Patriotizam postoji

Razgovarale smo između premijere filma Zaspanka za vojnike u Gračanici na Kosovu održane ovog ponedeljka, i predstavljanja treće sezone televizijske serije Ubice mog oca u utorak, u Beogradu. Nataša Drakulić je koscenarista sa rediteljem Predragom Gagom Antonijevićem i tog filma i te serije. Ubica se nismo ni dotakle, prethodne dve sezone su bile uzbudljive i gledane pa zašto ne bi bila i ova, jer je Zaspanka, kao film kakav odavno nije viđen, zauzela svu pažnju.

Zaspanka za vojnike je, kao što verovatno svi znaju, priča o vojnicima jedne tobdžijske baterije u Prvom svetskom ratu, koji su kao i stotine hiljada drugih učinili da slava srpske vojske postane besmrtna, priča o njihovom herojstvu i prijateljstvu, o slozi i zajedništvu.

Film je pretpremijerno prikazan u Banjaluci, a premijerno na svečanosti državnog obeležavanja kraja Prvog svetskog rata kao njen centralni događaj, 1. novembra u Beogradu. Dan nakon toga uveličao je obeležavanje stogodišnjice prisajedinjenja Vojvodine Kraljevini Srbiji u Novom Sadu. Priča Zaspanke za vojnike, sudbine njenih likova, rečenice koje izgovaraju, izazvale su neke zaboravljene (ili potisnute) emocije.

„VREME„: Projekciji Zaspanke prethodi vaš kratak dokumentarni film o Srbiji u Prvom svetskom ratu, što nije uobičajena ideja. Da li ste time hteli da sugerišete da Zaspanku treba gledati i kao dokument? Ili da nas podsetite na istorijski kontekst filma?

NATAŠA DRAKULIĆ: Kratki film Srpski ratnici 1912–1918 Miloša Škundrića, gde sam ja samo mali narativ scenaristički, nastao je povodom državne proslave obeležavanja stogodišnjice Velikog rata i sto godina od oslobođenja Beograda u Prvom svetskom ratu. I ovaj dokumentarac, čija je svrha bila da nas podseti na te slavne ratnike bez kojih naša država ne bi postojala, i naš film Zaspanka za vojnike, bili su deo proslave u Sava Centru i nama je veoma drago zbog toga.

A da nemam želju da jednoga dana neko posmatra Zaspanku kao dokument (nije da nema osnova, pisana je na osnovu knjige Stevana Jakovljevića Srpska trilogija, koja je autentični dokument tog perioda), imam je, ali to će samo vreme pokazati. Naš film je tek krenuo svojim putem i lepo je počeo – reakcije ljudi su predivne, emotivne i dobronamerne i naš cilj je za sada ispunjen. Važno je da dopre do što više ljudi, pogotovo mladih koji ne znaju mnogo o tom periodu. Zato ćemo i imati besplatne projekcije po školama Srbije da bi što više mladih saznalo za jednu od najčestitijih stranica srpske istorije.

Da li imate utisak da pre četiri godine nije bilo obeležavanja početka, a sada kraja Prvog svetskog rata, sada ne bismo razmišljali o tim danima i njihovim akterima?

Znam za mnogo projekata još od 2014. koji su se bavili ovim periodom, na nekima sam i sama radila (RTS-ov igrano-dokumentarni film Panta Draškić, potom četvorodelni serijal Reportaže iz Velikog rata posvećen umetnostima u ratu, serijal Aleksandra Gatalice Štampa u Velikom ratu, pa sedmodelni serijal Đaci u Velikom ratu), znam i za niz izložbi širom Srbije, niz objavljene literature, pozorišnih predstava na ovu temu.. Da je možda od samog početka obeležavanja ovog velikog jubileja nedostajalo sistemskije organizovanje, da se tako izrazim, da se više zna za iste, jeste. Ali, treba biti zahvalan na trudu svakog pojedinca koji je dao svoj doprinos da se ovaj jubilej zabeleži – gde god i kako god.

Zašto je Stevan Jakovljević, autor Srpske trilogije, svedočanstva o Velikom ratu, zaboravljen?

Neopravdano i nepravedno svakako. Jakovljevićevoj Srpskoj trilogiji je mesto u čitankama jer snaga tog romana je u njegovoj autentičnosti, u tom ličnom opisu onoga što mu se dešavalo od trenutka kada ga otac ispraća u rat pa do kraja samog rata. I čak i one priče i situacije koje prepričava, kojima, dakle, nije svedok kao u većem delu romana a koje je čuo tokom rata, on kao pisac čini sa velikim razumevanjem i poznavanjem likova, duboko voli svakog tog čoveka o kome piše, voli i poštuje tog srpskog, običnog seljaka koji se bez dileme odaziva pozivu odbrane otadžbine, voli i ono što je ostavio iza sebe iako to nije video i žali za tim kao i taj vojnik.

Veliki roman, često kažem da u sebi nosi bar stotinu sjajnih filmova na ovu temu, minimum. Mi smo zahvatili u našoj Zaspanci samo mali deo početka tog romana, prvu ratnu godinu. Do kraja rata je još dugo, tek sledi golgota Srbije, povlačenje kroz Crnu Goru i Albaniju, nemoć na toj obali i intervencije ruskog cara Romanova, prebacivanje u Bizertu i Krf, plavu grobnicu, proboj Solunskog fronta… Nadam se da će naš film pomoći da se nove generacije upoznaju sa ovom knjigom. Čitav svemir srpske golgote je u njoj.

Naslovi brojnih novih domaćih filmova i serija su bez smisla. Vaš naslov se izdvaja. Da li je cvet zaspanku moguće videti?

Zaspanka (lat. gentiana verna) čuva grobove srpskih vojnika razasutih daleko od otadžbine, konkretno kako i piše u Srpskoj trilogiji na Kajmakčalanu, a nama se to dopalo za naziv filma. Mali, plavi cvet koji ni stoka ne jede, otporan kad se čupa, samonikao. Kao što su i spomenici krajputaši simbolički grob onima koji su stradali daleko od kuće, tako je i ovaj cvet pravi simbol mesta na kojem su poginuli. Za nezaborav mrtvima.

Mladi i moguće većina odraslih ima otpor prema domaćim ratnim filmovima zbog njihovog propagiranja ideologije – ne mislim samo na partizanske filmove. Kako ste je izbegli?

Zato što je ni nema. Ovo je duboko antiratni film, priča o malim ljudima u vihoru rata, ljudima koji su se bez razmišljanja odazvali pozivu odbrane otadžbine, ostavili svoje porodice, decu, majke, žene, njive, stoku.. Sećanjima na sve to ostavljeno branili su se od turobne svakodnevice rata, trudili se da prežive, čuvali jedni druge dok su mogli, bez straha šta će biti sa njima.

Film ne uzdiže rukovodeći kadar srpske vojske. Major, lik vašeg filma, pravi strateške greške – zbog njega su, na primer, poginuli mnogi vojnici. Kako smo uopšte pobedili u ratu ako smo među onima koji su nas vodili imali i takve ljude?

Ne slažem se sa konstatacijom da naš film ne uzdiže rukovodeći kadar srpske vojske – baš naprotiv. Pobedili smo u Velikom ratu jer su nas vodili jedan Živojin Mišić, jedan Stepa Stepanović, jedan Petar Bojović, jedan vojvoda Putnik, kojeg su bolesnog u nosiljci nosili kroz albanske planine. Mi se u ovom filmu nismo bavili njima iako su zaslužili kao heroji brojne ekranizacije o sebi, jer je ovo film o običnim ljudima i vojnicima koji su imali pravo da se sa strateškim odlukama Vrhovne komande ne slože, ali su uvek izvršavali naređenja. I baš kako moj major, komandant (kog tumači izuzetni Ljubomir Bandović) kaže u reminescenciji za dvadesetogodišnjicu bitke o Stevanu Jakovljeviću, kako u filmu, tako i u knjizi: „Mi smo gubili sve, zemlju, narod. Vi tad to (obični vojnici) niste znali, niste smeli da znate. Samo ta disciplina nas je održala“. Moj major namerno u filmu nema ime, ko što ga nema ni u knjizi Jakovljevićevoj, on je komandant, oficir koji zna da mora da ispuni svoje naređenje. Ljudski se kaje i žali zbog svega što je morao da radi, ali tokom rata umeo je da progleda i kroz slabosti svojih vojnika, da sasluša njihove kritike iako je imao pravo da ih kazni jer je bio viši oficir, ali nije. Najkompleksniji je lik ovog filma. Mnogi likovi se u filmu svađaju sa njim – „ti i tvoji konji“, ali on je znao da konji čuvaju spremnost tobdžijske baterije koja se izvodi na prvu liniju fronta kad je najgušće jer je ona rezerva iste. Ali kad dođe do odsudnog momenta, on prvi ustaje i prvi pada. To je ta rečenica iz filma: „Rđa bio svako ko se sklonio“. On ostaje sa svojim vojnicima. Kad treba da poginu, on pada prvi, do tada komanduje. Svaka mu čast. I hvala Ljubi što ga je tako maestralno odigrao.

Zaspanka je aktuelizovala reč patriotizam. Danas, zbog ratova iz devedesetih, ta reč stvara otpor u ljudima. Šta je patriotizam, da li sad postoji? Kakav čovek ili događaj može da ga rehabilituje?

