Siromaštvo, pritisci i zanemarivanje javnog interesa

U aprilu 2019. godine organizacija Reporteri bez granica (RSF) objavila je svoj godišnji izveštaj, po kome je Srbija pala na 90. mesto u svetu po medijskim slobodama (59. mesto 2016. godine). Tom prilikom je ocenjeno da je bavljenje novinarstvom u Srbiji „nebezbedno“.

Ovaj izveštaj samo je jedan u nizu izveštaja međunarodnih organizacija koji govore da se medijske (i ne samo medijske) slobode u Srbiji već godinama dramatično smanjuju. Slično govore i izveštaji organizacije Freedom house, koja je Srbiju u 2019. smestila u zemlje sa „delimičnom slobodom medija“. U martu 2019, organizacija CIVICUS je Srbiju dodala na listu zemalja u kojima su građanske slobode „ozbiljno ugrožene“.

U situaciji kada su napadi na novinare i medije – politički, ekonomski, verbalni, a nažalost, ponekad i fizički – svakodnevna realnost Srbije, postavlja se pitanje: koliko je moguća novinarska solidarnost u takvom okruženju? Da li su novinari dovoljno glasni kada se njihovim kolegama onemogućuje da profesionalno obavljaju svoj posao?

Tim povodom je nedeljnik „Vreme“ u četvrtak 28. novembra organizovao tribinu pod nazivom „Gde je nestala novinarska solidarnost u Srbiji?“, na kojoj su učestvovali Dragana Pejović kao predstavnica Udruženja novinara Srbije (UNS), Željko Bodrožić iz Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), Veran Matić iz Asocijacije nezavisnih elektronskih medija (ANEM) i Norbert Šinković iz Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV).

Dragana Pejović je istakla da bi minimum solidarnosti trebalo da budu radna prava novinara – prava „koja nemamo“:

„Mi smo nažalost u situaciji da nemamo funkcionalni sindikat, da nemamo jedan granski kolektivni ugovor, da većina redakcija nema nikakve kolektivne ugovore i da se aktivnost udruženja često meša sa tim sindikalnim aktivnostima. Solidarnost je podeljena i nikad nije jednoglasna jer smo polarizovano društvo po mnogo osnova. Mislim da je minimum solidarnost oko radnih prava, koja nemamo i koja gotovo i da ne pominjemo, naročito zato što većina redakcija radi u jako teškim uslovima.

Na primer, mi u NIN-u smo neka svoja prava da popravimo svoj ekonomski status svesno žrtvovali da bismo imali slobodu da pišemo ono što smatramo da treba. Mi imamo sindikat, u kome su svi članovi redakcije, on je 100% reprezentativan – branimo pravo našeg glavnog urednika da nešto objavi ili pravo da donese odluku pred kompanijom. Sa druge strane, iako nismo zadovoljni svojim ekonomskim statusom, platama, honorarnim statusom određenih kolega, mi za sada ta prava i pitanja držimo u tišini, jer se prvenstveno borimo za slobodu da pišemo, a i to da NIN opstane, s obzirom na teške ekonomske uslove u kojima radi. To je široka tema, o kojoj može da se priča iz različitih aspekata – da li govorimo o solidarnosti kad je u pitanju pravo na rad novinara, da li govorimo o slobodi medija, slobodi izveštavanja… Ona je svakako slaba u svakom od tih slučajeva“, rekla je Pejović.

Predsednik NUNS-a Željko Bodrožić saglasio se sa koleginicom iz UNS-a, rekavši da novinari imaju posla sa raznoraznim poslodavcima, te da zbog polarizacije društva novinari gledaju „uglavnom u ove poslodavce koji se nama ne sviđaju, dok ovima koji su sa ‘naše strane’ obično gledamo kroz prste zbog situacije – zbog slobode prećutkujemo neke stvari koje se tiču našeg položaja“.

