Za malo se koga, ako ikoga, u našim životima moglo, može se i moći će se reći da je javni intelektualac onako i onoliko kao za Igora Mandića. Za čoveka, dakle, koji je – ne baš sam samcat, ali bivajući obimom, tematskim i žanrovskim opsegom i ne naposletku kvalitetom opusa, svakako vodeći u jednoj zapravo deprimantno maloj grupi medijski osvešćenih i pismenih, a u medijima i za medije radećih ljudi naše južnoslovenske civilizacijice – podučavao musave socijalističke, a potom i tranzicione (malo)građane tome kako se o javnim stvarima može misliti i suditi, pa onda posledično i govoriti i pisati nezavisno, inokosno, uz vetar ili prosto ne obazirući se na tokove i smerove bilo kakvih vetrova. Decenijama je Mandić odolevao na vetrometini, ne trseći se da predstavlja bilo koga i bilo šta osim sopstvene pameti, ukusa i uverenja (malo je to samo ako ničime od toga i niste baš preobdareni) protiv raznih kolektivizama, međusobno zaraćenih do krvi i ujedinjenih samo i jedino u zajedničkoj mržnji prema retkim „mandićima“ iz svojih mahala i sokaka, a da niko od bezbrojnih koji su voleli da misle kako znaju „sve“ o Mandiću zapravo nije mogao nazreti gotovo ništa što mu pisac o samom sebi nije izričito poželeo i namerio reći, ništa iza koprene od njegovog razbokorenog verbalizma, iza zavese koju je sam pisac spuštao između svoje – prilično široko shvaćene – privatnosti i zahteva sve tabloidnijeg vremena i sve voajerskijih medija. Čak i kada je, još u tobože posno i čedno vreme deklarativnog asketizma, pisao o hrani i vinu i svojim – navodnim ili stvarnim – gastronomsko-pilačkim navikama, ili pak o erotici, o putenosti i žudnji, Mandić je spolja delovao kao eruditski fenomenolog koji će nam samo dati naslutiti kako uvek piše o onome što ga se tiče i što poznaje iznutra – jer, čemu inače sve to, zar tek zbog čađavog teoretisanja, što bi rekao onaj prgavi futbalski zaluđenik iz Ilanče?
A onda se, s porodičnom tragedijom kao nevoljkim okidačem (samoubistvo Igorove i Slavičine kćeri jedinice Ade Mandić Beier, 2004. godine), u tom naizgled tako distanciranom Mandiću otvorila stanovita breša iz koje je pokuljalo nešto istovremeno tako drugačije i tako prepoznatljivo mandićevsko: drugačije, jer ispovedno, duboko intimno, autobiografsko u onom najdubljem i najbolnijem smislu čeprkanja, zabadanja i kopanja sebi pod kožu, izvrtanja sopstvene duše i utrobe, samopreispitivanja neretko melanholično, pa i gotovo nihilistički intoniranog, nesumnjivo rezigniranog, zasićenog, umornog; a opet i, kažem, tako prepoznatljivo, jer je i taj novi Mandić zadržao sve najbolje osobine starog, samo tamnije osenčene, dublje usečene, ispisane kroz ciklus knjiga koje su sada već narasle u niz činova autodekonstrukcije kakvom je teško naći parnjaka na ovom našem jeziku, i ne samo u njegovim okvirima.
Najnoviji, ali namerno i u inat autoru neću reći i poslednji čin tog nimalo naivnog niti bezazlenog autorskog podviga knjiga je nazvana Predsmrtni dnevnik (V. B. Z., Zagreb 2017), koju smo ovih dana napokon predstavili i u Beogradu. Mandić ispisuje ove formom dnevničke, no zapravo više esejističke, ali bogme i beletrističke retke tokom 2014. i 2015. godine, dakle, negde sa 74-75 godina starosti, očekujući smrt i prizivajući je čak, držeći da bi bilo nekako pristojno i službouljudno umreti baš tada, u dobi koja odgovara prosečnom današnjem životnom veku muškarca na Zapadu. Samo što smrt ne dolazi onda kada je prizivaš ili kada misliš da joj je fakat vakat, nego onda kada se njoj prohte: prerano, prekasno ili baš na vreme, njoj svejedno za ljudska merila… Rezigniran na privatnom i društvenom planu, nepovratno skrhan tragedijom koja će, kako više puta ističe, označiti kraj njegovog vitalnog, „punog“ života i početak postepenog kopnjenja, sasvim pomirenog kretanja ka ništavilu, Mandić komponuje ovu knjigu od niza raznorodnih fragmenata umešno kombinujući lucidne, na pomeren način čak vedre, autoironične zapise o vlastitoj (sirotinjsko-penzionerskoj, a opet i hedonističkoj, ili možda pre dešperatno-poročnoj!) svakodnevici (gde se najviše približava dnevničarskom žanru, prema kojem