Oni i mi

Prvostepenom presudom od 8. maja ove godine Sud Bosne i Hercegovine osudio je Elfetu Veseli na 10 godina zatvora zbog ubistva dvanaestogodišnjeg dečaka Slobodana Stojanovića u blizini Zvornika u leto 1992. Njen pretpostavljeni Sakib Halilović oslobođen je optužbe da je posmatrao ubistvo dečaka i da nije kaznio Elfetu Veseli. Ova presuda je izazvala veliki broj reakcija u medijima u Srbiji i Republici Srpskoj: od političkih stranaka, udruženja žrtava rata do državnih institucija, svi su se složili da je kazna blaga, a neki su čak išli dotle da tvrde da je Sud BiH pristrasan i antisrpski. Žestini reakcija doprinelo je i prenošenje svedočenja zaštićenog svedoka S-1 koji je izjavio da je video Elfetu Veseli kako s leđa prilazi dečaku koji je bio na biciklu i nožem mu preseca vrat. Ovaj svedok je dodao da su sve to videli Naser Orić i Sakib Halilović, da je Elfeta uzela pištolj i prislonila ga na glavu Slobodanu koji je još davao znake života, ali da nije video trenutak kada je pucala.

Obrazlažući presudu, predsedavajući Sudskog veća Darko Samardžić rekao je da zbog brojnih kontradiktornosti veće nije moglo poverovati svedoku S-1, ali da je utvrdilo da je Veseli ubila Stojanovića sa direktnim umišljajem, pucnjem u glavu iz neposredne blizine. Veće je u potpunosti prihvatilo svedočenje drugog svedoka Mustafe Tučića koji je izjavio da je pitao Elfetu Veseli da li je ona ubila dečaka na šta mu je odgovorila: „Jesam, hoću, i oni su meni ubili brata i oca.“

Banjalučke „Nezavisne novine“ otišle su korak dalje pa je njihov izvor izjavio: „Svjedočenje zaštićenog svjedoka za Sud BiH nije bilo vjerodostojno i sve se radi da se taj svjedok diskredituje, jer treba da svjedoči u još nekim slučajevima. Tu je ključ svega, dakle cilj je njegova diskreditacija, kako bi se u nekim drugim procesima sačuvali neki komandanti Armije RBiH, uključujući i Nasera Orića.“

Sudija Samardžić je u obrazloženju oslobađajuće presude Sakibu Haliloviću rekao da je primena Krivičnog zakona SFRJ od izuzetne važnosti za Halilovića jer delo za koje je optužen nije bilo propisano ovim zakonom i nije predviđena odgovornost koju mu je Tužilaštvo BiH stavilo na teret. Još je dodao da je tužilac propustio priliku da optuži Halilovića jer nije ništa učinio da spreči ubistvo dečaka Slobodana Stojanovića.

Bivši javni tužilac za ratne zločine Republike Srbije Vladimir Vukčević za „Vreme“ kaže: „Komentar predsednika veća prilikom izricanja presude u slučaju Elfeta Veseli nije uobičajen. Sud sudi na osnovu optužnice, i niko nema pravo da sugeriše i opominje tužioca na to da je nešto trebalo da uradi na drugačiji način. Stranke imaju mogućnost da u žalbenom postupku komentarišu između ostalog i navode iz optužnice.“

Svi relevantni mediji u Federaciji Bosne i Hercegovine preneli su vest o presudi, ali nije bilo nikakvih komentara.

ZLOČIN I KAZNA

Šest meseci ranije, 26. novembra 2018, Odeljenje za ratne zločine Višeg suda u Beogradu prvostepeno je osudilo na pet godina zatvora Ranku Tomić, starešinu jedinice Front žena Petrovac u činu kapetana, za ratni zločin učinjen 1992. u mestu Radić kod Bosanske Krupe, jer je zlostavljala 18-godišnju bolničarku Armije BiH Karmen Kamenčić. Prethodno je Sud BiH kao saučesnice u ovom zločinu osudio Boru Kuburić i Radmilu Banjac, takođe pripadnice pomenute jedinice na po četiri godine zatvora, što je Vrhovni sud Federacije BiH smanjio na po tri.

Ranka Tomić je zarobljenu, a prethodno ranjenu, osamnaestogodišnju bolničarku Karmen Kamenčić naterala da skine svu odeću pred većim brojem ljudi u blizini osnovne škole u mestu Radić. Zatim ju je tako golu naterala da puzi po zemlji usled čega je zadobila brojne ogrebotine po telu i obilna krvarenja; zatim ju je naterala da kopa sebi grob i gurala joj među noge granje crnog trna; zatim su je Kuburić i Banjac tukle leskovim štapovima po leđima sve dok se oni ne bi slomili; zatim joj je Banjac odsekla kosu i pritom urezala krst na čelo; zatim joj je urezala još jedan krst duž celih leđa zbog čega je bolničarka obimno krvarila; zatim je Kuburić uzela nož i rasekla žrtvi donji deo uha i izazvala još krvarenja; zatim ju je Ranka Tomić odvela u dolinu 70 metara dalje i ponovo joj naredila da kopa sebi grob… Kako je Karmen Kamenčić bila potpuno iznemogla od mučenja, Tomić je naredila tada maloletnom, šesnaestogodišnjem V. Đ. da iskopa grob. Potom je naredila Karmen da legne u grob na leđa, a V. Đ. da je ubije iz automatske puške što je on i učinio.

Svi relevantni mediji u Srbiju preneli su vest o presudi, ali nije bilo nikakvih komentara. Neki od njih, a i neke organizacije, naveli su puno ime i prezime V. Đ. koji nije odgovarao za ovaj zločin jer je u trenutku kada je učinjen bio maloletan. Samo je Fond za humanitarno pravo uputio javnosti saopštenje da je presuda koju je Viši sud doneo u postupku protiv Ranke Tomić ispravna, ali da je izrečena kazna, s obzirom na način na koji je delo izvršeno, preblaga. Još nekoliko tekstova objavljeno je u Bosni i Hercegovini sa zaključkom da je kazna od pet godina preblaga za ovako stravičan zločin. Zašto su svi ćutali kad je zločinac bio „naš“, a žrtva „njihova“ i obrnuto?

ETNIČKI KORPUS

Redovni profesor Fakulteta političkih nauka u Sarajevu Zarije Seizović za „Vreme“ kaže da je ovakvo stanje „prije svega zato što se, zbog individualnog protivpravnog čina koji treba osuditi, neprimjereno, nepotrebno i pogrešno krivim za zločin osjeća svaki pripadnik onog etničkog korpusa kome pripada osumnjičeni ili osuđeni zločinac. Taj ‘pripadnik’ se osjeća krivim pa se prirodnim čini da se brani na način da negira počinjeni zločin, čak i ako ga je utvrdio organ koji je jedini nadležan da utvrdi počinioca i zločin, a to je sud. Važno je ponoviti da djelo i krivicu utvrđuje samo sud – ne nijedan drugi organ, građanin, političar, vjerski poglavar ili narodni vožd, funkcioner niti običan čovjek. Onaj na koga se presuda odnosi je jasno označen i individualiziran pa osuda jednog Bošnjaka, Hrvata ili Srbina nije osuda svih Bošnjaka, Hrvata ili Srba (ili pripadnika kojeg drugog balkanskog naroda), nije osuda jedne etničke grupe, naroda.“

Aida Ćorović, aktivistkinja za ljudska prava, smatra da „ova dva primera, ove dve, u najmanju ruku, šokantne presude, samo potvrđuju ono što je postalo opšte mesto na prostoru bivše Jugoslavije, a nakon ratova i nacionalističkog ludila, koje, nažalost, traje još uvek. Nacionalizam, šovinizam, rasna i verska mržnja, ksenofobija… u osnovi kojih leži paničan strah od svega drugačijeg i poražavajuća količina neznanja su bili priprema za ono što će nam se desiti tokom devedesetih.“

Nije prvi put da se srpska, hrvatska ili bošnjačka javnost buni na, zaista, blage kazne na koje bivaju osuđeni ratni zločinci u bilo kojoj od država nekadašnje SFRJ. Što je zločin strašniji i gnusniji odijum zbog visine kazne je veći.

Na pitanje da li je moguće pooštriti sankcije za ratne zločine počinjene devedesetih godina prošlog veka, Vladimir Vukčević kaže: „Svim optuženima u Srbiji se sudi na osnovu Krivičnog zakonika, a koji predviđa da ako je posle izvršenja krivičnog dela izmenjen zakon, jednom ili više puta, primeniće se zakon koji je blaži za učinioca. Takva je situacija i sa svim krivičnim zakonodavstvima u bivšim državama SFRJ u kojima su krivična dela ratnih zločina bila predviđena u saveznom krivičnom zakonu, gde je za to delo bila predviđena smrtna kazna. Došlo je do promene krivičnog zakona SFRJ na taj način što je smrtna kazna zamenjena kaznom zatvora od 20 godina. Kao najpovoljnija za učinioce krivičnih dela protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom, kazna od 20 godina je bila propisana u svim krivičnim zakonodavstvima u regionu, tako da je kazna od 20 godina bila maksimalna koja se u regionu tada mogla izreći za navedena krivična dela. Dalje, u potpunosti se slažem sa komentarom Fonda za humanitarno pravo da je kazna Ranki Tomić zbog monstruoznog zlostavljanja osamnaestogodišnje bolničarke u Bosanskoj Krupi preblaga. Način izvršenja ovog krivičnog dela, i ponašanje okrivljene, koja je na jedan zverski način izvršila ovo krivično delo, ukazuje da je trebalo izreći višestruko strožu kaznu.“

„Nacionalistička retorika je postala naša svakodnevica i neizostavan deo političkog i javnog prostora“, kaže Aida Ćorović, i dodaje: „Jednako kao i suprematističke mantre da ‘smo mi jedini, najbolji, odabrani, nebeski’, a da svi ostali ne zavređuju ništa osim zatiranja i uništenja. Skoro trideset godina nakon početka ratova na teritoriji bivše, zajedničke domovine, situacija se nije promenila. Isti akteri, ista opskurna lica i isti ‘igrači’ i dalje igraju na istu kartu – na kartu mržnje i prezira prema drugima. Ta mržnja i prezir su se devedesetih kanalisali tako da je legitimno, čak i opravdano proterati, ali i ubijati pripadnika druge nacije, bez obzira što smo do juče bili prijatelji, bez obzira što smo već jednom, u vrlo bliskoj prošlosti preživeli posledice te mržnje. Da imamo prekratko pamćenje i da smo ozbiljno toksifikovani, govori porast nacionalistički iniciranih incidenata, mediji su nam prepuni govora mržnje, a najviši funkcioneri na čelu ovih bednih kvazidržavica kao da se upinju ko će se više istaći u verbalnoj agresiji, preziru, mržnji i ponovnom pujdanju na ‘one druge’. To, naravno, ne čudi jer, kao što rekoh, isti oni koji su nam servirali ratove devedesetih, sada su gospodari naših života i smrti, u međuvremenu su postali još beskrupulozniji, odvratniji i opasniji, pa je svakom, iole lucidnom posmatraču naših lokalnih prilika jasno kako stoje stvari. Dakle, mi smo trideset godina stariji, države su nam do temelja uništene, devastirane i upropašćene, građanstvo pobeglo u neke bolje i normalnije zemlje, a oni koji su ostali su, bukvalno, ‘uštavljeni’ primitivizmom i mržnjom.“

Zarije Seizović nastavlja: „U Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Srbiji, a onda i na cijelom Balkanu, živimo i još dugo ćemo živjeti naše tri ‘istine’, tri ‘istorije’, tri crno-bijele vizije, tri etnoistorijska narativa (ili više njih). Vaspitavamo – a to ćemo činiti i ubuduće – vlastitu djecu naglašavajući dobrotu i čovjekoljublje ‘naših’ i zlo i dvoličnost ‘njihovih’. Odgajamo i odgajaćemo generacije mrzitelja, djece (koja će postati odrasli pa i sami odgajati) koja nikada neće moći shvatiti svu ljepotu i blagodeti etno-kulturološkog i konfesionalnog diverziteta koji je vjekovima odlikovao prije svega BiH a onda i cijeli region Balkana. Kada bi na ovim prostorima otpočeo novi rat, bio bi mnogo krvaviji i svirepiji od prethodnog. Dovoljno je samo kratko pogledati današnje društvene mreže, portale i individualne blogove pa ispravno konstatovati da su današnja djeca žednija krvi nego njihovi preci. Sasvim je jasno da djeca ne mrze – mržnju im usađuju porodica, društvo, škola, mediji, politika, pa čak i vjerski poglavari. Niko nije spreman čuti drugu stranu priče, niko nije spreman saosjećati sa svakom žrtvom, niko ne iskazuje iskrenu želju za pomirenjem, dok svi svoju istinu ponavljaju unedogled kao mantru. Ovakav odgoj, ometanje ili sprečavanje uvida u kontranarativ, nepovjerenje prema drugom i drugačijem, logično je dovelo do potpunog odsustva empatije za apstraktnu žrtvu, koja, kao takva, ma čija bila, naprosto vapije za pravdom, onom koja uključuje ali nije ograničena na kažnjavanje počinioca zlodela.“

Na kraju, koliko je zaista važno da li je „njihovog“ dvanaestogodišnjeg dečaka ubila „naša“ žena i da li je „našu“ osamnaestogodišnju bolničarku ubila „njihova“ oficirka? Pitajte to sestru Slobodana Stojanovića i majku Karmen Kamenčić.