Stojim u dugačkom redu i čekam. Odavno sam istrenirana da ćutim i ne primećujem dežurne nervčike i one što imaju potrebu da svojim prisustvom demonstriraju užurbanost i prenose je na sve kako bi se primetilo da nemaju vremena za glupa stajanja, za nesposobne službenike, za „drske mame sa bebama i lažne invalide“… Ispred mene je jedan deka, oko njega, praveći sve veće krugove te se mi izmičemo, igra se mali nestaško. Jednu novčanicu od dve hiljade dinara baca, hvata, kupi sa poda, naslanja na obraze. U jednom trenutku kažem detetu da novčanica nije igračka i da ne bi trebalo da je stavlja na svoje lepo lice jer je pokupila mnogo prašine. Dete se primiruje, staje ispred svog dede i do mene stiže rečenica „Moj tata ima najjače mišiće, moj tata je najjači od svih tata!“ Gleda me ispod dedine ruke, onda dodaje: „Tata je jednoj baki rekao ‘babuskera’ i ona je odmah prestala da gleda u mene, on je najjači i najbolji tata!“
Deda se uvlači u sopstvena ramena, jedna gospođa izviruje iz reda i gleda, okrećem se ka velikom ekranu i čitam najnovije vesti, zalepljeno za dedu dete više ne mrda, a onda jedan grmalj zagrmi kako to treba tući od malena, kako je on tukao i sina i ćerku, kako sina nije tukao jedino televizorom i kako i danas stoje mirno pred njim iako imaju, on trideset dve, ona dvadeset osam. Tajac. Izlazim iz reda, čini to još nekoliko čekača. Računi neće pobeći, mir sopstveni hoće. Dok odzvanja ona strašna samohvališuća izjava, da samo televizorom nije tukao sina, i dok mislim na stid onog deke koji ni reč nije rekao, grabim žurno ulicom i opet čujem što nisam morala čuti. Grupa dečaka, šesti-sedmi razred osnovne. Od njihovog psovačkog vokabulara živ me sram. Raširili se celom širinom ulice i ne bih da ih molim za prolaz. Onda onaj koji je najgrlatiji i najvičniji psovkama, a jede sve vreme tek kupljenu užinu, dreknu na svog druga: „Ti, kukavico, ne bi da ideš da gineš za Kosovo, ti bi da budeš mamin mali sin bubalica i štreberčina, je li!?“ Napadnuti mu odgovara smireno ne da on ne bi ginuo za Kosovo, nego ni svog tatu ne želi da izgubi na Kosovu i zbog Kosova. Sad već bivši prosvetar pobeđuje u meni pa se obraćam onom grlatom preporučujući mu da pita svoju mamu šta ona misli o tome da sinovi ginu, zna li kako psuje njeno dete!? Dečaci se uljudno sklanjaju da prođem, nema ni jedne reči, ni smeha, ni psovke, jedu svoje užine i žure ka školi.
Ljudi govore. Ima jedna divna pesma u kojoj pesnik kaže, po sećanju ću, i da spava milione godina, pa da se probudi i vidi sunce, izgovorio bi sunce, vidi dečaka, čulo bi se dečak, vidi svoju ruku i kaže joj da zagrli sunce, i sve tako teče ta harmonija o moći, večnosti i univerzalnosti jezika, i upravo sam se setila tih stihova u gradskom autobusu dok žamor ljudskog govora dolazi do mene. Uhvatih i da se karte ne plaćaju, danas, imam godišnju pokaznu, mlada žena se zahvaljuje vozaču kao da joj je on poklonio tu gratis vožnju, čuh i jednu stariju gospođu kako je toliko srećna da može sad mirno da umre. Srećna je, veli, jer su našem kralju podigli spomenik u Novom Sadu, u njenoj Srbiji u koju je došla jer su je zlotvori proterali, nikad im to neće zaboraviti… Eh, taj moj profesor dijalektologije! Nije trebalo tako da nas muštra i traži od nas sve to. Čovek samo zine, odmah ga lociraš, znaš mu geografsko poreklo, je l’ urbani il ruralni, pa kad je tako srećna, zašto sve vreme priča o mržnji, zašto zlopamti i kvari svoj svečarski trenutak. Autobus se prazni. Do Gerontološkog ide nas nekoliko. Nedeljna tišina u zgradi. Izmiksana hrana koju spremaju za našu tetku skoro se ohladila. Hranim je kao da hranim dete. Tepam, molim, činim svašta ne bi li pojela tu kašicu. Stiže sestra i izvinjava mi se što ne stižu baš sve, malo ih je. Na ceo sprat, a tu su svi nepokretni, samo ih je dve. Razumem. Beži zdravstveni kadar u zemlje gde ih cene i plaćaju. Beže i vozači, ugostitelji, majstori i tek stasali visokoobrazovani. Ljudi govore! Gradovi šljašte! Spomenike podižu! Onda ruše!
Najviše boli kad ruše čoveka. Kao onaj što ne bije samo televizorom, kao metalna šipka po glavi, iza leđa, odgovor na „dobro veče“, kao kapuljača u mraku, kao babuskera iz usta petogodišnjaka, zapaljeni automobili, pucnjava i strah. „Mama, mama, vidi, onaj ljud što stalno nešto govori u televizoru!“, viče dečak dok zaustavlja mamu ispred velikog ekrana. Ne moram da se okrećem da bih videla o kome govori dete. Miloš Crnjanski napisao je, 1923. godine: „Stanje današnjeg literarnog života ne razlikuje se mnogo od današnjeg stanja banalnog života partija. Sa svim svojim sramotama, bedama i niskostima.“ Stanje današnjeg života! Našeg. Čiji tata ima najjače…
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve