Urbanizam i orbanizam

Krajem aprila 2019. godine objavljeno je da država Srbija planira da rekonstruiše i izgradi 9 stadiona širom Srbije do kraja 2021. godine.

„Subotica, Loznica, Zaječar, Kraljevo, Leskovac i Vranje dobiće nove stadione, što praktično podrazumeva rušenje postojećih, dotrajalih objekata i na istim lokacijama izgradnju potpuno novih stadiona. Fudbalski objekti u Nišu, Novom Sadu i Kragujevcu će biti rekonstruisani“, rekao je Marko Blagojević, direktor Kancelarije za upravljanje javnim ulaganjima u izjavi za uskršnji broj „Večernjih novosti“.

Kada je reč o tome koliko će novca građani Srbije izdvojiti za ove objekte, Blagojević je izneo sledeću računicu: „Procena je da će cena potpune izgradnje šest novih stadiona iznositi oko 1500 evra po jednom mestu. Tih šest stadiona koji će biti kompletno izgrađeni imaće po 8000 mesta, a tri stadiona planirana za rekonstrukciju do 20.000 mesta. U pitanju je ozbiljan posao koji iziskuje detaljne pripreme, kasnije i izvođenje radova.“

Ako bismo sledili ovu procenu, dolazimo do iznosa od preko 120 miliona evra koje će država izdvojiti za ovu namenu u naredne dve godine.

U izjavi za „Vreme“, Blagojević je potvrdio da se okvirno radi o tom iznosu, ali i da Kancelarija kojom on rukovodi za sada nema odobren novac za te namene, i da će se to rešavati zajedno sa Ministarstvom finansija.

„Odluka je doneta i mi ćemo uradi sve da posao iz svoje nadležnosti uradimo u predviđenom roku kao što smo uvek radili otkad je Kancelarija osnovana“, rekao je Blagojević pokazujući slike budućeg stadiona u Loznici.

Ova vest se nadovezala na učestale najave koje su nekoliko puta poslednjih nedelja dolazile iz kabineta ministra finansija dr Siniše Malog; on je govorio o izgradnji nacionalnog stadiona na novoj lokaciji u Surčinu i to bi trebalo da bude objekat koji može da primi preko 60.000 gledalaca.

Pored ovih najava i odluka (sve je popisano u Zaključcima Vlade Srbije s kraja 2018. godine) opet se govori o tome da će stadioni Crvene zvezde i Partizana biti temeljno rekonstruisani, pa bi to trebalo da znači da u narednih nekoliko godina Srbija zaliči ako ne na Englesku ili Nemačku, a ono bar na Mađarsku, kada je stadionska infrastruktura u pitanju.

ORBAN KAO UZOR

O uticaju mađarskog predsednika Vlade Viktora Orbana na fudbalski svet Aleksandra Vučića već je bilo reči u „Vremenu“ u broju 1439 od 2. avgusta 2018. godine. Kada se pogleda kako je Orban unazad desetak godina uložio desetine miliona evra u rekonstrukcije i izgradnju desetine stadiona, Vučićeve najave ne izgledaju toliko glamurozno.

Dok je Orban „ušao u projekat“ obnove 32 objekta, Vučić je najavio Nacionalnu arenu, plus šest novih, plus obnovu tri postojeća stadiona.

Bez obzira na veličinu zahteva, sličnosti između ove dvojice vladara su značajne i proističu iz istinske ljubavi prema fudbalu. Za Orbana kažu da i dan-danas igra rekreativno, a poznato je da ne propušta nijedno veliko takmičenje ili finale u svetskom fudbalu.

Vučić se ne eksponira na taj način i tek smo jednom čuli da je inkognito bio na nekoj utakmici, i to prošle godine u Rimu na utakmici Lige šampiona. Ipak, ostalo je u sećanju da je neke utakmice Crvene zvezde u Ligi šampiona ove sezone gledao u nedoba dok je bio u radnoj poseti Kini. Kada je reč o rekreaciji, Vučić je za razliku od Orbana više košarkaški tip. To je više puta demonstrirao u igri sa decom širom Srbije.

Uglavnom, Orban je najpre napravio stadion u svom rodnom selu Felčutu – nalazi se pored njegovog letnjikovca i ima kapacitet duplo veći od broja stanovnika. Zlobnici na forumima kažu da je iz istih razloga Vučić izabrao Loznicu (zbog tazbine) uprkos činjenici da lokalni klub istog imena nema neku posebnu fudbalsku tradiciju.

ZAŠTO BAŠ TAMO

Ako zanemarimo uopšte potrebu da država koja ima brojne probleme i nije među najbogatijima na Balkanu reši da u stadione spuca stotine miliona evra, postavlja se pitanje izbora mesta izgradnje tih objekata.

