Komentar
Lomljenje dece Srbije
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
"Nova klasa" želi da bude fizički izolovana od svih koji nisu ona sama, da bude skoncentrisana u grozdovima identičnih, generičkih mesta-za-stanovanje koja su neretko i bukvalnim fizičkim zaprekama odvojena od ostatka populacije
Sirotinja obožava besplatnu zabavu, a jedna od njenih trajnih fascinacija je njena suprotnost: raskoš i bogatstvo. Zato sirotinja stalno mašta o tome šta bi sve radila s velikim parama, kad bi ih se nekim čudom dočepala. Kao što znamo, nisu to baš mnogo kreativne maštarije: uglavnom se svode na malo komotnije verzije programa u se, na se i poda se. Cinik bi rekao da sirotinja zato i ostaje sirotinja: zato što ne može da prevaziđe banalnost svojih prohteva. Realista bi rekao da je odveć lako proglasiti banalnim prohteve koje si zadovoljio. Marksista bi podsetio na poučnu priču o bazi i nadgradnji.
Enivej, kako i sam pripadam tom bezgaćnom (dakle, većinskom) sloju, ni meni ništa ne stoji na putu da maštam šta bih uradio s velikim novcima, kad bi slučajno ispali iz kamiona i seli mi u krilo. Kažem vam, besplatna je to zanimacija, a ume čoveku da ogreje srce.
Sve mi je ovo popadalo na pamet kad sam pročitao vest da je firma „Beograd na vodi“ ponosno obznanila da je prodala jubilarni dvehiljaditi stan na pomenutoj lokaciji. Kao što znamo, ti stanovi su oko 76 % skuplji od kajgane Svetog Petra, tako da je logično zaključiti da ih kupuju samo ozbiljne parajlije, domaće ili uvozne, stvarne ili virtuelne, to je (možda) sekundarno.
Kao deklarisani pripadnik lokalne sankiloterije, valjda bih prema pomenutih dve hiljade srećnika trebalo da osećam neku vrstu klasne zavisti. Međutim, moj problem je u tome što me takva maštarija uopšte ne „radi“: vaistinu, ne bih imao ništa protiv da steknem pare kojima bih mogao da kupim stan u Beogradu na vodi, ali jedno je sigurno: sve i da ih imam, tim parama nikada ne bih kupio stan u Beogradu na vodi! A pogotovo ne s namerom da zaista stanujem u Beogradu na vodi… Doduše, priznajem da ja možda nisam najbolji reper za ovu stvar jerbo nemam nameru da – bez teške iznudice – stanujem bilo gde u Beogradu, ali pogotovo ne bih mogao sebe da zamislim kako tavorim u nekoj od kula sablasnog BNV. Sagrađenom, inače, na jednom dosta bezveznom mestu, gde više ni pacovi, zmije i narkomani ne žele da borave.
Hajde ipak da pokušam da nastavim da se igram ove sirotinjske zabave. Dakle, zadesi me gomila para i ja od tolike lovušine malo pobenavim i poželim da kupim luksuznu gajbu baš u (post)Beogradu. Gde bih poželeo da svijem skromno gnezdašce? Ne biste verovali koliko je moja mašta stereotipna: gornji Dorćol, otprilike tamo od vizavi Narodnog pozorišta pa do Studentskog trga i max dve-tri ulice ispod; Hilandarska i par okolnih ulica, tzv. Kopitarova gradina; izvesni delovi Vračara; to je otprilike to. Moja klasna mašta(rija) je, dakle, duboko građanska, ona se bazira na slici jednog Beograda koji polako nestaje, ili se bar povlači u duboku defanzivu pred najezdom napirlitanih i nafatiranih neovarvara neodređenih zanimanja i nedefinisanih, ali svakako milionskih prihoda nejasnog porekla.
Čak i ta misteriozno oparena varijanta mene živela bi, dakle, u stvarnom gradu, u stvarnim ulicama i zgradama, u neposrednom dodiru sa drugima, tamo gde se odvija realni gradski život, sa svim slastima i mukama koje ovaj donosi. Očigledno je da razmišljam na jedan staroevropski način urbocentrično (u Americi se razmišlja suprotno, osim u megalopolisu kakav je Njujork), i čini mi se da je najveći problem sa sirotinjom upravo u tome što je nekako izolovana, što stanuje daleko, pašteći se na dnevnoj bazi s grozomorom od gradskog prevoza i sličnog. Biti imućan, to znači, između ostalog, moći sebi priuštiti udoban život u downtownu; to znači započeti svaki svoj dan sa bar jednim satom prednosti u odnosu na nekog mučenika s Koteža ili Labudovog brda.
Međutim, „nova klasa“, đilasovski rečeno (milovanovski, ne draganovski) izgleda ima sasvim suprotnu viziju bivstvovanja-u-gradu. Ona želi da bude fizički izolovana od svih koji nisu ona sama, da bude skoncentrisana na jednom mestu ili u grozdovima identičnih, generičkih mesta-za-stanovanje koja su neretko i bukvalnim fizičkim zaprekama (i tzv. bezbednosnim kontrolama) odvojena od ostatka populacije. Ako je mesto stanovanja za nju statusni simbol – a naravno da jeste – onda se taj simbol najbolje vidi tako što se Drugima uopšte ne pokazuje. Jer, teško je zamisliti nešto anonimnije od života u sterilnim kompleksima poput tzv. Beograda na vodi. U poređenju s tim, čak i obitavanje u najskrnavijim novobeogradskim blokovima deluje kao akt šepurenja.
Setite se svih faza negacije koje je naša usled opsesivne samozagledanosti kratkovida građanska čaršija pokazivala prema tzv. BNV: prvo, „ma, nema od toga ništa“; posle, „ama, ko će tu da živi“; naposletku, „jbt, pa ko su ti ljudi koji tamo kupuju stanove?“. I stvarno, ko su ti ljudi? Šta sanjaju i šta im se događa? Jesu li to bića poput nas, ili su sazdani od neke nama nepoznate tvari?
Nemam odgovore, ali upozoravam da je krajnje vreme da postavite ova pitanja. Oni dolaze, ispočetka jedno po jedno, pa u grozdovima i jatima, i evo ih već gde zauzimaju strateška mesta u visinama s kojih će nas posmatrati, to jest nadgledati. Nemojte uopšte sumnjati da će nas i kažnjavati ako ne budemo dobri i krotki, kao i svi u razvoju zaostali stanovnici Donjeg sveta.
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve