Kažu da je aerodrom u Dubaiju možda najbolji na svetu. Da sve što je najbolje i najnovije od tehnologije tamo prvo uvode. Tako se čini i kolegama sa sajta Zdnet koji su razgovarali sa IT šefom aerodroma Majklom Ibitsonom, koji im je najavio pravu revoluciju u tretmanu putnika.
Ibitson kaže kako je njegova vizija da putnik po dolasku na aerodrom spusti prtljag na pokretnu traku prethodno ga samo obeleživši nalepnicom na kojoj piše gde ga treba isporučiti. Nadalje se putnik kreće bez zaustavljanja, sve kontrole su biometrijske, bilo da mu prepoznaju lice, oči ili kažiprst.
On kaže da aerodrom već ima dovoljno podataka o svakome ko putuje, nedostatak je što oni nisu umreženi tako da putniku olakšaju život. Umesto toga prinuđeni smo da pokazujemo pasoš na čekiranju, potom na pasoškoj kontroli, pa onda na ulasku u avion. Ibitson misli da nam pasoš nije potreban jer su svi podaci koje on nosi već u sistemu i samo je potrebno da se identifikujemo svojom pojavom na najjednostavniji način. Recimo, pogledom u neku kameru ili samo podizanjem glave dok hodamo kroz hodnik, a kamere nas prepoznaju i beleže.
Preduslov za to je, ponovimo, da svi podaci budu u „oblaku“ . Podrazumeva se, dobro čuvanom kako ne bi došlo do zloupotrebe. Nema potrebe da se tri ili četiri puta predstavljamo različitim službama, njihove se ingerencije sastavljaju i rastavljaju u kompjuteru i to nas ne treba da se tiče. Aerodromska usluga koju lepo plaćamo obezbeđuje nam komfor i to da ne čekamo u redu, budući da je to već danas tehnološki prevaziđeno.
Ovaj princip mogao bi se uvesti i na druge granične prelaze, drumske, recimo, pod uslovom da vozila prolaze kroz neki skener koji prepoznaje da li se u njima nalazi nešto neobično ili neočekivano. Pre svega, droga, oružje, neke zaštićene žive vrste ili umetnička dela jer je globalizacija uglavnom obesmislila šverc garderobe pa čak i tehnike. Ostaje još luksuzna roba, ali to je pitanje poreske politike.
Da se propis o pojednostavljenom putovanju stavi na glasanje, nesumnjivo je da bi ogromna većina nas glasala za, jer je broj onih koji se izdržavaju od šverca mali. Za razliku od onih koji ovih dana čekaju satima u kilometarskim kolonama, a mogli bi da prelaze uz smanjenje brzine, bez zaustavljanja. Ako prethodno najave sistemu kuda putuju i šta nose, baš kao i putnici u avionu.
Gde onda škripi?
Pa, u tome što smo zbog nepoverenja uveli ograničenja, bazirana na informacijama, a tehnologija omogućava da se sve te informacije jednostavno i brzo prikupljaju i kontrolišu. Sledeći logičan korak je da tehnologija na osnovu tih informacija izvlači zaključke ne bi li predvidela naše namere i rešila problem pre nego što nastane. A to nas vodi ka društvu potpune kontrole, jer je to, zapravo, definicija komfora.
Ako vas takav scenario plaši, ako ste od onih koji ne bi preobaveštenom kompjuteru to jest mreži ili oblaku prepustili da odlučuje, onda se radujte svakom padu sistema na granici zbog koga se kolona i čekanje produžavaju. Svaki sat čekanja je pobeda čoveka nad mašinom, dokaz da nije sve savršeno digitalizovano i da smo podaleko od tog „tehnološkog raja“.
Ukoliko vam ovaj zaključak zvuči glupo, možda treba da se preispitate šta vi, zapravo, želite. Imate vremena za to dokle god ima redova.