Loznica, Kraljevo i Zaječar su pravi primeri jer ne mogu da se pohvale nekim fudbalskim dometima. Oni koji prate domaći fudbal mogli su, možda, tokom poslednjih decenija da ponekad vide FK Timok iz Zaječara na nekoj reportaži SOS kanala, ali Loznica i Kraljevo zaista nisu takve fudbalske sredine.

U Kancelariji kažu da se vodilo računa o ravnopravnoj regionalnoj zastupljenosti i da svaki od regiona ima dovoljno stanovnika, među njima i mladih, kako bi se predviđeni kapacitet od nešto više od 8000 mesta mogao popuniti. Stadioni bi trebalo da dobiju licencu UEFA 4 što bi omogućilo da se igraju međunarodne utakmice, a u Kancelariji procenjuju da će tom izgradnjom gradovi dobiti nove „lendmarke“ (iliti obeležja), te da će takvi objekti unaprediti kulturu fudbala i sporta uopšte i proizvoditi mnogo više dobrih fudbalera.

Ako se već ide u ovaj projekat, za koji bi svako ko voli fudbal, a takvih je u Srbiji na milione (bar prema gužvama u kladionicama), možda je trebalo urediti stadione tamo gde postoji jača fudbalska tradicija. Na primer, u Kruševcu, Šapcu ili Zrenjaninu. Međutim, osim „ravnomerne raspoređenosti“ nismo čuli drugi kriterijum.

Posao bi trebalo da vodi Kancelarija za javna ulaganja osnovana posle poplava 2014. godine i potrebe da se sa jednog mesta upravlja obnovom onih delova Srbije koji su najviše nastradali. Kada je jednom pokrenuta, ona je nastavila sa radom upravljajući sa 400 projekata u ovih pet godina. Obuhvatali su rekonstrukciju hirurgije u Bolnici „Dragiša Mišović“ i sređivanje Dečje bolnice u Tiršovoj u Beogradu, ali i obnovu desetina lokalnih mostova, škola i mesnih ambulanti.

U Kancelariji ne žele da se bave svrhovitošću ovog stadionskog poduhvata nego govore samo o tome da će novac biti utrošen na najbolji način. Takođe i da se očekuje da lokalne samouprave budu motivisane da kada jednom dobiju takve „velelepne“ stadione nađu način i da ih koriste i održavaju na pravi način.

SVE POČINJE OD NAS

Ono što zabrinjava, pored navedenog, jeste i nepostojanje bilo kakve kredibilne analize ili procene potrebe izgradnje ovih stadiona, osim ideje da ovo što je sad ništa ne valja i da „ćemo da ga napravimo da valja“.

Rekonstrukcija stadiona u Srbiji nije nova tema u 21. veku i već smo svedočili značajnim investicijama u toj oblasti. Međutim, one su dovele samo do toga da je danas moguće na više mesta igrati utakmicu i kada padne mrak jer su postavljeni reflektori. Sve ostalo – izgradnja i rekonstrukcija tribina, krovova, pratećih sadržaja, uređenje terena po najvišim standardima, uređenje svlačionica, prilaza stadionu, parkinga – nikada valjano nije urađeno.

Ovi što su sad namerili da za dve godine naprave devet novih objekata „kojim će se ponositi Srbija“ čak ni ne ulaze u opravdanost takve jedne akcije. Sva objašnjenja su tipa: zar nije sramota da taj i taj stadion tako izgleda. I zaista, većina tih objekata zrela je za rušenje, ali to ne znači da ovakav fudbal, ovakva fudbalska scena i ovakva država mogu sebi da priušte da ulupaju stotine miliona evra za nešto što će u narednim godinama samo da propada.

foto: m. milenković

Ni Vlada, ni Vučić, ni Kancelarija, ni Fudbalski savez, ni Ministarstvo sporta, ni lokalne samouprave blage veze nemaju kako će se ti objekti (ako i kada budu jednom otvoreni) održavati i finansirati. Kao vic zvuči kada se kaže, na primer, da grad Novi Sad želi da sruši SPENS, poznati sportski centar jer je preskup za održavanje, a da će stadion „Karađorđe“ biti rekonstruisan da prima preko 20.000 gledalaca i da izgleda bar kao stadioni u skandinavskim zemljama.

Pored toga, pomenuti „Karađorđe“ u Novom Sadu, kao i Čair u Nišu, već su „pretrpeli“ renoviranje poslednjih godina, ali se to sada ne predstavlja kao renoviranje jer će, valjda, ovo sada biti pravo renoviranje. U stadion u Nišu je već uloženo preko deset miliona evra. I dalje nije onakav kakvog su ga bili projektovali uprkos činjenici da lokalni Radnički ima najuspešniju sezonu u poslednjih 40 godina. Naime, to ni dalje ne privlači neki veliki broj ljudi na njegove utakmice.

