Evropske ujedinjene nacije

Za „Vreme“ iz Strazbura

Ove godine obeležava se 70 godina od osnivanja Saveta Evrope, organizacije koja je osnovana davne 1949. Londonskim ugovorom i čije je sedište u Strazburu. Ovaj grad na levoj obali Rajne nije izabran slučajno: u srcu alzaške oblasti, on je kroz čitavu modernu istoriju bio simbol nemačko-francuskog sukoba, da bi nakon Drugog svetskog rata postao oličenje njihove međusobne saradnje, te šireg evropskog zajedništva.

Savet Evrope danas okuplja 47 država sa prostora Evrope i severne Azije (sve, zapravo, osim Belorusije), koje zajedno broje preko 800 miliona stanovnika. Iako je u posleratnim decenijama ovo telo okupljalo evropske zemlje koje su ostale sa zapadne strane Gvozdene zavese, nakon pada Berlinskog zida, njemu su se priključile i bivše socijalističke zemlje. Srbija, tada još uvek u zajednici sa Crnom Gorom, pridružila se ovoj organizaciji aprila 2003. godine. Tadašnji ministar spoljnih poslova Goran Svilanović je izjavio da se do članstva u Savetu Evrope nije došlo lako, da je ono bilo rezultat teške borbe za slobodu i vladavinu prava. „Neophodno je da odamo poštovanje svima onima koji su uložili sve što su imali u ovu borbu, uključujući i svoje živote“, rekao je tom prilikom.

Savet Evrope nema veze sa Evropskom unijom, iako nijedna zemlja nije postala članica Unije, a da prethodno nije bila i članica Saveta Evrope, iako na zastavi koriste isti simbol i imaju istu Evropsku himnu. Zgrada u Strazburu u kojoj se nalazi sedište organizacije, Palata Evrope, smeštena je tik pored Evropskog parlamenta i pasarelom je povezana sa njim. Osnivači su u Londonskom ugovoru napisali da je „cilj Saveta Evrope postizanje većeg jedinstva između članica radi očuvanja i ostvarenja ideala i principa koji su njihova zajednička baština i omogućavanje njihovog ekonomskog i društvenog napretka“. Danas se ova međunarodna organizacija pre svega bavi unapređenjem demokratije, uspostavljanjem vladavine prava, te poštovanjem ljudskih prava u zemljama članicama. Za to su zadužena njena tri glavna tela – Parlamentarna skupština, Komitet ministara i Evropski sud za ljudska prava, nama dobro poznat kao sud u Strazburu.

ZAŠTITA LJUDSKIH PRAVA

Zašto je važan Savet Evrope? Pristupanjem Savetu Evrope zemlje članice se obavezuju da će poštovati Konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, na osnovu koje je Evropski sud za ljudska prava i osnovan. Pored ovog dokumenta, Savet Evrope je u prethodnim decenijama doneo i veliki broj drugih konvencija i protokola (preko 200) za različite oblasti, a Srbija je do sada ratifikovala više od osamdeset. Tako je naša zemlja u svoj pravni sistem ugradila Konvenciju Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudima, Konvenciju o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja, potom i Konvenciju o pranju, traženju, zapleni i konfiskaciji prihoda stečenih kriminalom, Građansko-pravnu konvenciju o korupciji, kao i, recimo, Konvenciju Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici (tzv. Istanbulsku konvenciju). Srbija je dužna da primenjuje sve ove međunarodne akte i da donosi ostale svoje propise u skladu sa njima.

Kako Savet Evrope prati primenu svih ovih konvencija u zemljama članicama? Ova organizacija je za različite oblasti ustanovila brojne fakultativne oblike okupljanja, pa je tako uspostavljeni: GRECO – grupa zemalja protiv korupcije; Venecijanska komisija – ekspertska grupa za oblast ustavnog prava; GREVIO – ekspertska grupa za nadzor nad primenom Istanbulske konvencije; GRETA – ekspertska grupa za praćenje primene Konvencije o borbi protiv trgovine ljudima. Srbija je pristupila parcijalnim sporazumima na osnovu kojih su uspostavljeni svi pomenuti mehanizmi, ali i nizu drugih. Ova tela, dakle, vrše nadzor nad primenom konvencija Saveta Evrope u pojedinačnim zemljama članicama, uključujući i Srbiju, i objavljuju periodične izveštaje i preporuke o tome. Nalazi i preporuke Saveta Evrope nalaze svoj put i ugrađuju se dalje u razne strateške i političke dokumente, akcione planove i druge odluke koje države članice donose.