„Kada će biti bolje, ne znam, jer nas uvek zatekne ovakva situacija, gde smo mi ugroženi i fizički, što je još veći problem, i to nas okupira. Kada dođemo jednog dana u neko mirnije vreme, kada se ovo društvo i država, ako se to ikad desi, stabilizuju, možemo onda da pričamo o radnim pravima, a sada sve vreme pažnju usmeravamo na ovo što se tiče naših sloboda i ugrožavanja naše fizičke bezbednosti. U ovom društvu je odavno okopnila solidarnost, empatije je sve manje, tako da ni naš esnaf nije izvan toga.

Međutim, mi u mnogim slučajevima pokazujemo ipak da postoji osnovna, bazična solidarnost: okupljamo se kada su neke kolege ugrožene, apelujemo, pišemo saopštenja, sakupljamo novac i radimo sve ono što je do nas, što mi možemo da uradimo. Mislim da smo na tom planu možda i bolji deo društva, bez obzira na sve samokritike koje možemo sebi da uputimo. Poslednjih godina i UNS i NUNS rade na mnogim slučajevima zajedno, organizujemo se, okupljamo i mislim da je i to kvalitetan pomak u odnosu na neka prošla vremena, da smo shvatili da smo u istom sosu i da nemamo prava da neke ideološke razlike i razlike iz prošlih vremena ističemo u prvi plan, nego da je najbitnije da zajednički stanemo u odbranu naših kolega koje su u tom trenutku ugrožene“, rekao je Bodrožić.

Bodrožić je dodao i da je UNS i NUNS „ova vanredna situacija“ dodatno zbližila.

„Poplava vladinih nevladinih ‘GONGO’ udruženja novinara je takođe doprinela da se mi kao reprezentativna udruženja, koja okupljaju veliki broj novinara, zaštitimo i od toga, zajednički. Sinoć je bila proslava desetogodišnjice rada Saveta za štampu, koji su zajedno osnovali UNS, NUNS, Asocijacija medija i Lokal pres. Mi smo uspeli da Savet za štampu zadržimo u medijskoj strategiji, istrajaćemo i da uđe u zakonske odredbe. Osim Saveta, ne bi bilo loše da, kao dva udruženja koja imaju zajednički kodeks, zajednički imamo i sud časti, to je nešto na čemu radimo. Želimo i da taj naš spor oko zgrade konačno zaključimo, da ne trošimo vreme, energiju i pare na međusobno suđenje. Mislim da stvari u tom pogledu idu u boljem pravcu i u neko dogledno vreme stvoriće se uslovi da se udruženja objedine“, rekao je Bodrožić.

No, Veran Matić iz ANEM-a smatra da neće biti bolje, a da je naročite probleme medijima donela svetska ekonomska kriza iz 2008. godine.

„Tokom devedesetih godina je u novinarskoj zajednici solidarnost bila daleko veća nego danas. Mislili smo da će biti bolje, samo kad Miloševića smaknemo sa vlasti, i dogodilo se to – smakli smo ga sa vlasti sa veoma velikim učešćem medija, nezavisnih medija prvenstveno. Naravno, u tom periodu do 2012. imali smo konstantnu eroziju solidarnosti i promena u medijskoj zajednici koje su bile vezane mnogo više za ekonomske probleme za opstanak i razvoj, a solidarnost je padala u drugi plan, između ostalog i zato što su novinari, neke redakcije, neki ljudi, zaista prihvatili da su se promene dogodile i postali su na neki način i deo te nove vlasti. S vremenom je slabila scena i ta negativna spirala traje jako dugo.

A onda se 2008. godine dogodio tektonski poremećaj, koji je u najvećoj meri uništio ono što je bila supstanca nezavisnih medija, koji su imali tada mnogo veći društveno-odgovoran naboj nego što imaju danas, i u prvi plan stavljali su se i etika i odgovornost prema zajednici, napredak itd. Od tada počinje užasno čupanje iz ekonomskih kandži koje su vukle nadole – iz kredita, biznis modela koji su prestali da postoje, a novi nisu stvoreni. Naravno, onda je svako gledao da spase sam sebe ili svoju redakciju, tako da je to jednostavno nestajalo. Sada je medijska zajednica razmrvljena. Godinama je mrvljena, a naročito u periodu od 2012, i puno redakcija, novinara, urednika je nestalo – ljudi su umrli, naše kolege koje su predstavljale tu vrstu kulturnog i profesionalnog modela, a novi su dolazili i učili su se na novim okolnostima, gde solidarnost baš i nije u prvom planu.

