalne celovitosti.

ANAHRONA SRPSKA OPOZICIJA: Švajcarski novinar Andreas Ernst ne misli da je Balkan osuđen na nove sukobe ukoliko se diraju granice. Dobar početak je, kaže, da međunarodna zajednica umesto rešenja nametne tri stroga pravila igre: „Prvo, nema nasilja; drugo, svako rešenje mora biti potvrđeno na referendumima; i treće, šta god da se dogovori mora biti tretirano kao sui generis, a ne kao presedan za ceo region.“

U tekstu za „Noje cirher cajtung“ Ernst je ranije opisao kako bi to moglo da izgleda: u svakoj od opština na severu Kosova i jugu Srbije, koja bi mogla da pripadne drugoj strani, valja održati zasebne referendume. Onda, na osnovu ishoda tih referenduma, o razmeni teritorija moraju da se izjasne svi građani Srbije i svi građani Kosova. „Ako to propadne, mora se tragati za drugim rešenjem“, dodaje Ernst za „Vreme“.

Naši sagovornici veruju da na kraju mora doći do eksplicitnog priznanja Kosova od strane Srbije. Kako kaže Gordi, u Beogradu moraju biti svesni da „razgraničenje“ ne rešava problem Srba južno od Ibra te da njih, kao manjinu, mogu štititi samo postojeći međunarodni dogovori i sporazum Srbije i Kosova kao dve države.

Isuviše je tu „možda“ i „ako“, ali da li bi na kraju i EU progutala takvo eventualno rešenje? „Ako Srbija i Kosovo naprave dogovor koji udovoljava većini zahteva – međusobno priznanje i garancija prava manjina – onda će biti teže insistirati na tome da nema promene granica“, dodaje Gordi.

Ako se stvar raspetlja po tom scenariju, onda će „zapadni partneri“ još jednom biti potvrđeni u taktici zatvaranja očiju na gaženje demokratije u korist rešavanja geopolitičkih pitanja od njihovog interesa. U tom pogledu, kaže Andreas Ernst, grupisanje srpske opozicije između ostalog i oko „nedavanja“ Kosova delovaće anahrono: „Od devedesetih niko nije razvio konstruktivno rešenje, već je iz Beo­grada uvek dolazio negativizam. Uvek znaju šta neće. Ali, šta hoćete?“

Gordi kaže da srpsku opoziciju nijedan spoljni faktor ne uzima za ozbiljno. „Na domaćoj sceni je opozicija tim stavom otvorila veliku priliku za Vučića – da izgleda umereniji i razumniji nego što jeste. Baš kao što je Milošević devedesetih radio sa Draškovićem pa sa Šešeljem. Jer prioritet Zapada je stabilnost, šta god to značilo, pa se u mnogim stvarima gleda kroz prste.“