Postmoderne igre

Verovatno je isuviše rano da bi se sveli učinci postmodernog eksperimenta koji je, sedamdesetih i osamdesetih godina dvadesetog veka, protutnjao umetničkom, filozofskom i arhitektonskom scenom. S jedne strane, stiče se utisak da od čitavog tog zamaha nije ostalo mnogo, te da su se klasični oblici, kako u umetnosti tako i u filozofiji, konsolidovali i nastavili da se kreću sporim, neuzdrmanim korakom. U književnosti priča je odnela prevagu, filozofija se vratila svesti (makar kroz spekulativni realizam), a u arhitekturi se, uprkos nastojanjima Frenka Gerija da čvrste oblike izbaci iz ravnoteže, i dalje sve drži na nekolikim osnovnim elementima. Ipak, teško da je nešto ostalo onakvim kakvo je bilo pre ovog eksperimenta. Iako nema više tako razgranatih konstrukata poput, recimo, Basarinih biciklista (premda Peljevin, Sorokin i, uopšte, ti ludi Rusi, ne popuštaju), Kalvinovih putnika koje ne obavezuju ni prostor ni vreme, Pinčonovih sumanutih zavera, ili Perekovih ukrštenih reči (i Pavić bi se dao pomenuti, samo da Hazarski rečnik nije tako beznadežno dosadan i nedočitljiv), gotovo da ne postoji veliki roman koji na ovaj ili onaj način ne reflektuje postmoderno iskustvo. Čudesni romani Havijera Serkasa, recimo, tako klasični i, na prvi pogled, eonima udaljeni od postmodernog ludila, ne bi mogli da budu napisani bez postmodernog iskustva. Neživoti i isključenja Milana Kovačevića (Treći Trg, Beograd, 2018) roman je koji ne odustaje od postmoderne gipkosti i razigranosti, a da se, u isto vreme, pripovedanje ne raspada na uzajamno neuklopive fragmente, što se pionirima postmoderne, očaranim Lakanom i Deridom, umelo događati.

Već sam naslov romana Milana Kovačevića, Neživoti i isključenja, postmoderno je poigravanje s tradicijom (razgraditi čvrsti subjekt kanonizovane prošlosti), s vernošću tekstu i nedodirljivim autoritetima (biti neveran kanonizovanom tekstu znači odbiti tumačenje koje se nameće kao jedino i ispravno), a naročito igra s piščevim i čitaočevim „ja“ (što je nužni začin postmodernog zamaha: ne možeš se poigravati tuđim identitetima ako se ne poigraš i sopstvenim). Zbog toga je, valjda, pisac i osetio potrebu da se u belešci na samom početku romana, unapred, izvini svima onima čija bi tankoćutnost, u suočavanju sa svim izdajama koje slede, mogla biti povređena.

Pre nego o izdajama, kod Kovačevića je reč o nizu malih izmeštanja koja počinju zabavnom igrom zamene formalnog identiteta. Jedan mladi čovek koji mnogo voli književnost sanjari o tome da postane srednjoškolski profesor, ali kako ne zadovoljava formalne uslove (nema diplomu), zamenjuje svoj identitet sa osobom koja diplomu ima. Tako postaje profesor i odmah se suočava sa svom mukom obrazovanja mladih ljudi. „Nemaš pojma koliko je zeznuto pisati o školi“ (str. 112), obraća se u jednom trenutku pripovedač čitaocu. Zbog toga je ovaj bildungsroman (roman o obrazovanju i sazrevanju) svojevrsni antibildungsroman, u onoj meri u kojoj preispituje odnos profesora i učenikâ, stavlja na iskušenje oprobane pedagoške metode i poigrava se njima, a da ne gubi svest o tome da je čitava priča sa školom koliko tegobna toliko i važna. Naime, novopečeni profesor ozbiljno shvata zadatak „pripitomljavanja i kultivacije učenika“ (str. 157), jedino što mora da pronađe način kako da ne bude poput profesora koji su njemu samom ogadili školu, a da, opet, zadrži autoritet. Kako, dakle, da probije debelu opnu nezainteresovanosti kod dece, osnovni je njegov samonametnuti zadatak. Profesor, koji nije mnogo stariji od svojih učenika, zbližiće se sa dvojicom đaka, te će se razviti igra blizine i daljine, prisnosti i nužnosti održavanja odmaka, prijateljstva i autoriteta. Suočava se profesor (naravno) sa odeljenjem koje mu kolektivno pobegne s časa, pa smišlja kako da bude oštar, a da ga deca ne zamrze. Kada pronađe način, drugi će se profesori pobuniti. Na kraju će njegova zamena identiteta da bude otkrivena, ali tih nekoliko vedrih meseci obeležiće i mladog profesora-prevaranta i njegove učenike.

Kao različita središta obrazovne igre i igre s obrazovanjem pojavljuju se upravo književni motivi te se roman otvara upečatljivim (i samoironijskim) pastišem stila Tomasa Bernharda, da bi se, potom, u igru upleli Tomas Man i njegova Smrt u Veneciji, te, u najvećem delu, Vladimir Nabokov. Upravo u tim poigravanjima (s) velikim tekstovima pronalazimo, naravno, postmoderne igre citiranja, prerušavanja i (zlo)upotrebe, ali se Kovačevićev spisateljski zamah, uprkos naglašenom ludičkom raspoloženju, ne iscrpljuje u samosvrhovitom odvijanju teksta, već strukturu svoje fragmentirane priče sjajnom tehnikom i živom rečenicom drži na okupu. Upravo takav pristup tradiciji, ludički i dekonstruktivan, najbolje čuva tradiciju kao živu, a ne mrtvu, prepariranu, fosilizovanu, kao muzejski primerak kome se lažno dive učenici na silu dovedeni u muzej znanja.