Žao mi je što reč patriotizam izaziva otpor u ljudima, kako kažete, što ne bi smelo. Lično verujem da postoji. Patriota je čovek koji voli svoju zemlju. Ja volim Srbiju, zemlju koja mi je nakon progona iz Hrvatske i Oluje dala dom, dala državljanstvo, šansu da se odškolujem, zaposlim. I zato, sve što radim profesionalno je moj mali pokušaj da za to vratim. I vraćaću dok me bude. Srbija je moja zemlja.

Likove koji u filmu izgovore samo nekoliko rečenica tumače Nebojša Glogovac, Nataša Ninković, Milica Mihajlović, Radoš Bajić, Tihomir Arsić, što govori o važnosti filma.

I još manje role tumače i Vuk Kostić, Marko Janketić, Jovo Maksić i drugi. Milica Mihajlović i Radoš Bajić imaju važne uloge, majke i oca glavnog junaka Stevana Jakovljevića, tek u seriji koja će nastati od filma (četiri četvorosatne epizode) videćete i njihove zaokružene role, kao i pune role naših glavnih junaka. Čast mi je na svakom glumcu koji je bio deo ovog filma.

Premijera Zaspanke na državnoj svečanosti obeležavanja pobede u Prvom svetskom ratu izazvala je politizovane komentare. Da li to znači da i umetničko delo treba da se opredeljuje za koga je?

Ono što mogu da kažem o tome, kao neko ko nema nikakve veze sa politikom, jeste da se citiram po komandantu, majoru naše divizije: „Otadžbina je važnija od naših života“. Izrekao moj major svom naredniku. Postupio tako. Kako on u filmu, tako isto i ja mislim.

Špica filma je na ćirilična a ne latinična kako je uobičajeno. Da nema državne kampanje za čuvanje ćirilice, verovatno se to ne bi ni primetilo s obzirom da imamo tu prednost da nam Ustav dozvoljava da koristimo oba pisma.

Zaspanka za vojnike je uvek bila i biće samo na ćirilici. Kao i sav program RTS-a, kao i svi domaći filmovi. Po Ustavu, zvanično pismo ove zemlje je ćirilica – a film u najlepšem mogućem smislu predstavlja istu. Ćirilice se niko ne stidi. I nema ni razloga.

Da li će Zaspanka, s obzirom da je Gaga Antonijević i američki reditelj, stići do tamošnjih gledalaca? I vi, kao deo ekipe, sigurno razmišljate o tome. Da li će tamošnji gledaoci umeti da osete vaš film?

Svaki dobronameran čovek na ovom svetu umeće da prepozna ovaj film. Srž mu je antiratna, čovečna, dobroljudska. A Gaga, direktni potomak Dimitrija Tucovića, sa sve svojim američkom državljanstvom (ko što i ja imam hrvatsko plus pravo i na bosansko jer sam rođena u Ćopićevom Bihaću) je najveći patriota ove zemlje. I ja isto. Da se vratimo na temu – svako naš tamo negde će umeti ovo osećanje da prepozna, za to nemam nikakvu dilemu.

Kako je bilo u Gračanici? Od antiratnog filma se očekuje da kod publike izazove antiratni stav…

Bilo je odlično, zaista. Bili smo i u Kosovskoj Mitrovici. A i u Nišu, sve istog dana… Kosovo je za mene moja Krajina. Četiri ratne godine, Oluja koju sam lično prošla. Kao i sve pre, Bog mi dao da istu i preživim i da se malo čujem sa preživelima. Nezasluženo, jer moji zemljaci su je izneli kroz mnogo teže događaje. Pamtim komšinicu koja trpa zemlju u najlonsku kesu sa groba poginulog sina. Meni bar niko nije poginuo. Materijalno preboliš i preživiš, kad je živa glava i kad imaš zdravlje, sve se može opet stvoriti.

Kosovo, Dečani, moj prvi odlazak tamo bio je uz špalir pratnje i vojnike KFOR-a. Podsetilo me na UNPROFOR u Srpskoj Krajini 1992–1995. i detinjstvo, valjda me samo mladost sačuvala da ni ne budem svesna svega tada, 31. marta 1991. kad su mi na Plitvicama uhapsili oca kad je i zvanično počeo rat, tog krvavog Uskrsa (bilo mi je 12 godina).

Prvi put posle toga ušla sam u Dečane, bastion postojanja Srba na Kosovu, pre tri godine. Moja krsna slava je Stefan Dečanski. Palim gomilu sveća za sve moje koji nikad taj manastir nisu i neće videti. Iguman manastira me gleda, pita zašto to sve palim, objasnim. Da mi blagoslov iako nije četvrtak, kad se mošti kralja Stefana Dečanskog, otvaraju da se provučem ispod njih, kako je običaj. Otvara ih pride. Provlačim se ispod.

Blagoslov veći od života. Očekujem upravo to – oprost svih od svega i svih.

Ja mogu.