Korona i ogoljena propaganda

Penzionisani profesor kliničke psihologije Univerziteta u Novom Sadu, dr Mikloš Biro za osnovna polja svog profesionalnog istraživanja odabrao je depresiju, samoubistvo i posttraumatski stresni sindrom, dok je u javnosti poznat i kao politički psiholog koji se bavi istraživanjem i analizom stavova građana o brojnim političkim i društvenim temama. Sve to, uz dodatak da se i on nalazi u „kućnom pritvoru“ (rođen je 1946. godine), kandiduje ga za idealnog sagovornika u ovo doba koje izjeda korona. Sa njim razgovaramo o posledicama koje pandemija i vanredno stanje ostavljaju na građane Srbije, ali i o političkim aspektima krize.

„VREME„: Da li pandemija izazvana virusom kovid–19 ima neki pandan u istoriji? Da li iz ugla psihologa možemo govoriti o masovnoj panici?

DR MIKLOŠ BIRO: Ako trenutnu pandemiju uporedimo sa velikim zarazama u prošlim vekovima, onda je ovo zaista mala opasnost po ljudski rod. Od kuge, koja je u više navrata napadala Evropu, po pravilu umirala je gotovo polovina zaražene populacije. Više od tri četvrtine populacije američkih starosedelaca umrlo je od zaraznih bolesti (boginja, sifilisa, tifusa) koje su im doneli belci. Ebola i sida imaju mnogo veću smrtnost od korona-virusa, kod kojeg ona ne prelazi 3 odsto obolelih, a što znači još manji procenat od ukupno zaraženih. Prema tome, mesta za paniku ne bi trebalo da bude. Međutim, ono što je problem sa korona virusom jeste njegova neverovatna kontagioznost – brzina širenja koja proizvodi neizdrživi atak na zdravstveni sistem. Prema dostupnim podacima, u Vuhanu i regionima u Italiji koji nisu sproveli mere „socijalne distance“, virus je svega za nekoliko dana zarazio preko 80 odsto populacije! U takvoj situaciji, masovnost priliva u zdravstvene ustanove dovodi do zagušenja i, što je još pogubnije, širenja zaraze na ležeće pacijente i zdravstveno osoblje. A zna se da je smrtnost najveća kod osoba čiji je imuni sistem kompromitovan – to su hronični bolesnici i osobe starije od 60 godina. Dakle, kao posledica nemogućnosti zdravstvenog sistema da apsorbuje obolele od virusa korona, povećava se smrtnost i virus postaje opasniji nego što u suštini jeste. I vrlo često izaziva pozornost tek iz „drugog talasa“. I kod nas, ali i u nekim drugim zemljama, virus je dočekan sa za ljude karakterističnim doživljajem da se „to drugima događa“ i nije bilo panike. Ozbiljna zabrinutost pojavila se tek sa podacima o smrtnosti u Italiji.

Kako objasniti potrebu ljudi da stvaraju velike zalihe hrane i sredstava za higijenu, gledajući iz ugla psihologa? Da li, po vama, ima razloga za paniku?

Kod naših ljudi vanredno stanje se poistovećuje sa ratnim stanjem. A u ratu dolazi do nestašice svega, pa se treba opskrbiti. Realno, takvo ponašanje je iracionalno, sem, naravno, u slučaju da zaraza ne prestane više meseci i da sve prestane da funkcioniše, a što ipak nije verovatno. No, po onome što ja vidim u svojoj okolini i na društvenim mrežama, ljudi nisu u panici. Štaviše, pre bi se moglo reći da zanemaruju opasnost, što je, kao što sam već napomenuo, tipično za ljudska bića. Mi svi živimo kao da se nikada nećemo razboleti i kao da nikada nećemo umreti. Takvo razmišljanje je preduslov mentalnog zdravlja, jer ono suprotno vodi neizostavno u depresiju.

Međutim, kad me već pitate da li ima razloga za paniku, onda ja vidim jedan. To je status i kapacitet našeg zdravstvenog sistema. Naš zdravstveni sistem je urušavan godinama, a dotučen poslednjih nekoliko godina odlaskom lekara i medicinskih sestara na rad u inostranstvo. Bedne plate zdravstvenih radnika i nipodaštavanje njihove stručnosti i društvene važnosti, dovele su čitav sistem na ivicu opstanka. To ne zna samo onaj ko je imao sreću da ne mora da ide kod lekara. I sad vas ja pitam: kad je zdravstveni sistem jedne bogate Italije krahirao, šta možemo da očekujemo od našeg? Sa našim brojem zdravstvenih radnika, sa našim brojem respiratora? Kinezi su u neverovatno brzom roku izgradili nekoliko novih bolnica u koje su smeštali zaražene bolesnike. Kakve su šanse da se tako nešto desi kod nas? U američkoj štampi se pojavio podatak da račun za lečenje od kovid-19 iznosi 34.927 dolara. Koja od naših bolnica može da pruži takvu uslugu i kolikom broju pacijenata?