I sad imamo situaciju u kojoj se reaguje na sličan način kao devedesetih. To je u principu razlika između analognog i digitalnog, mi sad reagujemo analogno u digitalnom dobu, pišemo neka saopštenja, okupimo se negde, nešto malo vičemo dve-tri večeri i posle toga to splasne, jer se već dogodilo nešto novo što zahteva novu reakciju“, rekao je Matić.

Norbert Šinković iz NDNV-a je podsetio da su postojala dva kruga neuspešne privatizacije medija i da je kao posledica toga scena na lokalu „uništena i devastirana“.

„Ono što ja vidim na lokalu jeste da prosto ljudi odustaju od novinarstva. Prvo, nemate gde da radite. Ako imate, pitanje je koliko dugo ćete moći tamo da radite, ako hoćete da radite profesionalno. Mi u Novom Sadu imamo nekoliko slučajeva, ali Novi Sad još uvek dobro stoji u odnosu na neke druge delove Vojvodine, gde vidimo da se mediji gase, ili su privatizovani na način da je proteran sav javni interes iz tih medija. Napravili smo od radija džuboks, od televizije smo napravili još jedan striming servis za kojekakve filmove, a javnog interesa nema. Mislim da je tu glavna razlika u odnosu na raniji period.

Kada nemate javni interes, da konstantno ukazujete na realne probleme i postavljate pitanja, građani vas gledaju i pitaju čime se vi bavite. Imam osećaj da smo u potpunosti odustali od građana i da su građani odustali od nas, a to su stvari koje su povezane. Zato što ne možete da očekujete da građani budu solidarni sa vama, ako vi ne govorite o njihovim problemima. A ne smete da govorite o njihovim problemima jer ćete izgubiti ekonomsku podršku, ili će da zvoni telefon kod urednika da promeni, da ne pušta, da ne postavljaju pitanja na pres konferencijama. I onda uđete u začarani krug koji vodi do toga da mediji postanu muzički džuboks i striming servis, a nema nigde javnog interesa, ili ga ima u jako malom procentu.

Čitao sam jedno istraživanje Lokal pressa za prošlu godinu, gde su oni anketirali naše kolege koje rade na lokalu, i negde 80 odsto anketiranih novinara kaže da medijska sloboda ne može da se ostvari na lokalnom nivou. Znači, ljudi koji se bave lokalnim, vrlo bitnim temama, smatraju da njihov posao ne može da se obavlja u skladu sa profesijom u potpunosti. Tu imamo ogroman problem. Sa druge strane, ja bih da vam skrenem pažnju, ono što mi vidimo u opštoj sceni, vi to imate znatno naglašenije u manjniskim zajednicama, gde je informisanje obično svedeno na jedan medij, u kome imate direktan ili indirektan upliv najjače stranke ili političke opcije u toj zajednici. Ako imate takvu zajednicu, to kombinujete sa lošom privatizacijom i kombinujete sa ekonomskom situacijom koja je takođe loša, vidite da tu nema baš mnogo izlaza i potencijala za solidarnost. Došlo je do smene generacija, a nismo naučili nove generacije novinara šta je zapravo novinarstvo i koliko je bitan javni interes u našim sadržajima“, rekao je Šinković.

foto: dragan kujundžić / tanjug / za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

NEKAD I SAD

Ako se malo vratimo u prošlost, setićemo se da su nezavisni mediji 2000. godine bojkotovali rad Vojislava Šešelja, tada potpredsednika vlade Mirka Marjanovića. Takođe ćemo se setiti da su mediji izašli sa događaja na kojem je trebalo da govori tadašnji (tehnički) predsednik Vlade Zoran Živković u decembru 2003. godine.

