Pokušaj hvatanja tona (o)sećanja

U vreme jada i nevolje koje nam pravi korona i sve što ide sa njom, Beogradsko dramsko pozorište istrajava u nameri da igra repertoar i izvodi nove predstave i to je samo po sebi sjajna vest. Tako smo krajem prošle nedelje (tačnije rečeno, u petak 20. novembra, prva repriza 22. novembar) gledali predstavu Jugojugoslavija pisca i reditelja Bona Parka (Bonn Park). Bon Park je „čedo“ novog doba, Korejac koji je odrastao, živi i stvara u Nemačkoj. Studirao je slavistiku, ali ne zato što je stvarno hteo da je i završi, već, po svom priznanju, zato da bi uživao povlastice studentskog života. Međutim, onda se ipak zainteresovao za našu kulturu – oduševio ga je film Emira Kusturice Underground. Odgledao je i druge Kusturičine filmove. Tako se zainteresovao za Balkan, došao u Beograd pre desetak godina i brže-bolje otišao jer su ga opljačkali. Po svom iskrenom priznanju, ne čita drame, ne gleda onlajn predstave (jer to nije pozorište!). Na osnovu ovoga moglo bi se pomisliti da je u pitanju jedan nonšalantan momak (rođen je 1987. godine). Međutim, on je nagrađivani autor, a njegovi komadi su izvođeni u više zemalja Evrope. Kritičari koji su pisali o njegovim predstavama u Nemačkoj tvrde da njegov rad karakteriše „svojevrsna melanholija i istančano osećaje za apsurde socijalne i političke svakodnevice“.

Tekst predstave Jugojugoslavija je nastao na osnovu razgovora sa glumcima i građanima srednje i mlađe generacije na temu Jugoslavije. Ipak, predstava nije zbir različitih sećanja, već pokušaj da se uhvati osnovni ton pomešanog i protivurečnog osećanja vezanog za naša sećanja na Jugoslaviju. Zato što se bavi našim osećanjima a ne činjenicama, Bon Park izbegava da u predstavu uključi stvarni toponim, pojavu ili ličnost… Sve je smešteno u mitsku budućnost (mnoge priče iz epske i naučne fantastike se dešavaju ili u mitskoj prošlosti ili u nepoznatoj mitskoj budućnost što je, paradoksalno, isto), iz koje se ka nama ispaljuju rečenice koje zvuče paradoksalno i istinito: „Nikad se ne okreći ka budućnosti, prošlost je mnogo lepša.“ Ili: „I kukumavčenje, svuda kukumavčenje, tako glasno i tako pogubno da se moglo čuti i iz svemira.“ Ove i mnoge druge slične rečenice koje je napisao Bon Park veoma dobro predstavljaju podeljena osećanja koja gaji jedna generacija prema bivšoj domovini i nedoumice koje je muče: nemogućnost da se nađe tačan odgovor na pitanje da li nam je bilo bolje pre ili i sada nije tako loše; da li je „onda“ bilo bolje zato što smo bili mladi ili je objektivno bilo bolje; da li pamtimo objektivnu situaciju; zašto u trenucima usamljenosti i dosade gledamo reklamne filmove koji propagiraju turističke lepote izgubljene zemlje zaboravljajući da propagandni film nije život. Zato Jugojugoslavija nije čak ni predstava o našim osećanjima vezanim za Jugoslaviju, već o našim samozavaravanjima, pogrešnim procenama, iskrivljenim sećanjima, mržnji, snu o uspehu, blagostanju, poštovanju i samosažaljenju. Reč je, dakle, o našoj nesnađenosti sa samima sobom. Ta kompleksna i protivurečna „osećanja“ vezana za nas u Jugoslaviji je veoma dobro prepoznao Bon Park kao stranac koji je oslobođen naše zagledanosti u same sebe i sopstveni (ne)rešeni problem.

foto: tanjug / sava radovanović / za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

Komad je podeljen u nekoliko epizoda: uspostavljanjem mita o TO (setite se da se Tito tako skraćeno potpisivao) koji donosi blagostanje svim narodima, zatim priča o mržnji zlih prema TO i dobrom narodu, zatim saga o lenjoj i rđavoj klizačici na ledu koja sanja o tome da joj svi tapšu i da joj se dive. Sledi scena o smrti TO i scena koja se uslovno može nazvati „ne možemo da stanemo“ u kojoj Bon Park svoje likove prikazuje zaglavljene u nekakvom besmislenom plesu koji je istovremeno trivijalno radostan i opsesivan. Kada se podigne zavesa, vidi se scenski prostor koji veoma asocira na Titov nadgrobni spomenik u Kući cveća, dok glumci karikiraju tiho plakanje. One koji se sećaju Titove sahrane ova scena asocira na opšte plakanje kada je „najveći sin naroda i narodnosti“ umro. Asocijacije na poznate situacije iz naše prošlosti i provokativne replike poput gore navedenih uspevaju da u prvom trenutku zainteresuju publiku. Međutim, pažnja ubrzo i popušta jer predstava ostaje na utisku koji smo dobili u prvih 15 minuta – duhovite, ironične rečenice o nama i našoj „sjajnoj“ prošlosti i ne baš sjajnoj sadašnjosti. Stiče se utisak da pojedinačne scene nisu povezane celovitom pričom sa početkom, sredinom i krajem, niti su poređane po kontrastu, niti se jasno nadovezuju jedna na drugu. Sličan problem predstava ima i sa likovima. Mi znamo kako se oni zovu, ali ne znamo šta predstavljaju jer nam nisu jasni njihovi međusobni odnosi i šta ih drži na okupu osim igre bez jasnog početka i kraja… Nema ni promena u načinu igre, ili u scenografiji, ili promene raspoloženja… Čitava predstava tapka u ujednačenom ritmu. Pojedine rečenice su svaka za sebe zanimljive, ali sve ne idu dalje od prvobitnog osećanja protivurečnosti koji se niti dalje razvija niti objašnjava.

Ta svedenost do ivice proizvoljnosti karakteristična je i za kostim i scenu. Scenski prostor (total dizajn Julija Nusbaumer i Bon Park) je jedna monotona belina sa belim kovčegom na sredini koji odmah asocira na Kuću cveća bez cveća, ali se ni na koji način ova metafora dalje ne razvija. To je jedna bela „nigdina“ po kojoj se kreću glumci obučeni kao nekakva velika deca. Glumci Jadranka Selec, Isidora Simijonović, Jelena Čvorović Paunović i Nikola Malbaša nastoje da deluju razigrano i zaigrano, ali je problem što oni niti igraju nekakve likove, niti odnose, već se sve svodi na stalno igranje i menjanje uloga. To za posledicu ima da se posle nekog vremena gubi interes za predstavu što dovodi do toga da se gubi iz vida i ono što bi moglo da bude jasno, kao što su, na primer, tematske celine. Podsticaj u pravcu razvoja dinamike trebalo je da daju muzički pasaži u kojima učestvuje živi orkestar (asocijacija na orkestre koji su svirali po zabavama koje je organizovala komunistička omladina) i dečiji hor (daleka asocijacija na horove pionira). Tekstovi koje hor peva predstavljaju miks pomešanih stereotipa iz dečijih patriotskih pesama, bez dublje analize šta poručuju te pesme i kakav odnos prema tekstu imaju mali izvođači.

Sve skupa, namera je bila veoma zanimljiva, ali se izgubila u realizaciji. Priča o Jugoslaviji i nama je mnogo, mnogo kompleksnija od onoga kako je predstavljena u drami Jugojugoslavija. Pre svega, postojale su dve Jugoslavije (Kraljevina Jugoslavija i SFRJ), pa čak i tri ako uzmemo u obzir i Saveznu Republiku Jugoslaviju, što znači da su bar četiri generacije upletene u stvaranje i razbijanje Jugoslavija/e i ta epopeja se proteže kroz čitav 20. vek. Ali to bi bila neka sasvim druga predstava, koja još uvek čeka svoj trenutak.