Jednom godišnje, RTS poput vladara sa Istoka silazi u narod i pita ga šta misli o njemu. Ne maskiraju se u prosjaka, mada se ove godine nekako potrefilo da se taksa za javni servis, u narodu poznata kao pretplata, podigne sa dosadašnjih 150 na 220 dinara mesečno.
Ovaj običaj, ali i zakonska obaveza, stručno se zove „Javna rasprava o programskim sadržajima RTS-a“. Programski savet RTS-a ove godine je organizovao tribine u Čačku, Beogradu i Somboru, gde su pred građanima govorili urednici Televizije i Radija. Svoje predloge građani mogu da šalju i elektronskom poštom, jer zaboga, sada smo u 21. veku. Prema proceduri, svi predlozi i pritužbe građana se pažljivo prikupljaju, analiziraju i kao kruna celog procesa pripremaju se izveštaj i preporuke generalnom direktoru i Upravnom odboru za unapređenje programa javnog servisa. Kako je zvanično navedeno, cilj ove rasprave je da „imajući na umu pre svega komunikacionu funkciju govora i pisma u našoj multikulturalnoj i višejezičnoj zajednici afirmiše načela jezičke politike javnog medijskog servisa, da analizira domete njenog praktičnog ostvarivanja i ukaže na puteve i sredstva kojima se ona može očuvati i dodatno unaprediti“.
Au, brate! Ipak se RTS maskirao. Ovog puta – jezikom.
Tu je birokratski jezik, šalterski ili sudski, kojim se maskira činjenica da građani imaju priliku da javno i otvoreno kažu zašto su zadovoljni ili nezadovoljni radom javnog servisa. Složenom serijom floskula, ovim parajezikom, građani i gledaoci se formalno informišu, ali na način koji najveći broj neće razumeti. Rasprava se organizuje u nekoliko gradova, bez velike pompe. Drugi oblik maskiranja tiče se suštine ove javne rasprave. Ona se u najvećoj meri mora ticati programskih sadržaja. Građani, odnosno gledaoci morali bi dati sud o svim delovima programa, o sadržaju i formi. Umesto toga, u prvi plan rasprave je gurnuta tema lepog i književnog govora u medijima. Činjenica je da se jezik stropoštao, kako u floskule (od čega ni RTS nije imun) tako i u žargon. Građanima, naročito starijoj populaciji, na koju RTS računa, bačena je tema za beskrajna razglabanja o ugroženosti jezika i pisma, o akcentima koji se striktno primenjuju samo na RTS-u, ali sa malo konkretnih predloga. Na rasprave tako dolaze fine bake i deke, profesori i nastavnici srpskog jezika u penziji koji mole RTS da neguje lep govor i lepo izražavanje. Umesto diskusije o programskim sadržajima, vodi se lepa i poučna diskusija o formi, odnosno o jeziku. Tek ponekad se probije tema odgovornosti za izrečeno. Poznajem taj pristup koji na kraju dovodi do proizvodnje hiljada sati radio i TV programa gde prijatni radiofonični glasovi, književno, ali uspavljujuće, govore o potpuno nebitnim stvarima, zaobilazeći svaku važnu temu. Taj RTS bez ušiju i očiju zvali smo TV Bastilja.
Paralelno sa javnom raspravom koju organizuje RTS, na jugu Srbije je u nekoliko gradova održana serija tribina pod nazivom „Šta građani juga Srbije za svoj novac dobijaju od RTS-a?“. Stručnjaci sa Filozofskog fakulteta u Nišu uz pomoć Nacionalne koalicije za decentralizaciju sproveli su istraživanje na prilično reprezentativnom uzorku (1500 građana) u nekoliko opština na jugu Srbije. Prema gruboj računici, gledaoci sa juga Srbije svakog meseca plate 85 miliona dinara kroz taksu, a program koji gledaju ne ispunjava njihova očekivanja. Oko 40 odsto ispitanih kaže da je jug Srbije na javnom servisu vidljiv samo prilikom poseta zvaničnika i tokom političkih kampanja. Tu su još i otvaranja fabrika i neizostavna crna hronika. Kada se analiziraju vesti u Dnevniku, jug je nevidljiv, jer samo 5,4 odsto vesti dolazi sa ovog područja. Poređenja radi, o Beogradu je govorilo 45,5 odsto vesti. Broj sagovornika u vestima je takođe sličan jer 39,9 dolazi iz Beograda, a samo 6,4 sa juga Srbije, iz ogromnog regiona.
Možda najvažnija primedba, sa kojom mogu apsolutno da se složim, tiče se načina na koji se govori o ovom regionu. Kako su to slikovito rekli građani iz Vranja, oni unapred znaju kako će izgledati, recimo, „Šarenica“ iz njihovog grada. Red Bore, red Koštane, malo folklor i dijalekt, eto ti Vranje! Ova stereotipizacija svakog kraja, idealna slika raspoloženih domaćina koji nude lokalne specijalitete, nema veze sa realnim životom ljudi u tom kraju. Da se razumemo, siguran sam, da bi slične primedbe mogli da čujemo iz bilo kog regiona u Srbiji. Tema je izuzetno zahvalna za buduće istraživače, pa eto inspiracije za proveru hipoteze. Da se sve ne završi samo na kuknjavi, ili na pitanju ukusa, dati su i konkretni predlozi kako da se ovaj problem reši, a to je regionalizacija javnog servisa.
Danas sam potpuno siguran da je ukidanje regionalnog servisa u Nišu ili Kragujevcu bilo velika greška. Pa, dragi moji, imate vremena da pišete javnom servisu, bolje njemu nego Deda Mrazu.