A onda, pred kraj 2015. godine, novinari su otišli da prostestuju ispred zgrade Vlade Srbije zbog izjave tadašnjeg ministra Bratislava Gašića da voli novinarke „koje lako kleknu“. Sutradan ujutru, taj isti ministar Gašić je u toj istoj zgradi Vlade Srbije održao veoma posećenu konferenciju za štampu, u sali „krcatoj“ medijima. Šta se promenilo i šta treba da se desi da se takva vrsta solidarnosti – bojkot – uspostavi ponovo?

„Nedavno smo imali nekoliko povoda: novinare N1 i Al Džazire nisu pustili u Čitluk, novinari ’Danasa’ nisu dobili akreditaciju za utakmicu, bilo je mnogo povoda da se svi novinari okrenu i odu“, rekla je Dragana Pejović. „Međutim, to je jedan dokaz da napuštamo solidarno, jednoglasno one događaje koje ne organizuje vlast koja ima moć. Ne treba da zaboravite, nikada nijedna vlada nije bila toliko slaba kao vlada Zorana Živkovića u tom trenutku. Bojim se da je to istina koju treba reći.“

Po rečima Verana Matića, potpuno je promenjeno vreme u odnosu i na ono što se događalo sa bojkotom Šešelja, ali i Živkovića:

„Živković je eho devedesetih, već je tada bilo izmenjeno stanje i na takve akcije već nije gledano sa razumevanjem. Tada su me pozvali Vesić i valjda Živković i ništa im nije bilo jasno u našoj uređivačkoj politici. I ja sam rekao, okej, hajde da pogledamo neke vesti zajedno, da vidimo u čemu je vaš problem. I bile su vesti u 4, bilo je živo uključenje, protest Žena u crnom, nešto oko Srebrenice. I njima nije bilo jasno zašto je ta vest treća u ’hedu’. U takvim uslovima smo radili i u onim vremenima koja definišemo kao vremena promena.

Zašto sada novinari idu na konferencije za štampu? Oni idu po klikove, po šer, to je njihov zadatak, nije im javni interes u prvom planu. To se realno izgubilo u biznis modelima, u filozofiji, u pristupu, i ti protiv toga ne možeš ništa, tebe kao novinara šalju da ti to uradiš. A ti ćeš naravno da dođeš na Gašićevu konferenciju jer tu ćeš imati najviše klikova. Bojkot kao koncept nikada ne treba primenjivati ako nisi siguran da ćeš uspeti, a u principu teško uspeva. Kao simbolički gest je u redu, podizanje pažnje, ali treba ga dozirano koristiti i na pravi način. Kao što je za medije potrebno pronaći novi biznis model koji bi afirmisao javni interes i ulogu medija, takođe treba tako nešto uraditi i sa solidarnošću i odnosom jednih prema drugima“, rekao je Matić.

Željko Bodrožić je rekao da danas postoji ogroman broj medija „koji su u suštini propagandna glasila vlasti“:

„Oni tamo dolaze zbog toga što im je to zadatak da izveste o tim uglavnom pseudodogađajima koje organizuje vlast, pre svega predsednik Republike, a ovi drugi su u debeloj manjini. To vidimo u poslednje vreme, da jedni druge dopunjavaju, ako neko iskoristi svoj set pitanja, kao što se desilo sa Mićom Soviljem, onda novinarka ’Insajdera’ nastavlja tu temu. Ali to je jedan, dva, onda više nema pravih novinara i onda na scenu stupaju oni sa pripremljenim pitanjima. Tu je nemoguće organizovati da se vidi da svi izađemo, zato što je većina tu u suštini na platnom spisku vladajuće partije.“

KO JESU, A KO NISU NOVINARI

Možda i ključno pitanje u ovoj priči jeste: da li su svi koji se zovu novinarima i medijima zaista novinari i zaista mediji? Kako uspostaviti novinarsku solidarnost ako se ne zna ko je tačno novinar? U Kodeksu novinara, u smernicama piše da je otvoreno zagovaranje jedne političke opcije nespojivo sa novinarstvom, a upravo to veliki deo medija radi.

Zapravo, nije samo reč o novinarskoj, ponekad je reč i o onoj osnovnoj, ljudskoj solidarnosti. U leto 2016, više dana zaredom, skoro sve dnevne novine kao da su se utrkivale da na naslovnoj objave što odvratniji i monstruozniji detalj o silovanju i ubistvu nesrećne trogodišnje devojčice iz Zaječara.

To je toliko trajalo i bilo takvih razmera da je tadašnji poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti pokrenuo postupak da utvrdi odakle sve te informacije cure, pošto je delovalo, prema podacima sa naslovnih strana, da su te novine imale pristup i izveštajima o istražnim radnjama, zapisnicima i obdukcionom nalazu.

Ispostavilo se da su sve – slagali. „Prema utvrđenom stanju, u medijima objavljeni, najdelikatniji, izuzetno mučni navodi o do detalja ‘preciznim’ izjavama okrivljenog o načinu izvršenja krivičnog dela, o načinu prikrivanja tela žrtve nakon izvršenja krivičnog dela, te o navodnoj sadržini obdukcionog nalaza ili psihijatrijskog veštačenja, nemaju osnov u službenoj dokumentaciji organa, odnosno od nje se razlikuju u veoma velikoj meri ili u potpunosti“, bio je deo saopštenja poverenika nakon sprovedenog postupka nadzora u Tužilaštvu i MUP-u.

„Mislim da je bitno reći da u kodeksu novinara piše da vi možete da računate na solidarnost novinarske zajednice ako poštujete taj kodeks. To je nešto što mi zaboravljamo, i onda kad stižu prozivke – zašto vi ne branite neke ljude koji za sebe tvrde da su novinari, da je to sloboda izražavanja – zaboravlja se ključna činjenica: ne možete nuditi solidarnost nekome ko konstantno krši pravila profesije“, rekao je Norbert Šinković.

On je dodao i da su „naši građani i građanke generalno medijski nepismeni“:

„Ne mogu ljudi prepoznati šta je zapravo funkcija medija. Mi smo zaboravili, mislim da tu leži odgovornost donekle i u krugovima novinara, da objašnjavamo građanima zašto mi postojimo, šta je naša uloga. Lako smo prepustili tu priču ekonomskim pričama, odnosno ekonomskim razlozima. To naravno stoji, naravno da vi možete da radite kvalitetno novinarstvo, istraživačko novinarstvo je najskuplje novinarstvo. Ali, istovremeno, morate da gradite jednu svesnu zajednicu oko sebe. Kada to kažem, mislim na publiku, mi smo sveli medije na zabavu, na infotainment, na kvaziinformisanje, ne postoji edukativni momenat.

Sve to ide od bazičnog nivoa, to je sistemski postavljen model funkcionisanja: ja sam u pravu zato što sam glasniji, a ne gleda se argumentacija ili činjenice. Da biste čitali činjenice i argumentaciju, morate da edukujete publiku, koja mora da prepozna šta je njihova uloga. Ako mi nismo povezani sa ljudima kojima pišemo i objašnjavamo zašto je to javni interes, zašto je Krušik javni interes, već prepustitie naslovne stranice i hedlajnove političkim spinovima i različitim skandalima, dobijate ovo što danas imamo.“

Dragana Pejović se saglasila sa Šinkovićem da je medijska pismenost veliki problem, ali je rekla i da očekuje da se i kod nas dogodi ono što je počelo u svetu: da ljudi vraćaju poverenje u konvencionalne medije spram društvenih mreža.

„Deca od 1. do 4. razreda imaju predmet koji se zove projektna nastava. Tako bi na isti način trebalo da postoji predmet koji se zove medijska pismenost. Ova hiperinflacija informacija, zatrpavanje raznim lažnim vestima, prevare u naslovima dovode do toga da ljudi polako postaju zasićeni i taj momenat treba iskoristiti da im se pomogne da se osposobe za čitanje vesti i da prepoznaju javni interes.

Drugo, i vlast i opozicija daju sebi za pravo da određene medije proglašavaju da nisu mediji. To uvek dolazi od onog autoriteta koji je na vlasti, ali opozicioni lideri na konferencijama takođe kažu nekim medijma da nisu mediji. Ne smemo ući u tu zamku da nam neko ko za to nije kvalifikovan određuje ko su novinari, a naročito ne neko kome nije u interesu da snažni mediji postoje, to nikome u politici nije u interesu. U udruženjima postoje sudovi časti, postoji Savet za štampu. Uvek treba da pokušamo najpre u institucijama koje smo sami stvorili da omogućimo da oni budu jedini meritorni za te stvari. Naravno, mi se nikada nećemo složiti, ni u čemu, mi ne moramo i ne treba svi da imamo iste uređivačke politike. Minimum poštovanja kodeksa bi bio u redu“, rekla je Pejović.

BEZBEDNOST I BEZBEDNOSNA PISMENOST NOVINARA

Prema rečima Verana Matića, novinari su veoma često „bezbednosno nepismeni“, pa je tako propuštena šansa da se izgradi slučaj od procesa protiv pokreta „Naši“, koji su svojevremeno napravili spisak „30 najvećih srbomrzaca“

„Propuštena je šansa, bila je jaka želja Tužilaštva da napravi dobar slučaj, a mi smo ga sami ubili – dolazili su ljudi i davali izjave poput ‘ma ne, to su budale, ne osećam se ugroženo’. Davali su izjave čak i kada nisu znali da procene svoju bezbednost, a neki nisu hteli ni da dolaze, misleći: ko će da se maltretira s tim. Veoma često je to maltretman, ali je to jedini način da se stvore određeni presedani. Da je tada Tužilaštvo uspelo u svojoj nameri, mogli smo da se izborimo za neku sudsku presudu, koja bi onda bila neki presedan za ono što nam se danas događa. Veoma često smo danas potpuno izloženi takvim diskreditacijama i diskvalifikacijama, a to je dobar povod posle i za ‘slobodne strelce’ i za organizovane napade. Od tri pretnje koje sam ja imao, u dva slučaja su bili psihički bolesnici koji su posle osuđeni na lečenje u zatvorenim ustanovama. To su zaista veoma realne opasnosti“, rekao je Matić.

On je dodao i da je sadašnja situacija oslabljene scene „stvorila lake mete od novinara i urednika“:

„Veoma je lako ugroziti bezbednost, a da ne postoji nekakav ozbiljniji otpor. Navešću primer kolege Matorčevića. On je surovo prebijen, mesec dana pre nego što je zapaljena kuća Milana Jovanovića. Iz različitih razloga, to nije dospelo u javnost koliko je trebalo, da usledi protest solidarnosti, jer je i on sam bio na maksilofacijalnoj hirurgiji, a onda se, kao posledica toga da nije bilo reakcije, dogodilo paljenje kuće, dogodio se veoma bahat čin, koji bismo mogli nazvati pokušajem ubistva. Dakle, prvo nereagovanje za Matorčevića, a onda snažno reagovanje zajednice kada se dogodi drastična stvar. Potrebno je da nam se dogodi nešto drastično da bismo reagovali, tako je u celom društvu, treba da se dogode strašne poplave da bismo pokazali humanost.