foto: wikipedia.org

UTICAJ NA PRAVNI SISTEM

Sa druge strane, praksa i presude Evropskog suda za ljudska prava takođe imaju značajne implikacije na pravni sistem država članica. Ovaj sud reaguje na osnovu pojedinačnih predstavki građana, i to onda kada su iscrpljeni svi pravni mehanizmi u matičnoj državi, a u vezi sa povredama ljudskih prava. U svojoj poluvekovnoj istoriji ovaj sud je doneo preko 20.000 presuda, a 40 odsto njih odnosilo se na pritužbe građana iz triju zemalja: Turske, Rusije i Italije.

Od učlanjenja Srbije u Savet Evrope građani Srbije podneli su ovom sudu gotovo 30.000 pritužbi, međutim, u ogromnom broju njih Sud se oglasio nenadležnim, to jest zauzeo stav da još nisu bila iscrpljena sva pravna sredstva u Srbiji, dok je predstavke prihvatio i presude doneo u oko 700 slučajeva. Ovde treba imati u vidu da u slučaju predstavki po istom ili sličnom pitanju Sud ne sprovodi nove postupke, već upućuje na već rešene slučajeve.

Građani Srbije najčešće se žale na nerešene imovinsko-pravne sporove, suđenja koja nisu okončana u razumnom roku, na nesprovođenje presuda. Sud je pak odlučivao i o raznim drugim pitanjima o kojima su se žalili srpski građani, kao što su stara devizna štednja, sloboda govora i izražavanja, ali i pitanje nestalih beba. Upravo zbog ovog poslednjeg, sud u Strazburu je još 2013. godine doneo presudu u kojoj je naložio Srbiji da sistemski reši ovo pitanje. Pa ipak, iako je država više puta najavila da će doneti zakon o nestalim bebama, ona to još uvek nije učinila, što samo dodatno produbljuje kontroverze oko ovog problema koji srpsko društvo opterećuje dugi niz decenija.

SVETSKI DEMOKRATSKI FORUM

Svakog novembra, počev od 2012. godine, u Savetu Evrope se održava Svetski demokratski forum, koji okuplja političare, mlade lidere i liderke, predstavnike medija i civilnog društva iz celog sveta. Prošle nedelje u Strazburu je održan osmi po redu forum, sa temom „Da li je u informatičko doba demokratija u opasnosti?“.

Na ovom trodnevnom događaju najviše se govorilo o poplavi lažnih vesti kojoj smo izloženi, i kako odgovoriti na njih. Bilo je, međutim, reči i o nebezbednosti i ubistvima novinara, o potrebi da se povrati poverenje u institucije, o „regulaciji“ društvenih mreža, o značaju obrazovanja. Tako se moglo čuti da su „platforme zamenile parlamente“, da su „društvene mreže piraterija novinarstva“, da 95 odsto svih smartfona proizvode tri firme koje onda imaju i monopol nad informacijama, kao i da je od presudnog značaja za rešavanje problema u ovoj oblasti obrazovanje pod devizom: „Učitelji ne treba da daju odgovore, jer se u tome više niko ne može nadmetati sa ‘prof. Guglom’, nego deci treba da pokažu kompas, da im razviju svest o tome šta je dobro i kako da dođu do pravog odgovora.“

