Evo kako stoje stvari: utorak je, blizu 20 h, krajnji je čas da započnem s pisanjem kolumne, a jedino što iskreno želim je da je ne napišem. Ali, rupa u novinama zjapi, ne bi bilo kolegijalno da prosto delegiram taj problem drugima. Dakle, piši i trpi…
Okej, to je ono što se dešava u meni, ali šta se događa napolju? Državni Dramator je, između ostalog, rekao da zbog buktanja epidemije iznova uvodi policijski čas, i to onaj kojeg se s najvećom nežnošću sećamo, u onoj njegovoj ekstenzivnoj formi, koja traje ceo vikend. A zašto baš vikend, pitate se? Zato što u kvaziveberovskoj svesti Dramatorovoj veselo dominira dogma da njegovi podanici ipak moraju da rade (umilnije se to kaže: „ne može ekonomija opet da stane!“), ali ne moraju i da žive, ako me razumete. Dakle, pošto su vikendom ionako beskorisni, neka čuče zaključani u kućama.
Ali, ovo nije tekst o Dramatoru: trenutno nemam snage ni volje da se bavim njime. Ovo je tekst o meni, a možda i o vama koji ovo čitate – ako se u tome prepoznate. Ako, pak, ne, nikom ništa, izvinite na smetnji.
Danima, dakle, nemoćno pratim kako se urušavaju, jedan po jedan, svi stubovi kakve-takve „civilnosti“ i makar i privida normalnog života, kakve smo iznova stekli po ukidanju vanrednog stanja. O svim okolnostima njegovog uvođenja, trajanja i ukidanja, o epidemiji, o izborima i svemu drugome važnom za ovu priču dovoljno već znate. Mrzi me da pevam u horu, od sebe uobraženo očekujem više i bolje, pa ne bih da nabrajam i variram opšta mesta, uključujući i ona „antidramatorska“. Kako god, od kojekakvih upozorenja, pa paničenja, onda i naređenja, evo smo došli, za samo par dana, i do „vanredne situacije“, a sada i do repriznog prikazivanja policijskog časa u rijaliti šouu našeg života. U vezi s tom dražesnom tekovinom otvorenih diktatura vojnih hunti i sličnog ološa, govorio sam, a neretko i slušao od drugih, nakon što je prošao proletnji koronatalas: „bilo je kako je bilo, izdurao sam, ali ne bih mogao da podnesem više ni dan toga, nikakvu reprizu“. Kao kad se čovek mentalno i emotivno našteluje da izdrži nešto (recimo zatvor, vojsku, bolnicu…), i zaista izdrži, a onda mu kažu: hajde sad ispočetka! I on pukne…
No, šta tačno pisac ove nevoljke kolumne hoće da kaže? Veliki Dramator je u svom solilokviju isprva ostao pomalo nejasan: uvodi li policijski čas samo Beograđanima, ili baš svim taocima njegove Psihodrame? On bi rado, kaže, da nas zatvori baš sve, ali ne zna, siromašak, kako će odlučiti Krizni štab… I mada nisam od juče, nema mi druge nego da grozničavo očekujem Presudu, onu koju će tobože doneti dvorski Potpukovnik i ekipa: hoće li zaključati i mene, i moj grad? Ili ćemo biti pomilovani, barem ovog vikenda, pa ćemo moći makar u šetnju po dvorištu? Najiskrenije rečeno, mene u ovom trenutku to najviše zanima. Grozničavo preturam po portalima, ali niko još ne zna ništa pouzdano, Dramator ionako uživa u svojoj arbitrarnoj, besmislenoj, nihilističkoj moći, i u tome da nas drži u nemoćnoj neizvesnosti.
Šta ako odluči da zaključa i mene? Biće to potonuće na novi, neiskušano niski stepen jada i poniženja. Ali, šta ako kućni zatvor ipak bude vredeo samo za Beograđane? Osetiću sitno, bedno olakšanjce, poradovaću se tome što ću videti belog dana, pa možda čak – o, nehigijenskog užasa! – i sresti nekoga koga volim da sretnem. Za Beograđane će me u tom trenutku prilično biti baš briga… A hoću li se stideti tog osećanja? Pa, već ga se stidim! Ali, ne toliko da bih žrtvovao mizerno, malo zadovoljstvo što sam sticajem okolnosti ovog trenutka pošteđen. Mada možda već sledećeg trenutka to neću biti. Znamo svi već napamet onu: prvo su došli po Jevreje, ali ja se nisam pobunio jer nisam Jevrejin… Baš u tome je suština svake diktature, uključujući i onu koja se zavodi sa slatkorečivim paternalističkim, medicinskim pokrićem: u potpunoj arbitrarnosti odluka imaoca stvarne, nenadzirane i neograničene moći. I u savršenoj nemoći podanika, koji su – zaraženi ili nezaraženi – svi već smrtno bolesni i svi već teški pacijenti, jer je možda i osnovna odlika teško bolesnog čoveka baš to: nemoć. Suštinsko neraspolaganje svojim telom, svojim vremenom, svojim životom. Uzgred rečeno: u ovom smislu – mada mnogi drže da „nije sav svoj“ – Veliki Dramator je jedini čovek u Srbiji kojem je dozvoljeno da bude uistinu zdrav. Mislim, sam je sebi dozvolio. Jer smo mu mi dozvolili.
I to je ono o čemu mi se zapravo večeras piše, u pauzi hektičnog trčkaranja po sajtovima u potrazi za presudom nad mojom malom, kukavnom slobodicom. O nemoći, dakle. Dan nakon 55. rođendana i evo blizu četiri decenije otkad laskam sebi da „politički mislim“ i borim se za svakovrsne ljudske i građanske slobode, važne i važeće ne samo za mene nego za sve pripadnike političke zajednice, došao sam do toga da jedan sociopatski smušenjak može da mi oduzme čak i pravo da izađem na ulicu, a da mu ja ne mogu ništa, baš ništa. Ja to zovem građanskim bankrotom, a vi kako hoćete.
A možda se sve promeni već noćas, sutra, možda (Beo)građani izađu masovno na ulice i ubedljivo poruče Dramatoru da on nikada više neće držati ključeve njihovih stanova i njihovih života? Ili se možda Dramator sam predomisli? Ili se možda bar njegova ibijevska samovolja ne bude odnosila na Novi Sad? Trenutno bi me i to utešilo. Na to sam, eto, spao. Što znači da sam poražen i pregažen, nema šta drugo da bude. A vi? Ako je vama bolje, recite, u čemu je tajna vašeg uspeha?
