Tematika migracija stanovništva je sveprisutna u medijima. Raspredaju se priče o migratornim rutama, nižu se snimci žrtava utapanja sa pretrpanih čamaca nadomak spasonosne Evrope, a analitičari i političari sagledavaju situaciju iz različitih uglova. Malo ko se pak bavi percepcijom tih ljudi koji su u potrazi za spasenjem krenuli na put prepun neizvesnosti, opasnosti i moguće patnje. Goruće je pitanje da li bi iko od njih svesno ušao u takav rizik da opasnosti ostanka nisu neizmerno veće.
Šon Tan, umetnik i pisac iz Frimentla u Zapadnoj Australiji, pokušao je da odgovori na neka od tih pitanja, i to iz ugla neimenovanog migranta u nepoznatoj zemlji. Rezultat je nesvakidašnji, višestruko nagrađivani grafički roman Dolazak (Komiko, 2019), premijerno objavljen 2006. godine. Dolazak je bezvremen, anacionalan, obezličen u svakom mogućem pogledu, jer je namenjen da predstavi bilo koju migratornu priču bez obzira na poreklo i pozadinu. Tanov naum je u potpunosti uspešan, pogotovo jer je otišao korak dalje i odlučio se na formu nemog grafičkog romana izuzetne vizuelne estetike.
Tanova priča u Dolasku prevashodno je namenjena široj javnosti, koja neizostavno migrante, strance u habitusu koji smatraju svojom zemljom, posmatraju kao stvaran ili potencijalan problem. Neadaptiranost migranata na nove uslove života samo dodatno povećava taj jaz između njih i starosedelaca, dok Šon Tan tu kulturološku razliku i nerazumevanje s lakoćom ilustruje kao drugačiju percepciju okruženja među ovim klasama ljudi. Osim što je denacionalizovao mesto radnje i stvorio svojevrsnu ukroniju umesto tačne vremenske odrednice, pa i dodatno obezličio okolinu tehnikom nemog stripa, Tan je ceo fokus smestio na percepciju neimenovanog aktera u nepoznatoj zemlji. Time je čitalac doslovno primoran da sagledava novi svet isključivo kroz oči migranta i otkrije koliko je neizvesnost dolaska i opstanka u nepoznatoj zemlji potresno iskustvo.
Serijom ilustracija različite kompozicije, među kojima dominira smenjivanje niza malih prizor polja sa panelima preko cele strane, Tan prvo dočarava odlazak oca porodice u nepoznato. Pretnja ostanka je simbolički dočarana vijugavim senkama nalik zmajevim repovima koji se pomaljaju iza zgrada neimenovanog grada, ali možemo naslutiti da je reč o podneblju u kome preti progon po nacionalnoj osnovi. Porodica ostaje u neizvesnom, a otac se otiskuje ka nepoznatom. Obe strane su suočene sa neizrecivim bolom.
Fokus ostaje na ocu, koji stiže u obećanu zemlju, jer ovo i jeste migratorna priča. Za razliku od klaustrofobične a ipak poznate sredine iz koje je došao, junak Tanovog Dolaska se suočava sa potpuno nepoznatim, estetski nestvarnim podnebljem. Zemlja u koju migrant dolazi kao da podseća na fantazmagorične imaginarijume nestvarnih oblika zgrada, tehnike i bestijarija. Reč je, naravno, o preterivanju, kojim Tan ističe koliko se tuđe migrant oseća u nepoznatoj zemlji. Od domaćih životinja koje kao da su skliznule sa stranica knjige o nepostojećim bićima, pa sve do jela i voća bizarnog izgleda na koje akter mora da se navikne.
Nema naracija stripa je u savršenom skladu sa pričom, posebno jer glavni junak mora vizuelno da probije jezičku barijeru sa svojim domaćinima. Tan i u natpisima vešto koristi i ne prikazuje slova poznatih alfabeta već nepovezane izmišljene simbole.
Tan ne gaji iluzije da je društvo spremno na laku integraciju migranata. Junaka bolje razumeju drugi stranci koji su pobegli pred sličnim nedaćama i pružaju izvesnu utehu da je adaptacija na nove uslove moguća.
Dolazak nosi snažan pečat estetike foto-dokumentarca. Tan je table radio kao niz ilustracija nalik fotografijama u raznim tonalitetima sepije. Obilno je koristio foto-dokumentaciju i snimke koje je sam izrađivao u posebnoj komori a potom ih precrtavao.
Njegovo narativno umeće je maestralno, bilo da prikazuje nesnađenost i adaptiranje glavnog junaka na nepoznatu zemlju i novonastalu situaciju, ili setne trenutke kada migrant vidno pati zbog razdvojenosti od porodice. Svaka migrantska priča sa kojom se čitalac susreće je unikatna i mračna u tonalitetu, poput antiteze novom svetu punom čudesa i izuvijane arhitekture. Jasno je da svakog ko se odluči na odlazak iz zemlje svog porekla čekaju borba za opstanak i teret uspomena na domovinu, ali i nada da će se spojiti sa voljenima. Dolazak je jedna od takvih priča. Iako je u ovom konkretnom slučaju hepiend izvestan, većina pripovesti izgnanih iz domovine ne može se pohvaliti takvim ishodom.
Dolazak Šona Tana je hronika i reprezentativan primerak jedne od priča kakve prožimaju ljudsku civilizaciju tokom cele istorije. Migracije su oblikovale planetu, ali problemi ovih ljudi su jedinstveni i ne zaslužuju stigmu, predrasude, nacionalne stereotipe i osude domaćina. Niko nije voljan da preseče korene iz čistog hira, već iz nužde, i takvima ne treba dalje otežavati adaptaciju na novu domovinu. Šon Tan nas u Dolasku uči upravo tome, i u tom smislu ovaj grafički roman može biti udžbenik za sve, kako migrante tako i domaćine. Za prve jer im ilustruje da se ne susreću sa ničim što nisu i hiljade generacija pre njih. A za druge jer ih može podučiti toleranciji i uputiti ih da olakšaju nečiju percepciju njima začudnih običaja, okoline i kulture. Tan se služi univerzalnim jezikom nemog stripa, koji svako može razumeti bez obzira na etničko i kulturološko podneblje sa koga dolazi, i to njegovom Dolasku daje težinu.
