Ovih dana televizija Pink pompezno je proslavila 25 godina rada. Bez obzira na individualne ukuse i preferencije, Pink je zaista postao važna regionalna medijska kuća koja diktira trendove, naročito na polju zabavnog programa.
U tom periodu je nadživela bar dva privatna medija (BK i B92) i postala reper za definisanje programskog identiteta RTS-a. U nekim periodima RTS se trudio da svoj program formuliše kao antipod Pinku, dok je ponekad Pink dobijao ulogu „privatnog javnog servisa“.
U slučaju Pinka, potpuno je jasno da sve iole važne poslovne i programske odluke donosi Željko Mitrović. To je televizija gde se (barem većinski) zna gazda i glavni urednik. Manjinski partneri su se menjali shodno političkim promenama u Srbiji. Željko Mitrović je primer uspešnog medijskog magnata u zemlji gde su propali i Bogoljub Karić i Veran Matić. Zato sam na 25. godišnjicu ružičaste televizije, koja pretenduje da večito bude mlada, makar i uz pomoć estetske hirurgije, pokušao da definišem pravila uspešne televizijske prakse.
Prvo pravilo kojim se definiše Pink jeste ružičasti pogled na svet. Devedesetih je to značilo eskapizam u zabavu za najširi krug gledalaca. Do danas je to ostala publika Pinka, bilo kroz turske i latino serije za starije, muziku koja plagira strane trendove dodajući im domaći „turbo“ bust i rijaliti programe koji proizvode aktere domaće selebriti kulture. Od densera devedesetih, preko etno-evrosong estetike do turbo-repa, uz erotizovanu scenu pevačica i starleta.
Na Pinku je stvorena slika neprekidne žurke, balkanskog glamura i „opasnih“ frajera i napucanih riba. Ova slika je postala izvozni proizvod, pa je Pink tu sliku prodao od Slovenije do Makedonije, ili čak do Albanije.
Drugo Pinkovo pravilo tiče se političkog kursa, koji je ovih dana Mitrović eufemistički definisao kao „provladina televizija“. Od samog početka, Pink je uvek glasilo režima, sa direktnom vezom sa centrima moći i odlučivanja. U Miloševićevo vreme bio je to JUL i Mira Marković, u vreme DOS-a tu su bili Dinkić i Vesić, zatim Đilas (koji je u jednom trenutku bio i partner), a danas je Pink praktično PR služba Aleksandra Vučića. Lojalnost se nikada nije dovodila u pitanje, sve do trenutka kada neko ode sa vlasti, pa je potrebno manje od nekoliko sati da Pink dobije nove direktive. Odnos privatnih medija prema vlasti svuda u svetu mora biti, blago rečeno, pun razumevanja. Uvek postoji diskretan kontakt sa svim političkim akterima. Setite se samo Mardoka i njegovih akrobacija pred izbore u Americi. Ipak, u Srbiji je svaka vlast od Pinka dobijala ne samo korektnog partnera, već apsolutnog saveznika u svim obračunima sa opozicijom. Pink ne samo da vas voli dok ste na vlasti, već glasnije od vas pljuje vaše neprijatelje, bije vaše bitke, pa ga ponekad čak i umirujete da ne bude veći vi od vas samih. Pink će vaše stavove objasniti onima koji vas ne razumeju ili će zabaviti omladinu da joj ne padne na pamet da se buni.
Tako je nastao informativni program Pinka, koji od početka ima predznak „nacionalni“ pretendujući da ugrozi Dnevnik RTS-a. To se, naravno, nije desilo, ali je ovog trenutka Pink od vlasti dobio akreditaciju da njegova slika (ili znak) budu emitovani i na RTS-u, što je bilo nezamislivo u vreme Aleksandra Tijanića. On je važio za nekog ko je najupornije pokušavao da identitet javnog servisa gradi suprotstavljajući se Pink estetici i vrednostima. Danas je Pink ružičasti javni servis, sa svojom lou-faj ispostavom na Hepiju. Razmenjuje voditelje i formate sa RTS-om kao sličice fudbalera.
Željko Mitrović je prvi shvatio da se na Balkanu najteže mogu postaviti granice estradi. Uspeo je da Pink priču proda u sredinama u kojima se nije gledalo ili se ni danas ne gleda na Srbiju sa mnogo simpatija. Cajkama, starletama i selebritijima je od početka Pinka ukinut vizni režim, tu važi jedinstven prostor gde se okreću pare i organizuju tezge. U tom smislu je Mitrović odavno ustoličio „mali Šengen“, isključivo za estradu.
Važan aspekt Pinkove estetike od početka je bila afirmacija LGBT kulture, doduše uvek implicitna, bez autovanja. Svi ti trendi voditelji, stilisti, šminkeri, pevači, devojke koje se međusobno ljube i maze, polako su u javni prostor uveli elemente gej kulture, najčešće kroz erotiku i glamur.
Sa početkom upotrebe tabloida u političkim obračunima, Pink je prepoznao i ojačao simbiozu dva medija, a sa dolaskom društvenih mreža, Pink je postao televizijski tabloid. Njime se onda lako kreiraju ili diktiraju stavovi gledalaca/birača. Zato se na 25 godina Pinka mora priznati da je ova televizija ostvarila presudan uticaj na estradizaciju i tabloidizaciju naše političke scene.
Pink kratko pamti i nema arhivu. Zamislite da danas na Pinku vidite i čujete priloge iz doba Slobe, Đinđića, Tadića ili Đilasa. Pink nije zlopamtilo, jer je Željko Mitrović brzo opraštao Ceci, koja ga je navodno tipovala „zemunskom klanu“, kada je ocenio da sa njom na programu više zarađuje. Zato bez ironije mogu Pinku da predvidim još mnogo godina uspešnog rada u Srbiji. Ipak, plaši me pomalo kako će izgledati ta ružičasta budućnost…