Ljudi koji imaju više od 65 godina praktično se nalaze u kućnom pritvoru. Ukoliko taj „pritvor“ potraje, kakve posledice on može ostaviti na njih?

U kontekstu onog što sam malo pre govorio o stanju zdravstvenog sistema, mislim da je važno održati mere socijalne distance i smanjiti priliv na zdravstvene ustanove. Činjenica je da je smrtnost u toj starosnoj kategoriji visoka i kod onih koji nemaju koronu, ali je isto tako činjenica da je imuni sistem kod starijih osoba oslabljen. Iz tog razloga mislim da su mere izolacije ispravne. Naravno, javljaju se problemi monotonije i neaktivnosti koji sa svoje strane pospešuju neke druge bolesti, ali ipak u manjoj meri i ne tako akutno. Ja svojim ispisnicima savetujem da ostanu aktivni čak i u svom malom stanu, kao i da osmisle novu strukturu dana kako bi ostali i fizički i mentalno aktivni.

Postoje brojni komentari koji kazuju da vlast u Srbiji ovu pandemiju koristi i kao sredstvo političke propagande. Kako generalno ocenjujete istupe državnih čelnika, pogotovo Aleksandra Vučića, koji je čak i u ovoj stvari preuzeo glavnu ulogu?

To se kod nas zove politički marketing, a u suštini je ogoljena propaganda. Politički marketing služi popravljanju imidža i uobličavanju političkih poruka, kako bi se one učinile razumljivim i primamljivim biračima, a propaganda služi za sluđivanje naroda i njegovo ubeđivanje da postoji samo jedna istina. Možda je još bolje reći da je to manipulacija narodom. Manipulacija je kad se vi predstavljate kao glavni zaštitnik naroda od virusa, a ne lekari. Manipulacija je kad na konferencijama za štampu, kad je narod gladan informacija, dozvolite samo jedno pitanje i to – gle čuda – samo Tanjugu ili Pinku. Manipulacija je kad veličate pomoć Kine koja je stigla zahvaljujući „bratu“ Siju, a zna se čiji je on „brat“. Pri čemu se zabašuruje podatak da je Evropska unija donirala 7,5 miliona evra za pomoć u borbi protiv korone, a Norveška pet miliona. Kao što se i godinama unazad zabašuruje činjenica da je Evropska unija (kao i Norveška i Švajcarska) donirala Srbiji više milijardi evra, dok je pomoć „prijatelja“ Kine bila minimalna, a „prijatelja“ Rusije ništavna. A što opet govori kuda nas naše državno rukovodstvo vodi – puna usta Evropske unije, a mi nikada dalje od nje.

Može li se desiti da ovako teška situacija kod ljudi probudi i neka dobra osećanja, da se poveća u našem društvu toliko nedostajuća solidarnost? Uopšte, kakve psihološke posledice će virus korona ostaviti na svet uopšte, a specifično na našu zemlju?

Kao reakcija na spoljnu opasnost, javlja se homogenizacija i zbližavanje ljudi. Socijalna podrška u kriznim situacijama veoma je važna za očuvanje mentalnog zdravlja. Ima divnih primera solidarnosti i uzajamne pomoći koji su se pojavili i na društvenim mrežama u Srbiji, a o čemu je nedavno pisao BBC njuz. Društvene mreže mogu biti značajan supstitut socijalnih kontakata uživo. Što se tiče posledica, imamo i podatke. Centar za bihevioralnu genetiku iz Novog Sada, pod rukovodstvom profesorke Snežane Smederevac, vrši putem interneta dnevno ispitivanje emocionalnog statusa ljudi ovih dana, i rezultati pokazuju da se ljudi zasad uspešno nose sa krizom. Najveća zabrinutost (39 odsto) postoji za moguće ekonomske posledice krize.

Vidim dve koristi od aktuelne krize. Prva se odnosi na tzv. Otvorenu nauku (Open Science). Nikada u istoriji nauke nisu podaci o nekoj bolesti tako brzo objavljeni u naučnim časopisima i to u internet izdanjima vrhunskih časopisa („New England Journal of Medicine“, „Science“) – dakle besplatno i dostupno celom svetu. Druga korist je važna pre svega za nas u Srbiji, a odnosi se na značaj kompetencije. Potpuno je razobličena nesposobnost ljudi koji su na pozicijama zbog partijske lojalnosti, i pokazana je važnost postojanja ljudi koji znaju da rade svoj posao. To me podseća na Pola Pota, koji je sve intelektualce poslao da rade na pirinčanim poljima, a njihov značaj shvatio je tek kad se srušio most koji su gradili njemu lojalni ljudi. Koliko će ta korist biti trajna, zavisi naravno i od toga da li će Vučić eventualno suzbijanje virusa pripisati sebi i svom „pregalaštvu“.