Međutim, kasnije vidimo da malo ljudi dolazi na suđenje predsedniku opštine Grocka. Više dolazi njegovih, oni su čak organizovali nekakav autobus. Tu je bitno pokazati solidarnost, pojaviti se tamo, drugačije gledaju sudije. Na suđenju za ubistvo Ćuruvije smo sedeli uglavnom novinar ’Cenzolovke’ i ja i 30 ljudi iz bivšeg DB-a, koji su nas gledali mrko, komentarisali naglas da mi čujemo, da smo najveći zlikovci na svetu, dakle, isti diskurs kao nekada. Završilo se suđenje, prvostepena presuda, smirilo se sve, kao da je sve gotovo, a nije gotovo. Da nismo pažljivo pratili samo suđenje, ono bi se veoma brzo završilo oslobađajućom presudom, eliminisanjem onih dokaza. Ja sam mislio da je to idealno mesto da dolaze studenti novinarstva, da profesori dovode naše mlade kolege da prate uživo nešto što je istorijski događaj, ne događa se tako često tako drastično ubistvo i suđenje šefu državne bezbednosti. Ne, nikoga nije bilo“, rekao je Matić.

Dragana Pejović je rekla da UNS ima fondove za pomoć kolegama, te da ovo udruženje prati suđenja:

„Međutim, ono što je Veran tako lepo sažeo o tom ekonomskom problemu koji se dogodio, kao posledicu je imalo to da u redakcijama nema ljudi. Ja ne branim činjenicu da na suđenjima nema ljudi, ali više nema dopisnika, novinarstvo se podređuje optimizaciji troškova, a takođe je tačno da dolaze mlade kolege i ne smemo da zaboravimo da 50 odsto njih volontira, oni čak ne rade za platu, nego za neku čast da se time bave“, rekla je Pejović.

Predsednik NUNS-a Bodrožić je podsetio da NUNS vodi bazu podataka o pritiscima i napadima na medije, ali se saglasio sa Matićem da često novinari sami ruše postupke:

„Desi se nešto, mi alarmiramo tužilaštvo i policiju, policija ode da uzme izjavu od našeg kolege, pitaju da li se osećate ugroženo, a on kaže, ma ne, to su gluposti. Oni onda nemaju razloga da reaguju, ako se ti ne osećaš ugroženo. Činjenica je da smo mi u ovakvom divljem vremenu u kojem živimo 30 godina dobili još jedan sloj kože i trpimo svakojake pritiske, napade. Onda i mi gradiramo to, pa onda na neke anonimne pretnje, dojave za koje vam se čini da su ih uputili neki šarlatani ne reagujemo, mada svaka pretnja može da bude veoma opasna.“

Norbert Šinković je rekao da je NDNV uspeo da obezbedi pro bono pravnu zaštitu u slučaju napada i problema u vezi sa pravima novinara, kao i da su uspostavili saradnju sa sindikatom Nezavisnost.

„Stvar koja nam je jako bitna jeste stvaranje scene medija civilnog društva. Mi već radimo sa nekim malim medijima, ’Magločistač’ u Subotici, ’Pančevo city’, ’Far’ u Dimitrovgradu. To su inicijative koje su se pokazale kao dobre. Pokušavamo da nađemo i ponovo izgradimo tu vezu sa auditorijumom, da bismo stvorili uslov da ljudi počnu da plaćaju sadržaj koji je kvalitetan. To je takođe veliko pitanje: kako smanjiti pritisak lokalnih šerifa? Tako što ćete vi pokušati da objasnite građanima zašto je jedan sadržaj skuplji ili zašto treba da platite jedan sadržaj“, rekao je Šinković.

SLUČAJ NUNS, MEDIJA CENTAR I POZAJMICA DRAGANA ĐILASA

Sredinom prošle godine, portal „Cenzolovka“ objavio je tekst novinara Vladimira Kostića, u kome je pisalo da je Medija centar, tada još uvek u vlasništvu NUNS-a, dobio pozajmicu od šest miliona dinara od Dragana Đilasa.