svejednako gaji nemali otpor) s iščitavanjem i pomnim, no nimalo akademski suvoparnim analiziranjem obimne „smrtološke“ literature (od antičkih mislilaca preko novovekovnih filozofa sve do savremenika poput Edgara Morena ili Žana Amerija). Odbacujući strah od smrti kao em zaludnu rabotu em detinjasto sujeverje, Mandić ispisuje knjigu u kojoj nema ničega izveštačeno i nazor morbidnog, jer mu nije stalo do dimnog efekta „dubine“ ili pak egzistencijalističkog trebljenja ovejanih suština pred našom bačenošću u svet koja će, pre ili kasnije završiti, hm – izbacivanjem s tog istog mesta. Na drugoj strani, piscu nije ni do prigrljivanja i razrađivanja jeftine, licitarske utehe u vidu „zagrobnog života“ i ostalih religijskih fantazija, a koje upravo čovekovi strah i drhtanje pred smrću zapravo sve vreme hrane: nemoguće je, uostalom, da bi nešto do te mere minusinteligentno opstajalo tako dugo (čak i među svetom inače pametnim) uprkos svim dosezima zdravog razuma. Mandiću te štake za dušu ne trebaju, ali ga zato i te kako okupira problem samoubistva – ne skrivajući pri tome ni najmanje pred potresenim čitaocem da je povod i razlog tolikom interesovanju za možda i ključni filozofski problem duboko intiman, da je u njegovom zastrašujućem epicentru nepronični, duši neprihvatljivi Adin čin, da je samovoljni i konvencionalnim, uobičajenim razlozima nepotkrepivi nestanak diteta sa ovoga sveta pogonsko gorivo njegove očajničke radoznalosti. Jedna smrt (vlastita) koja se iščekuje s mirom, ako se i ne priziva, i druga smrt („ditetova“) protiv koje se buni i koju ne prihvata svaka ćelija piščevog bića (što ga neće sprečiti da pokuša da pronikne u nju), okosnice su ove knjige; tamnije od toga ne može, zar ne? Pa opet, ništa tu nije beznadno na onaj žalobni mrtvozornički način, jer je
Mandić, i kada nas ubeđuje da teži smrti, toliko obdareniji životom od preogromne većine naših papiromrčitelja koji ni o tome šta su jutros doručkovali ne bi bili u stanju napisati nešto što ne bi zvučalo lažno, toržestveno, nahero i nahvao.
Kako god okreneš, i koliko god sedeo u neboderu na Črnomercu čekajući vraga da te odnese, naposletku: „život ide dalje“. I nešto se mora raditi, od nečega se mora (pre)živeti i nečim se valja pozabaviti dok si još tu… Tako je ovaj Predsmrtni dnevnik u svom paralelnom toku i još jedan nastavak mandićevske hronike našeg vremena, u Hrvatskoj i „na našim prostorima“, ali i ljudske komedije generalno. Što znači da, tak’ normalno, nije se „predsmrtni“ Mandić (za kojeg se toplo nadam i duboko verujem da će biti još dugo namagarčivan od smrti, i da će ispisati još dosta „predsmrtnih“ tomova) sav predao razmatranjima nestajanja, ništavila i tzv. onostranosti, nego je i te kako uronjen u tokove epohe; u buđenje neoustašluka u Hrvatskoj, u nacionalističke paranoje, ponajviše na tim večitim hrvatsko-srpskim relacijama od „famoznih 400 kilometara“, u divljanje Crkve, tj. crkava, u jezikoslovna budalesanja koja od jednog jezika na silu boga prave dva, tri, četiri, devet; u orvelovski formatirane i kapacitirane „nove tehnologije“ s kojima Mandić džentlmenski i za jednog svesnog nepoznavaoca i nekorisnika zapravo vrlo lucidno bije unapred izgubljenu bitku; i u štošta još što je obeležje naše savremenosti, danas i ovde, što tekst ove žanrovski neodredive knjige obogaćuje i kao uzgrednim, a blistavim memoarskim elementima (detinjstvo i mladost u Šibeniku i Splitu), i portretima prijatelja (pre svega Arsena Dedića), i putopisnim štiklecima (Brioni, Beograd etc.) i još koječime. No, najveće bogatstvo i najdragocenija poputbina koju čitaocu daje ova osebujna knjiga jeste upravo nikada do sada ovako duboko, neskriveno beletrizovanje Mandićevog autorskog izričaja – dakle, upravo ono od čega je Igor M., čini se, tako dugo zazirao, odnekud misleći da to „nije za njega“. Kad tamo, međutim: više je vrhunske proze u Mandićevom, recimo, opisu jednog supijanog uličnog treska o tvrdi asfalt nego u silnim romančinama (augmentativ je ovde samo količinske naravi) onolikih naših vrlih beletrista. Što će, između ostalog, reći: đavo je taj Mandić, Bog ga poživeo.