Značajnu pažnju na ovogodišnjem forumu privuklo je pitanje moguće regulacije društvenih mreža, odnosno da li države treba da se uključe u njihovu regulaciju, ili da to prepuste „samoregulaciji“. I tu su mišljenja učesnika ostala podeljena; dok jedni polazeći od principa poštovanja ljudskih prava i novinarskog dostojanstva tvrde da je krajnje vreme da se države aktiviraju i propišu pravila ponašanja na društvenim mrežama i u virtuelnoj stvarnosti, da se ova sfera možda čak i oporezuje, dotle su drugi veoma obazrivi i upozoravaju na gotovo izvesne zloupotrebe i ograničenje slobode govora koja će se desiti u zemljama u kojima su na vlasti nedemokratski režimi i u kojima je vladavina prava slaba. Tako je na odlučnu opasku bivšeg italijanskog premijera Enrika Lete o tome koliko je Evropskoj uniji važna zaštita podataka, poverenje u medije, te potreba da se jasno razgraniče stvarne informacije od fake newsa, jednako odlučno odgovorio novinar i urednik sa ruskog radija Eho Moskve Aleksej Venediktov: „Da formiramo komisije za istinu? Pa prvu komisiju za istinu napravila je inkvizicija!“

SLUČAJ DAFNE KARUANE GALICIJE

Na jednom od poslednjih panela govorio je Metju Karuana Galicija, sin malteške novinarke Dafne Karuane Galicije, poznate po istraživanju visoke korupcije i nepotizma u toj zemlji koja je ubijena pre dve godine. Na tom panelu su pročitana i imena 24 novinara ubijena u poslednjih pet godina u zemljama članicama Saveta Evrope. Govoreći o istrazi smrti svoje majke, Galicija je naveo da malteške vlasti nisu učinile ništa da rasvetle njeno ubistvo, da se on više ni ne oslanja na pravosuđe u toj zemlji, ali ni na institucije Evropske unije koje, kako je rekao, ne mogu ništa da učine jer nemaju mehanizme da nateraju zemlje članice da rešavaju ovakve slučajeve. Dodao je, međutim, da se i te kako pouzdava i veruje u Savet Evrope.

Upravo Savet Evrope, naglasio je on, poseduje instrumente kojima može da se bori protiv korupcije i organizovanog kriminala, kao što je na primer GRECO. S tim u vezi učesnici na ovom panelu pozvali su ovo telo da se više angažuje na slučajevima ubistava novinara i uopšte zaštite slobode govora u zemljama članicama, jer ako već „države mogu da se mešaju u unutrašnje stvari drugih država kada su im ugroženi finansijski i ekonomski interesi, onda mogu da se umešaju i kada se radi o slobodi govora i zaštiti novinara“.

VEĆE PRISUSTVO U SRBIJI

Imajući u vidu očigledan značaj Saveta Evrope za stanje demokratije na evropskom kontinentu, valja istaći da bi u sadašnjoj političkoj i društvenoj situaciji u Srbiji ovo telo moglo i moralo da zaigra mnogo aktivniju ulogu. Uprkos nominalnom opredeljenju za učlanjenje u Evropsku uniju, višegodišnjem otvaranju pregovaračkih poglavlja, te navodnom sprovođenju neophodnih reformi, evropske integracije Srbije suštinski su zamrle.

Srbija je već dugo u stanju uzurpirane i duboko „zarobljene države“. U poslednjem Izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije, a može se reći da je on blag u ocenama, kaže se da je „zakonodavna debata urušena“, da je „hitno potrebno stvoriti više prostora za istinsku međustranačku debatu“, da „nema napretka u pogledu slobode izražavanja“, da taj nedostatak sada „izaziva ozbiljnu zabrinutost“. Međutim, Evropska unija se zaglibila u svojim unutrašnjim problemima, i očigledno nema ni snage ni volje da odlučnije deluje i zauzda vlast u Srbiji u njenom antidemokratskom i destruktivnom kretanju.

Ali zato za Savet Evrope nema izgovora i mogao bi da reaguje. Demokratski nastrojeni činioci u Srbiji mogli bi da traže od Saveta Evrope da se ozbiljnije pozabavi političkom situacijom u Srbiji, da poveća svoje prisustvo, kao i da pojača nadzor nad radom „zarobljenih institucija“.

Sa druge strane, građani Srbije bi trebalo da poklone poverenje ovoj organizaciji: ne smemo da zaboravimo da je upravo zahvaljujući Savetu Evrope na Kosovu osnovan Specijalni sud za ratne zločine koje je počinila Oslobodilačka vojska Kosova, i to na osnovu Izveštaja Dika Martija o trgovini organima na Kosovu i Metohiji, koji je zatražila i krajem 2010. godine usvojila Parlamentarna skupština Saveta Evrope.