Na jesen je održana i vanredna skupština NUNS-a ovim povodom, na kojoj je Kostić istupio iz NUNS-a, a još ranije je to uradila i novinarka Tamara Skrozza. Na toj skupštini, prema pisanju „Cenzolovke“, došlo je do „oštre podele“ među učesnicima povodom odluke da se od Đilasa uzme pozajmica. Delovalo je da upravo tu, unutar jednog novinarskog udruženja nije moglo da dođe do solidarnosti, jer su mogle da se iščitaju insinuacije – za koga taj novinar radi, i zašto je baš tada objavljen tekst o pozajmici iz 2017. godine.

Prema sadašnjem – ne i tadašnjem – predsedniku NUNS-a, „u velikoj meri je krivo predstavljeno ono što se razgovaralo među članovima Izvršnog odbora“:

„Zaista niko nije Vladi Kostiću zamerio što je napisao tekst. I neki od nas su bili iznenađeni time da je Medija centar (MC) pozajmio pare od Dragana Đilasa. I to je sve na kraju dovelo da MC više nije naš, da smo ga prodali, da smo želeli da na sve načine izađemo iz toga, jer to je preduzeće, a mi smo udruženje. Preduzeće je osnovano da bi plaćalo sekretarijat u NUNS-u, a poslednjih 15 godina je bilo obrnuto, NUNS je namirivao gubitke MC-a. Tu smo se zaista našli u neugodnoj situaciji, Kostić je imao jednu žučnu raspravu na onoj vanrednoj skupštini, mi smo čak na Izvršnom odboru odlučili da imamo vanrednu skupštinu NUNS-a sa tom temom.

Bili smo otvoreni za dijalog i da zaista to izađe na videlo, da se jasno kaže šta su problemi sa MC-om, kakav je odnos NUNS-a i MC-a i kakav je naš odnos prema istraživačkim novinarima koji imaju pravo da se bave temama koje se tiču samog udruženja“, rekao je Bodrožić.

On je dodao i da je „na kraju cele te epizode“ predsednik podneo ostavku, da je Medija centar prodat, Tamara Skrozza je izašla iz NUNS-a, ali se vratila u Savet za štampu.

„Epizoda nije bila prijatna, ali je na neki način bila potrebna, da se neke stvari raščiste, svaki dijalog i rasprava u udruženju mogu da budu blagotvorni zato što treba razgovarati, ne kriti probleme ispod tepiha. Mi smo o tome razgovarali, imali skupštinu, neko je pretrpeo konsekvence, bilo je samo pitanje do koje mere se ide u toj kritici NUNS-a, koji ne može da utiče na poslovodstvo MC-a, jer mi imamo tamo direktora, Upravni odbor koji se time bavi, jer ne može Izvršni odbor NUNS-a da se bavi svim stvarima. Došli smo u situaciju da za nešto što NUNS zaista nema ingerencije optužujemo NUNS.

Mi smo, naravno, posle toga pozvali direktora MC-a na sastanak da nas izvesti o tome, imali smo posle slučaj sa tribinom posvećenom knjizi Ratka Mladića koji je talođe izazvao reakcije naših članova, jer smo mi i osnovani na toj antiratnoj politici početkom devedesetih i sve to nas je nagnalo da se lišimo MC-a, i da obratimo pažnju na osnovno funkcionisanje udruženja, da se bavimo našim osnovnim poslovima upisanim u statutu, a da preduzeće ostavimo nekom drugom“, rekao je Bodrožić.

Sa druge strane, Veran Matić je izneo mišljenje da je „kolegu Kostića trebalo odmah da zaštiti udruženje“:

„Njegovo je pravo da istražuje, ništa od onoga što je objavio nije demantovano i na kraju je to lekovito delovalo, ali je naneta šteta. Ceo taj proces je dugo trajao. Ali, ovo je u stvari jedna druga priča, o tome da smo veoma često skloni da one koje su iz naših redova, uslovno rečeno, amnestiramo u situacijama kada prekrše kodeks ili naprave nešto drugo. To se veoma često događa i to je nešto protiv čega moramo da radimo jer je to onaj virus koji nam urušava snagu i moć da zastupamo sve ono čime se inače bavimo“, zaključio je Matić.