Komentar
Lomljenje dece Srbije
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako je famozni kovid-19 postao "moralni arbitar" i "pravedna kazna", baš kao nekada AIDS, mada sa prividno suprotnih pozicija
Ima Žak Derida jednu knjižicu, kadgod prevedenu i kod nas, koja se, baš zgodno, zove „O apokaliptičnom tonu usvojenom nedavno u filosofiji“. E sad, Deride više nema, a ja nisam filosof, ali mogu da pogledam… Kad već niko drugi neće. A hitnja je poprilična, rekao bih.
Pandemija je aktivirala je ne samo kojekakve nadobudne „scenarije sudnjeg dana“, nego ih opremila i odgovarajućom (para)filozofskom, (nadri)etičkom i sličnim diskurzivnim aparaturama i tako dala nekakvog sumnjivog posla i smisla razgaćenoj humanističkoj inteligenciji koja se u danima prisilne izolacije vrti po kući glavinjajući od kompjutera do televizora i nazad. Apokalipsolika stvarnost, dakle, pokrenula je bezbrojne mislioce i one koji se tako osećaju, te im otkočila ionako nejake „bremze“; rezultat je taj sada već sveprisutni „apokaliptični ton“, a sukus nekog sveopšteg zaključka ovog kolektivnog umovanja mogao bi se svesti na ovo: „krivi smo za ovo što nam se dešava“. Ko smo „mi“ i zašto smo, zaboga, krivi? To već zavisi od tzv. ideološkog rakursa, do neke mere i od estetskog osećanja. Jedni drže da smo krivi mi, ljudi, generalno, a naročito pripadnici prerazvijene zapadne civilizacije, ogrezle u materijalizmu, potrošnji, nebrizi za ekologiju i ostalim užasima; taj bismo pristup mogli priručno nazvati sentimentalno-impresionističko-opštehumanističkim. Drugi, bliži marksističkom pristupu, krivicu svaljuju na zli Sistem, najčešće nazivan neoliberalnim kapitalizmom, i na šačicu prebogatih (jedan ili 0.1 odsto) koji eksploatišu nas ostale, ali i majčicu Zemlju generalno. Između ovih dvaju predominantnih pristupa nalazi se još mnogo varijacija, ali svi imaju nešto zajedničko. Mada tobože osuđuju oholost i sebičnost homo sapiensa, svi oni, najčešće nesvesno, zapravo sude o famoznom virusu, pa i o „prirodi“ generalno, iz dirljivo antropocentričnog ugla: kao da je ljudski rod nešto uistinu izuzetno u prirodi – pa makar ta izuzetnost nosila i negativan predznak – pa će sad priroda, preko zločestog virusa, da ga kazni za njegova brojna nepočinstva, za umalo pa uspeli ustanak protiv nje, a što je ovaj, je li, i zaslužio, naročito ako se pod hitno ne opameti.
Dugo sam mozgao gde sam sve to već ranije čuo, na šta me tačno podseća ovaj apokaliptični ton? A onda sam se setio… Da, i tada se radilo o virusu. Bila je to pandemija AIDS-a u prvoj polovini osamdesetih. Dobro, drugačiji su to mikrohajvančići, drugačije se prenose; zbog te, takoreći tehničke stvari, od te su pandemije najugroženiji bili muški homoseksualci i intravenozni narkomani; dva, hm, stila života koje tzv. moralna većina osuđuje i pripisuje im svakojaku prljavštinu, što moralnu, što bukvalnu. I otuda se, takoreći čim se AIDS pojavio, razvila cela jedna visoko toksična industrija desno-konzervativne moralizatorske pamfletistike koja je od virusa, ergo od jednog beslovesnog entiteta na granici živog i neživog, napravila moralnog sudiju, ili barem oruđe u rukama „pravog“ moralnog sudije – a ta je uloga najčešće atribuirana Bogu – koji je, eto, došao među grešnike da ih pomori i kazni za njihove ogromne i neoprostive prestupe.
Naravno, čitaoci ovih redova znaju koliko je takvo rezonovanje glupo, primitivno, sujeverno, pa bogme i nehumano u svojoj okrutnosti. Ali, da li je ova vrsta kobne zablude u rezonovanju rezervisana samo za mišljenje takvog ideološkog profila? Šta ako nam je danas famozni kovid-19 medijum isto takvog mišljenja i njemu primerenog „apokaliptičnog tona“, ali na, je li, progresivan način?
Ako vam i dalje nije najjasnije kakvo je to tačno mišljenje, možda je najbolje da ovde iznesemo nekoliko jednostavnih tvrdnji koje će takvo mišljenje isprovocirati na „dvoboj“. Ne, ljudi – ni „svi mi“ ni „neki od nas“ – nisu krivi za kovid-19, baš kao ni za AIDS, i pandemija nije nikakva „pravedna“ ili barem „očekivana kazna“ za naš užasni hibris, nego slepa slučajnost moralno ravnodušne majčice prirode, baš kao i bezbrojni virusi i bakterije koji su nas kosili u prethodnim vekovima i milenijumima (a valjda bar tada, onako musavi i praznoglavi, nismo bili „otuđeni od prirode“?!) i baš kao što virusi i bakterije i sada i oduvek bespoštedno tamane i životinje, za koje ćemo se, verujem, svi složiti da ne mogu biti moralno odgovorne bilo kome za bilo šta… Naizgled druga krajnost, a zapravo deo iste koještarije, bilo bi i kukanje na pandemiju kao na „nepravdu“; ne, žalimo slučaj, virusi nemaju moralna svojstva, Bog je trajno odsutan iz arene postojanja, a priroda nema ni dobre ni zle namere!
Čak i da je ljudski svet i njegova civilizacija zaista „na rubu opstanka“ (a nije), to ne bi značilo da ima prostora za učitavanje bilo kakve pretenciozne moralističke pouke u njegovu bazično glupu i deprimirajuće slučajnu, nasumičnu korona-nevolju; e sad, da li je sve počelo od toga što je neki čiča u Vuhanu stvarno izeo supu od slepog miša ili se desilo nešto drugo, zapravo je najmanje važno. Jedina razlika u odnosu na, recimo, epohu kuge u tome je što se kovid-19 mnogo brže i komotnije širi svetom jer putuje avionom, zajedno sa nama. A ako je avion nešto najsuspektnije što je čovek napravio, verujem da ćemo moći da živimo s tom sramotom.
Što se zabrinutosti humanističke inteligencije za zabludelo čovečanstvo tiče, čudno je to: mada dijareja nije među poznatim simptomima kovida-19, izgleda da je taj dražesni soj ljudi ipak zahvatio još jedan talas pošasti proseravanja.
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve