Zvezda 34. Beogradskog džez festivala: Chucho Valdes, 40 godina kasnije
Odrastanje u (pop)kulturnom Beogradu ‘70-ih godina prošlog veka podrazumevalo je bar navraćanje na jesenji džez-festival, makar samo da bi se nadriznalački konstatovalo Sine, nema džezijane bez crnaca; misleći, naravno, na Afro-Amerikance iz SAD. Sledeći dobru praksu knjiga-ulaznica (uz bioskopsku kartu često smo dobijali BIGZ-ova tada novotarijska, džepna izdanja, posebno iz edicije FEST), Dom omladine Beograda ponekad je uz kupljene ulaznice davao i LP-ploče učesnika festivala. Te vinile je u malim tiražima štampala državna disko-kuća PGP RTB iz iste ulice, i na blagajni svi su bili u istovetnim crno-belim omotima; čista lutrija šta’š dobiti a mrzovoljni blagajnici ni u ludilu ne bi zagledali, no glavna draž beše da ti albumi obično nikad ne bi licencno izašli u Jugoslaviji. Tako je ‘78. mene trefio LP grupe Irakere, bez detaljnijih podataka, moje prvo svesno iskustvo s kubanskom muzikom. Nisu mi se naročito dopali, ni uživo – već tad nisam bio ljubitelj džez-roka i fanka koji su činili znatan deo njihove podloge, no zapamtio sam tropski bujne duvače; nikakvo čudo, jer među njima su bili kasnije slavni alt-saksofonista Pakito D’Rivera i trubač Arturo Sandoval. Socijalistička razmena, al’ vanevropska srećom!
Iako su na Kubi isti orkestri još od 1920-ih svirali i severnoamerički džez glavne struje, i šlagere i pop-muziku svoje zemlje, stapanje u afrokuban-džez odvijalo se polako, uporedo u Njujorku i Havani. Za razliku od posetilaca iz SAD (muzičara, levičara…) ‘40-ih i ‘50-ih, te iseljenika i begunaca sa Kube na zapad, mladi džezeri na ostrvu tek ‘67. sastavili su Orquesta Cubana de Musica Moderna (OCMM, ili samo Moderna) koji je par godina predvodio D’Rivera, a među članovima su bili pijanista Čučo Valdes i još nekoliko kasnijih osnivača Irakere. U OCMM su završili (neki i klasičarsko) školovanje, pekli zanat, svirali u raznim manjim/skraćenim postavama…Smatra se da je komunistička vlast prećutno podržavala OCMM kao dokaz svoje liberalnosti. Čučo je momke ‘73. poveo da osnuju Irakere, gde će biti kvalijaturista i muzički direktor a D’Rivera njegov pomoćnik. Eklektični i električni, nehotice su započeli novi talas kubanske muzike, s promenljivom srećom mešajući tipične zvuke svoje domovine – od folklornih do modernih plesnih. Van krutih načela OCMM, koristili su široku lepezu udaraljki, npr. bata-bubnjeve (oblika peščanog sata, s membranom na obe – nejednake – strane) prvi put u Bacalao con pan, a ‘76. postmoderni Chekere–son kubanizovao je bi-bap i duvačke linije.
Jasno, i u samoj brojnoj postavi Irakere bilo je džez-čistunaca koji su folklor s Kube smatrali tek neophodnom maskom za ‘imeprijalističku muziku’, teg nasuprot ozbiljnim stvarima. Decenijama kasnije, Sandoval je rekao da su činele ocenjivane kao previše jazzy pa su zato koristili konge i druge perkusije. I bili spremni za džem-sešn kad su ‘77. – prvi put posle Kastrove revolucije – na džez-krstarenje došle žive legende Gilespi, Gec i Erl Hajns. Sledeće godine Irakere (ponekad: Iraquere) su predstavljali Kubu na 2 džez-festivala u bratskim socijalističkim zemljama – u Beogradu, i na Jazz Jamboree u Varšavi, Poljska; sa Weather Report i Džon MekLaflinom su ‘79. na Havana Jam Festival. Godinu potom na Montreux Jazz festivalu u Švajcarskoj i Newport Jazz u Njujorku napravljeni su snimci za njihovo prvo izdanje u SAD (Irakere, CBS/Egrem, istovremeno i na Kubi, s drugačijim tekstom – prirodno, na španskom – na omotu), koje dobija nagradu Grammy u Latin-kategoriji. D’Rivera je ‘80. prebegao u SAD, Sandoval sledeće napustio postavu (ali u SAD prebegao tek ‘90), a naredne dve decenije Irakere sve više pravili komercijalnu plesnu muziku s džez-deonicama, članovi se menjali, iz matičnog benda se granale popularne grupe (NG La Banda)… da bi ih Čučo ostavio ‘97. Doduše na istu stolicu je odmah seo njegov sin, nadimka Čučito, i direktorovao do ‘99. Irakere nebitno postoje i danas, a u njihovoj obimnoj diskografiji, među brojnim re-izdanjima, kompilacijama i koncertnim naslovima ‘98. pojavio se i CD From Havana With Love (Live in Belgrade 1978, West Wind 2223).
Rođen 1941. u kubanskoj provinciji, jedno od petoro dece, božanskih imena (Dionisio de Jesus Valdes Rodriguez) a nadimka Čučo (Chucho), klavir je počeo da svira već sa tri godine; pravi sin poznatog pijaniste, vođe orkestra, kompozitora i aranžera Bebo Valdeza (1918–2013). Priča za sebe, iz Zlatnog doba mamba, slavni Bebo – za kubanske pojmove nadprosečnog rasta, od milošte zvan Konjina (Caballon) – je 1960. izbegao iz Kastrovog karipskog raja i završio u Švedskoj. Tek ‘94. ponovo snima (sa D’Riverom), nabujalom energijom i žilavošću sejući ostvarenja i žanjući nagrade koje Čučo – iako ga je gabaritom nadmašio – tek ponavlja.
Čučo pod svojim imenom snima od ‘64. i uporedo sa Irakere izdavao je sopstvene albume, držeći se više klavira nego elektronike. U novom veku je s čuvenom etiketom Blue Note, pouzdano se vraćajući svojim kubanskim korenima i standardnom džezu. Ostao je da živi na ostrvu, kao zaslužni umetnik, vlasnik studija i profesor – i jedna od najvećih zvezda kubanske muzike, s ove strane Buena Vista Social Club. Čest je gost i evropskih džez festivala („Vreme“ 867), 2009. je s Bebom snimio CD Juntos Para Siempre (Zajedno zauvek), a pretresa i katalog Irakere (CD Tribute to Irakere: Live in Marciac, 2016). Aktuelnom turnejom s mladom ritam-sekcijom (kontrabas i udaraljke/glas) vraća se svom albumu Jazz Bata (‘72, Areito), zanemarenom pred osnivanje Irakere.
Domovinski pokret traži od Hrvatskog narodnog kazališta u Splitu da skine s repertoara predstavu koja je urađena po kolumnama Viktora Ivančića, a koji je režirao beogradski reditelj Kokan Mladenović
U Zagrebu je, u okviru izložbe o plesu za vreme i nakon Jugoslavije, predstavljen digitalni arhiv savremenog plesa u ovom delu Evrope. Koordinator ovog četvorogodišnjeg projekta je Stanica Servis za savremeni ples iz Beograda
Vlada Srbije je prekršila Ustav, upozorava Evropa Nostra i traži hitnu zaštitu Dobrovićevog kompleksa Generalštaba. Isti zahtev upućen je i iz Društva konzervatora Srbije
Peticiju sa 10.500 potpisa predalo je Bibliotekarsko društvo Srbije nadležnima, nadajući se brzom rešenju koje će ih osloboditi nezakonite odluke po kojoj biblioteke treba da plaćaju nadoknadu za izdate knjige organizaciji OORP
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