Fudbal u Srbiji je sinonim za kriminal, nasilje i nameštaljke, i običan svet, kome bi ti objekti trebalo da budu namenjeni da tamo idu sa svojim porodicama i prijateljima svakog vikenda, ne ide na stadione i ne gleda lokalne klubove.

To nije dovoljan argument za vlast koja je rešila da pravi „lendamarke“.

„Odluka je doneta i to će da se zida“, kaže Blagojević za „Vreme“.

U ČEMU JE FORA

Ako bismo poverovali u viziju, šta bismo imali na kraju ovog uzbudljivog puta, na šta bi ličio srpski fudbal ili, još bolje, kakve bi promene u životu imali stanovnici Vranja, Loznice, Kraljeva, Zaječara ili Surčina?

Da bismo se približili budućnosti, možemo da analiziramo šta se dogodilo u onim gradovima koji su već dobili nove stadione.

Ako danas odemo u Užice, grad u kome je rekonstruisan stadion pre nekoliko godina, ili ako svratimo do Jagodine, grada koji je bio poznat po boksu a ne po fudbalu i u kom je lokalni vladar Dragan Marković Palma hteo da „pokrene fudbal“, videćemo da od svega toga nema ništa. FK Sloboda Užice (opstala fuzijom sa FK Sevojno) i FK Jagodina ne predstavljaju ništa u srpskom fudbalu, a njihove škole fudbala iako postoje ne proizvode neke nove „piksije“ i „vidiće“.

Puno dece trenira fudbal i u Jagodini i u Užicu, ali od stadiona nemaju nikakvu vajdicu, jer roditelji moraju da plaćaju trening mesečno a i da pomažu na svaki drugi način. Ti novi stadioni nisu mesta okupljanja mladih, niti su mesta u gradu koja su dovela do razvoja nekih novih poslova.

U zbiru, to su velike betonske građevine koje propadaju, jer, realno, lokalne samouprave nemaju ni novac, ni znanje da njima upravljaju, nema moćnog kluba sa moćnim sponzorom koji bi preuzeo objekat, vodio klub, prodavao karte i napravio neku veliku i dobru fudbalsku priču.

Pored toga, kada je reč o izgradnji nacionalne arene, koja je iz Borče premeštena u Surčin zbog najave da će Kinezi pored „kineskog mosta“ da prave neku svoju industrijsku zonu, njenu izgradnju pored dva relativno velika stadiona u Beogradu teško je razumeti i opravdati. Posebno kada se ima u vidu da ono o čemu priča Vučić, finale Lige šampiona, nikada ne dolazi u ovako male gradove kao što je Beograd. To je jedno. Ako bi sutra Srbija i bila jedan od domaćina neke grupe Evropskog ili Svetskog prvenstva, tu bi se igrale utakmice po grupama i zato će verovatno stadion biti „risajzovan“ sa zamišljenih 65 na najviše 50 hiljada mesta, što je takođe nerazumljivo veliki objekat s obzirom da reprezentacija Srbije nikada ne može da napuni tu arenu.

DA NE BUDE SAMO BEOGRAD

Na kraju, ako ne ulazimo u to ko će da zida, odnosno kome će i na koji način biti dat javni novac za izgradnju tih objekata, izgleda da Vučić, kada je jednom rekao da će to da uradi, onda će da uradi po svaku cenu, makar to ne imalo nimalo smisla.

U nemogućnosti da reši problem kriminala i nasilja koje ide uz fudbal (mi to ne možemo da rešimo, ponovio je više puta), a takođe ne može da pomaže samo Crvenu zvezdu koja mu je u srcu jer mu pola birača navija za Partizan, odlučio je da napravi nacionalni stadion, pa šta bude.

Kada je već tu odluku doneo, kada se već zarekao da strovali stotine miliona evra u stadione, onda je rešio da nešto da i u provinciju, da se ljudi na lokalu ne bi baš osećali loše, nego da i oni mogu da kažu kada im neko dođe u goste: evo, imamo stadion.

Pa makar ga samo Vučić punio u svojim kampanjama. Valjda je i to nešto.

Ironiju na stranu, mada će ljudi reći, pogledaj, rekli su da će do 2021. stadioni biti gotovi, taman kada on krene u trku za drugi mandat za predsednika Srbije, još nije kasno da se od stadionske groznice odustane, i javnost bi zaista trebalo da se pokrene na vreme i proba da spreči režim da uludo ulupa javni novac u projekte koji nemaju nikakvu budućnost.

Da ne bude kao sa gondolom u Beogradu: svi ćute dok motorne testere i buldožeri ne krenu da rade. Još nije kasno da se ljudi barem zapitaju da li je to ono što im je najpotrebnije u njihovim gradovima. Predsednik je valjda razuman čovek, odustaće kada shvati da se zaleteo u nešto što nema nikakvo opravdanje.