Tekst koji upravo čitate nastao je kao posledica jednog telefonskog razgovora, u kome me je Filip Švarm zamolio da komentarišem slogan „Za našu decu“, i uopšte upotrebu dece u političkim kampanjama. Naime, osim što sedim, pričam, glumim i pevam u PLjiŽ-u, jedan deo mene se razume, do praktičnog nivoa, i u takozvani politički marketing. Molbu isprva nisam prihvatio, objasnivši o čemu se zapravo radi kada govorimo o konkretnim sloganima na konkretno ovim izborima u Srbiji. Ali to nije bilo dovoljno sve i da ovog teksta nema, jer je Filip rekao: pa napiši to. I šta da se radi. Evo, ovo je to. Ali, mora od početka.
U onoj literaturi koja se bavi vrstama demokratskih sistema, još je davna Miloševićeva država bila svrstana u takozvane hibridne režime. Pogled na tu istu klasifikaciju u ovim vremenima govori da se i današnja Srbija ponovo pojavljuje sa tom etiketom. A reč je o onim političkim sistemima u kojima izbori služe da se formalnom demokratskom metodom izbora legitimizuje nedemokratska ili autoritarna vlast. Hibridni režimi dobili su i različita imena: fasadne demokratije, takmičarski autoritarizmi, neliberalne demokratije. Lista zemalja u kojima se gaji ovakav princip vladavine godinama se uvećala, do te mere da sada i laici mogu prepoznati te režime po svojim najpoznatijim predstavnicima: Turska,
Mađarska, Belorusija… U poslednje vreme se začeci hibridnosti mogu razaznavati čak i u zemljama bastionima demokratije: Donald Tramp je nemali broj puta optuživan da se služi autokratskim metodima zavijenim u demokratsko pakovanje, uz navodnu svesrdnu pomoć još jednog hibridnog vladaoca – Vladimira Putina. Učinkovitost ove optužbe na svest birača predstavnici tužilačke strane isprobaće na narednim predsedničkim izborima u SAD.
Nego. Zbrku oko sve nejasnije globalne granice između autoritarizma i demokratije dodatno su povećala još dva, tri faktora. Na primer, socijalistička tržišna ekonomija Kine poljuljala je tezu da su za uspeh privrede jedne zemlje potrebni i demokratija i kapitalizam. Potom, estradizacija informisanja omogućila je da se činjenice mogu cenzurisati i nesnosnom bukom atraktivnog spinovanja. Uz to, sve veća sklonost korisnika medija da društvenim mrežama daju prednost nad klasičnim medijima omogućila je da svako može na sopstvenu „lajnu“ dobiti sopstvenu mikrotargetiranu verziju Istine kojom komanduje onaj ko ima najviše novca za permanentnu kampanju. I kao rezultat svega ovoga, prosečan globalni birač jeste jedna zbunjena i neinformisana persona koja, u konačnom ishodu onoga čemu je izložena, zapravo samo ovlaš bira kulturnu grupu kojoj pripada, a ne budućnost svoje zemlje ili svojih potomaka.
U Srbiji, koja i pored svoje perifernosti i dalje nije mimo sveta, svi ovi elementi dodatno se komplikuju procesima koji istovremeno teku, od čega je najvažniji raspad Jugoslavije koji kao da se i dalje završava, a na raznorodnim pitanjima: čije su crkve u Crnoj Gori, čije je poljoprivredno zemljište u BiH i kolika je carina na „plazmu“ na Kosovu. Na to sve valja dodati i jezivo dugačku smrt socijalističke društvene imovine, koja još uvek ima dovoljno zombijevske snage da rađa nove vlasnike kuća na Dedinju ili rendž rover džipova po beogradskim ulicama. Paralelno sa ova dva procesa, a moguće i posledično, duboka država Srbije – uvek ista u organizaciji, a uvek promenljiva u sastavu – pokazuje vitalnost vrednu strahopoštovanja i preduzimljivost vrednu maltene skoro svih novostvorenih političkih i društvenih junaka posle 5. oktobra. Rezultat svega do sada navedenog jeste povratak na početak ove priče: hibridnost režima u Srbiji – koja je jedno veoma kratko vreme samo delovala ugroženom – vraćala se postepeno, a sada deluje kao skoro dovršena. Uz posebno dražestan detalj da je potpomognuta permanentnom idejom što istočnih što zapadnih zemalja, da je za njihove interese u Srbiji značajniji kooperativni vladalac nego nekakva demokratska ispravnost njegovog ostanka na vlasti.
Hibridnost je, dakle, suština problema kojeg, jelte, ima i politički marketing. Moguće je razmatrati medijski aspekt ove boljke, koja se (i to ne od juče i ne od ove vlasti i naravno ne u istom obimu) odlikuje jednostranošću i dirigovanošću centralizovanih medijskih simpatija. Ili je moguće zagrebati po netransparentnosti izvora neprekidne političke kampanje dominantne i monopolističke partije na političkom tržištu. Može se razmatrati i medijska prezastupljenost glavnog „promotivnog lica“ i nosećeg „brenda“ neomiloševićevskog (i/ili neotadićevskog i/ili…) shvatanja Kulta Ličnosti. Može se, na kraju krajeva, utvrditi nepostojanje granice između partije i države, te partije i privrede, a što posledično preti konačnom jednakošću partije i društva. Ali ono što se verovatno ne može, a svakako ne treba, jeste pojedinačno razmatrati jedan probni slogan, a bez razumevanja da je reč, zapravo, o probnom sloganu jednog žilavog sistema. Sve ovo isto odnosi se i na pitanje istinske učinkovitosti bilo čije izborne kampanje – pa čak i kampanje za bojkot – a na izborima koji su sada, zapravo, surova manifestacija prirode onog društvenog uređenja u kome je Srbija. Ponovo. Ili i dalje.
Eto, dakle, to bi bilo dobro učiniti. Pa i za našu decu.
A o političkom marketingu, nekom drugom prilikom.
Autor je marketing konsultant
