Crnu sadašnjost zameniće još crnja budućnost

Bilo je leto 2014. godine i Skupština Srbije je upravo usvojila tri medijska zakona: Zakon o javnom informisanju i medijima, Zakon o elektronskim medijima i Zakon o javnim servisima. Marta te 2014. godine Srpska napredna stranka je na vanrednim izborima prvi put osvojila natpolovičnu većinu u parlamentu, a tadašnja Vlada Srbije, kao predlagač, u obrazloženju ključnog Zakona o javnom informisanju i medijima napisala je da su ciljevi zakona, između ostalog, „stvaranje uslova za slobodan razvoj nezavisnih, profesionalnih medija i medijskog sistema koji treba da omogući najšire zadovoljavanje potreba građana Republike Srbije, bez diskriminacije, sa informacijama i sadržajima iz svih oblasti društvenog života, uspostavljanje okvira koji garantuje slobodan protok ideja, informacija i mišljenja, bez mešanja države, na način koji bi predstavljao neopravdano ograničavanje slobode izražavanja i javnog informisanja“.

Svašta je još tu pisalo – povlačenje države iz medija, zabrana govora mržnje, poštovanje ljudskog dostojanstva, kao i „definisanje transparentnog sistema finansiranja u oblasti javnog informisanja“, uz prelazak na sistem projektnog finansiranja medija.

Pet i po godina kasnije, rezultati ovih medijskih zakona su katastrofalni, država se nije povukla iz Tanjuga, „Politike“, kroz Telekom ulazi u druge medije, a lokalna medijska scena je skoro pa uništena.

FINANSIRANJE POLITIČKE PROPAGANDE

Mediji koji su bili predmet privatizacije, odnosno „izlaska države“, uglavnom su ubrzo dopali u vlasništvo ljudi blisko povezanih sa SNS-om ili su ugašeni: država je izašla, ušla je partija. Kako su ih kupili vladajućoj stranci bliski ljudi, te i takve medije, uz već notorne štampane tabloide i njihova onlajn izdanja, „krenula je karta“: pomenuti prelazak na projektno sufinansiranje medija „za ostvarivanje javnog interesa“, na koji su se država i lokalna samouprava obavezale, značio je i prelivanje i upumpavanje novca građana u ove „dobitnike medijske privatizacije“.

foto: aom

Za svoj novac građani su dobili propagandna glasila vladajuće stranke, dobili su još više lažnih vesti, još kršenja novinarskog kodeksa, a izgubili su informisanje u javnom interesu. „Cela ideja projektnog sufinansiranja medijskog sadržaja od javnog interesa trebalo je da osigura da građani budu kvalitetno informisani. Ono što se u praksi desilo jeste da je to iskorišćeno kao alat za podršku medijima koji su bliski režimu i kao alat za obračun sa medijima koji izveštavaju kritički i pišu u javnom interesu. Umesto da se finansiraju kvalitetni medijski sadržaji, finansiraju se mediji koji su bliski režimu, a građani za svoj novac dobijaju političku propagandu i jednoumlje“, kaže za „Vreme“ Dragan Petković iz „Južnih vesti“, predsednik Upravnog odbora asocijacije onlajn medija.

Jedna od rupa u ovakvom sistemu finansiranja medija se, saglasni su sagovornici „Vremena“, nalazi u odabiru članova komisija koje, po neznanim kriterijumima, dele novac ne obazirući se na odredbu po kojoj oni koji hoće novac moraju da poštuju novinarski kodeks. Još jedna opšta karakteristika, po oceni sagovornika, jeste potpuni izostanak sankcija za svakojaka kršenja propisa.

Prema Pravilniku o sufinansiranju projekata u oblasti javnog informisanja, jedan od dva kriterijuma ocenjivanja projekata jeste i „mera pružanja veće garancije privrženosti profesionalnim i etičkim medijskim standardima“, odnosno, posebno se ocenjuje „da li su učesniku konkursa izrečene mere od strane državnih organa, regulatornih tela ili tela samoregulacije u poslednjih godinu dana, zbog kršenja profesionalnih i etičkih standarda“, kao i „dokaz o tome da su nakon izricanja kazni ili mera preduzete aktivnosti koje garantuju da se sličan slučaj neće ponoviti“.

A po podacima Udruženja novinara Srbije, u prvih pet meseci 2020. godine izdavačima listova „Alo“, „Kurir“, „Srpski telegraf“ i „Informer“ na konkursima je dodeljeno 220.000 evra iako je u tekstovima tih medija u drugoj polovini prošle godine, po oceni Saveta za štampu, bilo 3900 prekršaja Kodeksa novinara Srbije.

Osim što lokalne samouprave, ali i Ministarstvo na republičkom nivou, ne poštuju odredbe Pravilnika, još jedna rupa u propisima napravljena je odredbom da onaj ko raspisuje konkurs – Ministarstvo ili lokalna samouprava – „može da izradi izveštaj o sprovedenom konkursu i analizu kvaliteta podržanih projekata na osnovu izveštaja korisnika“. Može, a ne mora – dakle, ne mora. Samim tim, uopšte se ne ulazi u suštinu – da li je novcem građana, koji je podeljen medijima, ostvareno izveštavanje od javnog interesa?

foto: lokal pres

Kako se formiraju komisije koje dodeljuju novac? Komisija ima tri člana ili pet članova, koji se biraju iz redova medijskih udruženja ili iz redova „medijskih eksperata“. „Postoji gomila medijskih udruženja koja su formirana u poslednje 3-4 godine, jer po zakonu članove konkursnih komisija mogu da delegiraju medijska udruženja koja postoje najmanje tri godine. Sada je većina tih medijskih udruženja stekla taj uslov. I onda pogledate Niš i vidite da tamo ima mnogo novih udruženja, i da su najaktivniji u predlaganju sastava komisija za dodelu novca“, kaže za „Vreme“ Dragan Đorđević, direktor „Sremskih novina“ i član Upravnog odbora Lokal presa. Prema njegovim rečima, na probleme sa ovakvim sistemom finansiranja medija nailazi se gde god da se „zagrebe“.

„Vi imate udruženja građana koja imaju apsolutno isto pravo sa višedecenijskim medijskim kompanijama. Udruženje građana se obaveže da će da snimi pet emisija po 15 minuta, a za to će da iznajmi snimatelja, kameru, montažera, novinara. Dakle, sve će da iznajme – oni su samo posrednici u ovom poslu, ali nema veze, dobiće novac. Na taj način se pokupi dobar deo i ovako malog novca, a ta udruženja nemaju svoj medij, nego potpišu ugovor sa nekim medijem i to je dovoljno po zakonu da se dobije novac za projekat.

Problem koji se javlja poslednjih godina na lokalima jeste i taj da, pre svega novinske kuće iz Beograda, konkurišu svugde – i u Alibunaru, i u Sremskoj Mitrovici, i u Prijepolju. Da li po političkoj ili nekoj drugoj liniji, tek, vrlo često dobijaju novac, maltene u svakoj opštini. I sad, šta će jedan tabloid iz Beograda da priča o Mitrovici ili Prijepolju? Jednom godišnje će da naprave dve strane o tome, da opravdaju pare, napraviće bezveznu reportažu koja ni na šta ne liči. Da li je to u interesu građana koji tu žive? Nije. A uzimaju priliku lokalnim medijima. I to nije samo jedan takav medij – ima ih po 4-5, pa da vidiš kako se sav taj novac lepo okruni i smanjuje“, kaže Đorđević.

„MEDIJSKI STRUČNJACI“

Sredinom 2018. grupa medijskih udruženja odbila je novac dobijen za medijske projekte „zbog toga što je konkurs bio u potpunosti nelegitiman i što su o dodeli sredstava odlučivali nestručni i nekredibilni ljudi sa jasnom političkom agendom“.

„Konkurs su obeležile brojne nepravilnosti i nezakonitosti, od postupka i procedure izbora i rada članova konkursnih komisija, do toga da je novac građana namenjen javnom interesu otišao u najvećoj meri u medije bliske vlasti koji rade potpuno suprotno javnom interesu, a o čemu su pretežno odlučivali predstavnici fantomskih udruženja povezanih sa vlašću i anonimni ‘medijski stručnjaci’“, saopštila su tada medijska udruženja.

Dragan Đorđević ističe da, kada je on bio u komisiji Ministarstva kulture i informisanja zaduženoj za portale, neke portale koji su prijavljivali projekte nisu mogli da nađu. „Hoćemo da pogledamo, da vidimo kako to izgleda – ne možeš da ga nađeš. Ili, poslednja informacija na tom portalu je objavljena pre tri meseca. Ili, portal je formiran u februaru, u martu konkurisao, ima ukupno četiri informacije na sajtu. I ako imaju političku podršku – oni uspevaju da dobiju novac“, navodi Đorđević.

foto: medija centar

Prema rečima Vladimira Kostića, jednog od urednika Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS), ovaj sistem finansiranja medija je uveden da bi se ukinula samovolja prilikom odlučivanja koji će mediji na lokalu dobiti novac, međutim, u praksi se dogodilo nešto drugo: „Reklo se, evo, u komisijama će učestvovati novinari, ali su onda krenula da se stvaraju neka medijska paraudruženja, da se biraju neki tzv. medijski stručnjaci koji su, naravno, bliski vlastima. Onda su oni odlučivali o tome ko će koliko para da dobije, odnosno čiji projekat će da prođe.

To je u suštini osnovni problem u čitavom sistemu: iako je trebalo da se ukine samovolja pri odlučivanju, zapravo je samo napravljena neka druga vrsta kontrole ko će koliko para dobijati, i onda, naravno, novac odlazi medijima koji krše etičke standarde, iako to ne bi trebalo da bude tako, jer bi same komisije trebalo da vode računa o tome da novac ne dobijaju mediji koji krše etičke standarde. Druga stvar jeste da se novac daje ili tek osnovanim medijima i produkcijama, agencijama, preduzetničkim radnjama, ili medijima koji su direktno vezani za vlast. To je opis sistema koji danas funkcioniše i to je jedan od razloga zbog čega su mediji na lokalu dodatno uništeni“, kaže Kostić za „Vreme“.

foto: medija centar

Prema rečima Tanje Maksić, koordinatorke projekata u Balkanskoj istraživačkoj mreži (BIRN), ranije je gotovo u svakoj lokalnoj samoupravi postojalo javno preduzeće za informisanje kao indirektni budžetski korisnik, koji je svake godine imao pravo na određeni deo novca. „Od toga je, na primer, živeo Studio B. Onda je 2014. krenula privatizacija, neki mediji su ugašeni, neki su pokupovani od strane onih koje je odabrao SNS, i tako se zatvorio krug. Privatizacija, plus svesno nameštanje konkursa – tako je uništena lokalna medijska scena. Postoje još neki mali portali, manji mediji koji funkcionišu na entuzijazmu ljudi koji neće da pristanu da izveštavaju po diktatu“, objašnjava Tanja Maksić za „Vreme“

ŠTA DONOSI NOVA MEDIJSKA STRATEGIJA

Uz puno skandala i blamiranja, medijska strategija je konačno usvojena u januaru 2020. godine iako je trebalo da bude doneta još 2016. kada je istekla prethodna.

Osim opisa stanja („Izveštaji o različitim elementima projektnog sufinansiranja ukazuju na probleme u načinu raspisivanja konkursa i odbijanju lokalnih samouprava da raspišu konkurse, načinu izbora i sastavu komisija, netransparentnosti konkursa, propisivanju diskriminatornih uslova, neadekvatnom sistemu nadzora, nedostatku evaluacije kvaliteta sufinansiranih sadržaja“), nova strategija navodi da regionalni, lokalni i mediji civilnog društva „ne ostvaruju uopšte ili ostvaruju vrlo male prihode od oglašavanja, pa su zbog toga prinuđeni da prihode ostvaruju skoro isključivo preko konkursnog sufinansiranja“.

„Na taj način, konkursi za finansiranje medijskog sadržaja postaju skoro jedini izvor prihoda za održanje lokalnih i regionalnih medija. Na taj način, projektno sufinansiranje se pretvorilo u socijalnu kategoriju umesto da konkursi prevashodno služe za obezbeđivanje sredstava za ostvarivanje javnog interesa. Ekonomski pritisci lokalnih vlasti, neraspisivanje konkursa, izdvajanje nedovoljnih sredstava za projektno sufinansiranje, nepoštovanje zakonskih odredaba i podzakonskih akata, favorizovanje pojedinih medija kroz raspodelu sredstava, postali su dominantni oblik pritisaka u poslednje dve godine“, piše u novoj strategiji.

Kao jednu od mera, strategija prepoznaje obezbeđivanje ostvarivanja svrhe projektnog sufinansiranja – podršku proizvodnji i distribuciji (nedostajućih) sadržaja u javnom interesu. Ova mera predviđa, između ostalog, obavezu da se vrši analiza potreba za nedostajućim medijskim sadržajima, što bi vodilo raspisivanju konkursa upravo za medijske sadržaje koji nedostaju, organizovanje javnih rasprava na kojima bi se građani izjasnili o nedostajućim temama, unapređenje rada ekspertskih komisija preciznim propisivanjem kriterijuma stručnosti članova komisija, obavezu nezavisne evaluacije sprovedenih projekata, propisivanje efikasnih sankcija za nepoštovanje obaveza, obavezno poštovanje Kodeksa novinara i prihvatanje nadležnosti Saveta za štampu…

Međutim, sve ovo je na dugačkom štapu. Prema rečima Tanje Maksić, koja je učestvovala u Radnoj grupi za izradu medijske strategije, a potom i u Radnoj grupi za stvaranje akcionog plana, neke promene mogu da se očekuju tek 2022. godine. „Akcioni plan je završen pre par nedelja i po tom akcionom planu se 2021. kreće u izradu ona tri krovna medijska zakona: o javnom informisanju i medijima, o elektronskim medijima i o javnim servisima. I to će da traje cele 2021. godine. Eventualno, sa primenom zakona će da se krene 2022, a tada su i izbori. Dakle, biće potrebno da se završi kampanja, prođu izbori, svi da se nameste na svoja mesta nakon izbora… To je vrlo sporovozna stvar i pitanje je kakve će efekte da da“, kaže Tanja Maksić i dodaje da se u praksi uvek krši zakon. „Ti treba da izmišljaš kreativna zakonska rešenja za lošu praksu, a niko nema toliko mašte da se seti svega.“

Direktorka Asocijacije medija (AM) Izabela Branković kaže da su u nacrtu nove medijske strategije predviđeni zakonski koraci da se onemogući davanje sredstava medijima koji krše novinarski kodeks i etiku.

„Savet za štampu je jedino samoregulatorno telo koje se bavi tim pitanjima, ali njegova nadležnost nema uticaj na sve medije, što svakako ograničava kontrolu i pravičnost. Suštinski, to i jeste najveći problem, jer ne postoji univerzalna regulativa, koja propisuje ko i koliku odgovornost snosi. Uostalom, rad u medijima i odnosi u medijima počivaju na hijerarhiji odgovornosti, a ona je, trenutno, nedefinisana i nejasna.

TROŠENJE BEZ KONTROLE

U analizi nacrta medijske strategije Republike Srbije i preporukama doktora Frančeska Šakitana jasno se ukazuje na potrebu jačanja nadležnosti i proširenja uticaja Saveta za štampu, kao samoregulatornog tela opšteprihvaćenog medijskog autoriteta. Postoji potreba, čak i inicijativa, za osnivanjem još jednog samoregularnog tela – JIC (Joint industry committee), koje treba da uvede red i u oblasti ‘merenja medija’, dakle njihovog uticaja. U takvim okolnostima, teško je napraviti poštenu raspodelu, a još teže kontrolisati trošenje novca iz naše zajedničke, državne kase“, iznosi Izabela Branković za „Vreme“ dodajući da je u borbi sa nelojalnom konkurencijom, u poplavi kvazinovinarskih udruženja i pojedinaca, teško održati standard i nivo profesionalnosti, „pogotovo kad se država ne libi da javno pohvali podobne i ukori nepodobne“.

„Dakle, ne biraju se reči, nego se biraju ljudi i to više nisu izuzeci, nego pravila. Nagrade i kazne se podrazumevaju, a šta je delotvornije od novca… Državnog novca, u stvari našeg novca“, kaže Izabela Branković.

Vladimir Kostić iz CINS-a ističe da je ključna stvar to što ne postoji prava kontrola celog procesa, niti postoje sankcije za kršenje zakona. „Ko garantuje da će i nova strategija i novi zakon da se poštuju? I šta je tačno kazna ako se to sve ne sprovodi? Po zakonu, medij dobija pare samo ukoliko ispunjava javni interes. Ako on za te pare radi promociju političara, funkcionera, predsednika opštine – šta onda? Ako po završetku projekta ne dostavi tekstove ili finansijski izveštaj, šta onda? Moramo da znamo šta je kazna za nepostupanje i nečinjenje onoga što je propisano“, ističe Kostić.

Dragan Petković dodaje da postoji set preporuka za projektno finansiranje i deo tih preporuka su delimično i deo nove medijske strategije, ali da ne postoji način da sve rešite zakonom ako nema političke volje. „Ukoliko država želi da zloupotrebi mehanizam koji ima, velike su šanse da će moći to da uradi i upravo je to ono što gledamo sada. Vi sada imate gomilu gradova koji nemaju nijedan jedini slobodan medij, postoji potpuni medijski mrak. A ti kupljeni mediji su ušli u začarani krug – znaju da će, sve dok su deo toga sistema, imati finansiranje i oni su sada borci za ovaj politički režim: znaju da bez ovog korumpiranog sistema njih neće biti. Oni su zauzeli stranu i bore se za svoju egzistenciju na pogrešan način, na način koji je loš po građane“, zaključuje Petković.

Uz ovako crnu sadašnjicu, nameće se i pitanje na koje se, nažalost, nameće i odgovor: ako je većinu lokalnih medija kupila partija ili su se ugasili, šta će medijskom strategijom i novim zakonima da se promeni čak i ako ti konkursi ne izgledaju kao danas i ako komisije ne odlučuju kao sada?