Najmanja jedinica društva

Prekidanje ćutanja o privatnom i ženskom doskora je značilo da zajednica priznaje temu. Bivao je to antipatrijarhalan čin jer je potresao temelje. Danas, prekidanje ćutanja samo povećava kakofoniju nefiltriranih glasova na koje se niko ne obazire, osim tržišta.

Glen Klouz koja je u Fatalnoj privlačnosti Edrijena Lajna pre trideset i dve godine briljirala u ulozi ljubavnice opasne skoro kao i sam AIDS (i tako najavila eru novog konzervativizma Zapada), u Supruzi Bjorna Rungea čiji je početak u revolucionarnoj 1968, igra ljubavnicu koja se šezdesetosmaški liberalno, paradoksalno, izborila za poziciju – supruge. Ostatak filma smešten je u delikatnu pripremnu paralelu današnjice, u Bušovu 1992: osim o pojedinačnoj sudbini konkretnog braka, Supruga itekako govori i o socijalnim, ideološkim i političkim odnosima društva.

Žena je u narativnim umetnostima često tretirana kao telo, a telo je, opet, čest simbol teritorije oko koje se vode muški ratovi. Kad npr. u filmu žena vara muža, autor, pored ostalog, pokazuje da je vlast slaba, a da opozicija samo što nije svrgla vladara. (Ko ne želi da sazna sadržaj filma Supruga, neka ne čita tekst dalje, tj. opasnost – spojleri!). U Supruzi, međutim, imamo savršeno samoorganizovanu i samoodbranjivu ženu/teritoriju koja čuva svetu tajnu građanskog braka – tajna je da je reč o farsi. Naime, stabilnost Kastlmanovih (castle – tvrđava, man – čovek) sadrži istovrsne, mada hiperbolisane laži na kojima počiva tvrđava braka kao najmanje jedinica društva.

Film počinje očekivanjem telefonskog poziva koji će saopštiti da je Džoe Kastlman (Džonatan Prajs) dobio Nobelovu nagradu za književnost. U Švedskoj je dan, a u Americi noć, pa Džoe pokušava da nervozu smiri navodeći suprugu Džoel na seks tako što joj priča šund erotsku pričicu. Gledalac razume da ni nobelovac ne može da prkosi kiču kao žanrovskoj konvenciji pornografije.

I poziv se desi, Nobel je dobijen, sreća. No, već u avionu, kao u čuvenom filmu o zataškavanju istine, Fordovom Čoveku koji je ubio Libertija Valansa, pojavljuje se novinar (Kristijan Slejter) koji želi da napiše biografiju nobelovca i koji je na tragu istine. A istina je da je supruga, kad je bila mlada (glumi je Ani Stark, kćerka Glen Klouz), bila studentkinja svog budućeg muža, da je pisala odlične priče, da je u profesora gledala kao u boga i da je najviše od svega na svetu želela da taj bog voli nju celu – da mu postane žena. Gradila je zatim najsrećnji brak na svetu, a takva institucija uvek počiva na pametnoj, vrednoj, sposobnoj i kompromisu sklonoj diplomatičnoj ženi, koja sebe i svet vešto uverava da se ona i muž, navodno jednaki, dopunjuju.

Ali, avaj, kad je Džoe napisao prvi roman, Džoel ga je pročitala i – zgrozila se. Muž je tada, hrabro ispravno predložio razvod jer kako da budu zajedno kad ga ona više ne poštuje, no žena kao mnoge mlade žene, nesigurna u svoj stav, a želeći da joj bračno preduzeće uspe kako to nikom nikad nije uspelo, zakukala je kako ga voli i zamolila ga da je ne ostavlja, a ona će, zauzvrat, popraviti njegov roman. Šta god zamenjivalo roman u brakovima nas smrtnika, jasno je da žene ovakvim odlukama muževima oduzimaju poslednje šanse za hrabrost, dostojanstvo i jednakost. Jer tu se krije jedna Šredingerova crknuta bračna mačka! I tako je supruga počela da piše romane, a suprug se potpisivao. Pored pisanja, ona je gajila i njega i decu i sliku sveta koji je izgradila. A on se od duga vremena i osećanja obezvređenosti švalerao. A onda je on dobio Nobela. I zahvalio joj u govoru iako ga je ona zamolila da to nipošto ne radi, ne želeći da se oseća kao paćenica. I onda je ona odlučila da ga napusti, no on je dobio srčani udar. Umro je na njenim rukama, jer u čitavoj toj boleštini zvanoj najsrećnjii brak jednakih, osim zavisnosti, uvek ima i topline zajedničkih godina junačke ledene samoće i biološke povezanosti preko dece. Zapravo, ima nečeg od istinitosti aforizma „Fake it till you make it!“. Taj aforizam bio je, doduše, blizak staroj školi biheviorizma, a danas, u vreme new age psiholoških teorija, uspešne terapije naslanjaju se na poprilično suprotnu poruku „Priznaj ono što jeste!“

Sve u svemu, glavnoj junakinji Supruge desilo se nešto kao da je vernik (žena u najsrećnijem braku na svetu) rešio da postane agnostik (razvedena žena), a onda, sticajem okolnosti, postao ateista (udovica). I kako će, posle kraja filma, izgledati taj njen i naš svet bez muškaraca, svet bez Boga? Izgleda da će izgledati sasvim isto jer Džoel neće nikom reći istinu, osim čitaocima u novom romanu. Pitanje je čijim će imenom potpisati roman, pitanje je hoće li ovo biti uvod u fenomen iz Sluškinjine priče Margaret Etvud ili u nešto suprotno, ali surovo tržišno. U drugoj varijanti, neplaćeni, tajni ženski rad mogao bi postati nepoželjan, ne zbog ljubavi prema istini, već zato što se na njega ne može naplatiti PDV. Mnogo bezbračnih domaćinstava u kojima preostali član ne ume ili ne stiže da kuva, pere, pegla, da se bavi decom na adekvatan način, zaposliće kuvarice, konobare, bedinerke, bebisiterke. Uz to, svako će malo domaćinstvo plaćati zasebne račune i hranu. Više će se para okretati, više će se bogati bogatiti. Kako će biti deci? Čini se da će im biti hladnjikavo, ali istinito – neće jedno videti a drugo slušati, neće im biti kao što je u filmu Džoelinom i Džoijevom sinu, kao što je bilo sinu Mileve i Alberta Ajnštajna. Monstruozno zdravlje doći će na mesto nekadašnjih bolesti, a Dučićeva Pesma ženi postaće pesma braku: „A ti ne postojiš, nit’ si postojao. Rođen u mojoj tišini i tami, na suncu mog srca ti si samo sjao jer sve što ljubimo – stvorili smo sami.“