Vojvoda za gaženje i klanje

foto: rade prelić / tanjug

Mnogo se ovih dana pričalo o predsedniku Srpske radikalne stranke Vojislavu Šešelju. Sasvim zasluženo, reklo bi se: čovek je najpre usred republičkog parlamenta najgrublje izvređao novinarku „Danasa“ Snežanu Čongradin, da bi kasnije na Tviteru pozvao na silovanje poverenice za ravnopravnost Brankice Janković. Čitava stvar je, međutim, ostala na onome na čemu obično i ostane kada je u pitanju Šešelj: ćutanje i status quo, do nekog sledećeg skandala, sledeće nebuloze, sledeće bruke.

I tako, evo, već skoro trideset godina.

Pitanje je zato ne šta je ovaj put uradio najpoznatiji srpski radikal, koliko je to što je uradio zapravo strašno i opasno – jer uvek je strašno, uvek strašnije nego prethodni put, uvek je opasno i još opasnije – već kako bi mu se konačno moglo stati na put.

KODEKSI, PLATFORME I PRAZNE PRIČE

Zvanično, za sada postoje dva predloga – jedan potekao od predsednice Skupštine Maje Gojković, a drugi od zaštitnika građana Zorana Pašalića, inače jedinih državnih funkcionera koji su se uopšte i osvrnuli na Šešeljeve najnovije ispade (a i oni sa skoro sedam dana zakašnjenja).

Osuđujući nastup radikalskog poslanika, Maja Gojković je u izjavi za Insajder pozvala poslanike dela opozicije da se vrate u Skupštinu kako bi zajedno učestvovali u izradi novog poslovnika i etičkog kodeksa koji bi, kako je navela, onemogućili ovakve slučajeve. Inače, donošenje tog kodeksa godinama od Srbije traži organizacija Greko, pa je u prošlom sazivu napravljen Nacrt, a u ovom sazivu parlamenta formirana i radna grupa s tim zadatkom.

Hvale je vredan trud Maje Gojković, ali to o čemu ona govori možda je veliki korak za Skupštinu, Greko i sledeći izveštaj Evropske komisije, ali gotovo neprimetan i sasvim nepotreban u borbi za kulturu govora u toj instituciji. I po postojećem poslovniku, predsedavajući u parlamentu ima pravo da poslaniku uskrati pravo da govori, da ga udalji sa sednice, da ga spreči da širi mržnju i preti bilo kojoj građanki ili građaninu Srbije i sveta – čime se eksplicitno bave članovi poslovnika od 107 do 116.

Primera radi, u 107. članu doslovce se navodi: „Na sednici Narodne skupštine nije dozvoljeno neposredno obraćanje narodnog poslanika drugom narodnom poslaniku, korišćenje uvredljivih izraza, kao ni iznošenje činjenica i ocena koje se odnose na privatan život drugih lica“. Za ovakve i slične prekršaje predviđene su različite sankcije: od opomene, preko udaljavanja iz sale, do novčane kazne. Što Maja Gojković, inače, vrlo dobro zna jer je to obilato primenjivala u svim slučajevima u kojima joj se nije dopadalo šta poslanici (opozicije) govore.

foto: fonet / dragan antonić

U slučaju Vojislava Šešelja, ni ona, ni neko ko bi je privremeno zamenio na stolici predsedavajućeg – nikada nisu uzeli stvar u svoje ruke. To, konkretno, nije učinjeno ni dok je Šešelj držao solilokvij o koleginici Čongradin, njenom fizičkom izgledu, moralu i daljoj sudbini. I sada je potreban novi kodeks? Čemu? Da se pozabavi onim što inače već postoji, ali se selektivno primenjuje?

Drugi predlog, potekao od Zorana Pašalića, još je besmisleniji. On je, naime, istakao kako rešenje nije komentarisanje Šešeljevog ponašanja, već izgradnja sistema koji bi takvo ponašanje onemogućio ili kaznio. Čudno je da čovek čiji je posao između ostalog i kontrola sprovođenja zakona, jednostavno ignoriše činjenicu da u Srbiji već postoji niz zakona, da postoji Ustav, kojim se garantuje ravnopravnost građana i građanki, sloboda izražavanja i govora, zaštita od svih vrsta pretnji, zabrana bilo koje forme nasilja.

Pašalić se osvrnuo i na činjenicu da je kancelarija Zaštitnika ranije reagovala na svaki sličan događaj (što baš i nije tačno, nakon odlaska Saše Jankovića), da bi se onda krenulo „na to da se konkretne stvari uobliče u konkretne normative kako bi se sprečio napad ili sankcionisanjem, znači kaznom, ili jednom osudom javnosti“. Po njegovim rečima, samo „ozbiljnom regulativom mogu se sprečiti takve situacije“, što bi u prevodu značilo da bi trebalo „doneti platformu kojom će se tačno utvrditi šta spada u pritisak, šta u vređanje, mada to postoji u zakonu šta se može smatrati uvredom ili klevetom, i na taj način sankcionisati“.

foto: tanjug / zoran žestić

Pašalićeva teza nije baš najjasnija, pa zapravo i ne znamo šta je čovek hteo da kaže: ako i sam ističe da zakon već propisuje šta je uvreda ili kleveta, šta će nam nova regulativa? Pritom, nema na zemljinom šaru dokumenta ni platforme koji bi tolerisali da narodni poslanik preti da će nekoga ubiti džipom na koji je namontirao tenkovske gusenice, ili da poziva bradate i neokupane muškarce da seksualno napastvuju Brankicu Janković.

Šta će nam onda to? Čemu novi dokumenti? Da li je država nemoćna pred Šešeljem, pa ne sme da primeni već postojeću regulativu? Ili zaštitnik samo želi da se oglasi, a ni sam ne zna kako i s kojom pričom?

ČOVEK VAN ZAKONA

Ovde bi, pre svega, trebalo reći da Republika Srbija i sve nadležne institucije Vojislava Šešelja i inače tretiraju kao osobu

foto: tanjug / tanja valič

za koju ne važe zakoni koji se odnose na ostale ljude. On, naime, ne bi trebalo ni da sedi u parlamentu: na osnovu tačke 88 Zakona o izboru narodnih poslanika, u Skupštini ne bi smela da bude osoba „pravosnažno osuđena na kaznu zatvora bezuslovno u trajanju od najmanje šest meseci“. A Šešelj je 2018. pravosnažno osuđen na čitavih deset godina, kada ga je Žalbeno veće u Hagu označilo kao krivca za podsticanje deportacije i progon Hrvata iz Hrtkovaca. Pošto je u zatvoru već proveo dvanaest godina, on se smatra slobodnim čovekom – ali nikako ne bi smeo da bude poslanik.

Kada je otvoreno skrenula pažnju na ovaj „detalj“, poslanica Demokratske stranke Aleksandra Jerkov grubo je izvređana, a na svojoj skupštinskoj klupi pronašla je poruku „kurvo ustaška“. Niko je nije uzeo u zaštitu, niko se nije osvrnuo na ovakvo bezakonje, pa se, eto, opet susrećemo s onim čime se susrećemo.

Praktično od dana kada se pojavio na političkoj sceni, Šešelj nekažnjeno bije, preti i vređa. Nekažnjeno je 1992. pesnicom udario jednog taksistu-štrajkača, nekažnjeno je u isto vreme napao učitelje koji su demonstrirali ispred Skupštine, nekažnjeno je ušao u skupštinsku zgradu s pištoljem podignutim u vazduh nakon što je njime pretio studentima.

Nekažnjeno je iste te 1992. u Dnevniku čitao spisak novinara koje bi trebalo odstraniti sa državnog radija i televizije, jer „rade za strane obaveštajne službe, srpske izdajničke stranke, kao i za HDZ i VMRO“. Nekažnjen je prošao i u slučaju najprimitivnijih, skoro nezamislivih uvreda, kleveta i pretnji koje je upućivao praktično svim svojim političkim protivnicima.

I tokom devedesetih je postojao nekakav Ustav, postojali su nekakvi zakoni, nekakve institucije, nekakva pravila „jača“ čak i od famoznog poslaničkog imuniteta. Ali, ništa. Kao i danas, Šešelj je bio izvan zakona – o dubljim razlozima se može samo pretpostavljati, ali je sasvim sigurno da je takav kakav je, odgovarao svakoj vlasti i da je svakoj bio dragocen u prelomnim trenucima.

Zbog svega toga, ne vredi ovde poručivati da bi nadležni trebalo da SAMO primene postojeće zakone. Da SAMO postupaju po aktuelnom Poslovniku Narodne skupštine. Da SAMO pročitaju već izrađene „platforme“ i regulative. Jer, u slučaju Vojislava Šešelja – čoveka koji govori i radi tačno ono što se od njega očekuje, u trenucima kada niko drugi to neće, ne ume ili ne može; čoveka koji nema stida i srama, koji je oduvek dobro povezan s raznim svetom u raznim krugovima i koji je očigledno vrlo dobro obavešten o svima i svakome – to „SAMO“ je, izgleda, suviše veliko i nedostižno.

Zato umesto akcije, opomene, upozorenja, kazne, ograđivanja od onoga što je rečeno u parlamentu, imamo ćutanje, čekanje „da prođe“, apelovanje na opoziciju da se vrati u skupštinske klupe (kao da je baš opozicija za sve kriva, ili kao da bez nje nema ni novog kodeksa), čekanje na sasvim suvišne regulative, platforme, strategije i sisteme.

NA KORI BANANE

Za razliku od države, odnosno ove ili one vlasti, protivnici vrednosti koje promoviše Vojislav Šešelj uporno mu se svih ovih godina suprotstavljaju. Nažalost, s istim rezultatom koji je do sada pokazala država – posle svake akcije, Šešelj kao da doživljava renesansu i vraća se još veći i snažniji.

U tom smislu, nezaboravna je epizoda iz jula 1997. kada su se u emisiji „Tet-a-tet“ BK televizije suočili Šešelj i advokat Nikola Barović. Tema je bila slučaj porodice Barbalić, koju su iz njihovog zemunskog stana protivzakonito izbacili baš radikali. Na kraju inače burnog dijaloga, Šešelj je uvredio pokojnog Barovićevog oca, nakon čega je advokat ustao i radikalskog vojvodu polio vodom. Šešelj je pred kamerama najavio da će platiti zbog toga, da bi posle prekida emisije Barović bio prebijen u uredničkoj sobi. Bili su mu slomljeni nos i rebro, imao je podlive svuda po licu, a za napad je bio osumnjičen Šešeljev telohranitelj Petar Panić. Sam Šešelj je s osmehom, gotovo sladostrasno, tvrdio da ga je on samo „malo udario“ i da se ovaj potom okliznuo na koru od banane.

S vremenom, nekako se zaboravilo na Barovićeve rane, na činjenicu da je čovek „na pravdi boga“ prebijen u zgradi jedne televizije. Petar Panić nikada nije odgovarao, nikada nije utvrđeno da li je krivac on ili njegov šef, a kora od banane dobila je rang urbane legende koja od tada predstavlja sinonim za nasilje.

I aktuelna dešavanja pokazala su da uobičajene forme građanskog otpora ne funkcionišu u slučaju Šešelj. Javnost je reagovala na svojevremeno ponižavanje bivšeg šefa Delegacije EU Majkla Davenporta kada je dirigovao pevanje četničkih pesama u Skupštini. Reagovalo se na uvrede Aleksandri Jerkov, Gordani Čomić, ministarki Zorani Mihajlović, na nedavno nasilje prema predstavnicima pokreta Dveri ispred skupštinske zgrade. Javno je iskazivana zgroženost nad tvitom u kojem je vređao tek preminulog kolegu Dejana Anastasijevića. To je na kraju dovelo samo do još jednog serijala grozota – na slučaj Snežane Čongradin i poverenice za ravnopravnost, kojim smo opet svi šokirani i koji opet izaziva niz prisećanja na „dnevnik uvreda“ pristiglih sa Šešeljeve adrese.

Jedina anti-Šešelj mera koja je dala kakve-takve rezultate bio je medijski bojkot organizovan u februaru 2000. godine kada je Šešelj u antologijskom dijalogu s koleginicom Antonelom Riha poručio novinarima nezavisnih medija da su izdajnici, da nema ništa gore od njih, da su „gori od bilo kakvih kriminalaca“, zločinci. Riha ga je na to upitala da li se ubice ministra Radeta Bulatovića traže i među novinarima, a odgovor je bio potvrdan.

„Među vama koji radite za strane obaveštajne službe tražimo ubice. Vi ste saučesnici ubistva. Vi ste isti. Ne mislite valjda da ste vi novinari neke svete krave? Ima krava među vama, doduše, ali niste svete. Jeste ubice. Ubice ste svog naroda i svoje države, potencijalne. Da, vi koji radite za Amerikance – vi iz „Danasa“, vi iz B92, vi iz „Glasa javnosti“, iz „Novosti“, vi iz „Blica“. Vi ste izdajnici srpskog naroda, svesno radite u korist onih koji su ubijali srpsku decu. Svesno radite, prodane ste duše – to ste vi“.

Posle te konferencije za novinare, praktično svi nezavisni mediji prestali su da prate aktivnosti Srpske radikalne stranke i izjave njenih funkcionera, što je za radikale bilo naročito nezgodno u vreme izborne kampanje, pa i tokom tog burnog predizbornog leta. Mnogi i danas tvrde da su radikali jako loše prošli na izborima u septembru 2000. upravo zbog bojkota. Tu je tezu teško dokazati, naročito ako se ima u vidu žestoka polarizacija društva u to vreme, ali je ostalo zapisano da su se od februara, pa praktično do kraja te godine, radikali teško mogli i videti i čuti.

Imajući to u vidu, reklo bi se da je sad pravi čas za istu takvu meru. No, okolnosti su trenutno sasvim drugačije. Pre svega, mediji koji se ne uređuju iz zgrade Predsedništva mogu se prebrojati na prste dve ruke: ima ih neuporedivo manje nego 2000, a i ti malobrojni bi se međusobno teško dogovorili o bilo čemu nalik bojkotu. A bojkot nije bojkot ako u njemu ne učestvuju apsolutno svi.

Imajući sve to u vidu, šta je lek za otrov koji po javnom prostoru već decenijama prosipa lider radikala? Ima li šanse da se iko ikada izbori s njegovim rečnikom, njegovim postupcima, prostaklucima? Kakve su šanse „običnih“ ljudi i novinara kad se pred tim čovekom država odavno sagnula, a neku vrstu poraza doživeo čak i Haški tribunal? Jedino što u ovom trenutku pada na pamet jeste ono čime je i počela ova priča.

Bez obzira u kakvim su ličnim i političkim odnosima, bez obzira šta o kome zna i čime koga može da uceni, oni koji vode Srbiju moraju pod hitno da se ograde od onoga što Šešelj radi i govori, da momentalno počnu da primenjuju zakone koje su zaduženi da primene – kada se i ako se to desi, on jednostavno ostaje bez svoje glavne „pozornice“. U suprotnom, sve ovo neće na dobro izaći. Ako Maja Gojković bude čekala novi kodeks, zaštitnik građana nove platforme, građanska javnost izražavala zgražanje i pisala saopštenja, a predsednik i premijerka ćutali – čitava će Srbija postati kao i ono nesrećno zdanje u Hrtkovcima: Šešeljeva kuća, u kojoj ne važe vrednosti civilizovanog sveta i u kojoj je bukvalno svakome sekira nad glavom.