Ogledalo srpske stvarnosti

Nekad smrt čini da pokojnika, ali i život, sagledamo u pravom svetlu, razgrćući slojeve bitnog i nebitnog, onoga što jeste od onoga kako je izgledalo; nekada, opet, odlazak javne ličnosti precizno osvetli stanje u kojem se društvo i država nalaze, koje vrednosti stavljaju u prvi plan, a koje su zaboravili.

U nedelju 22. novembra sahranjen je 45. po redu patrijarh Srpske pravoslavne crkve Irinej Gavrilović. Na osnovu dana koji su tome prethodili, mogla bi se napisati obimna analiza o vlasti i medijima, javnom zdravlju i Crkvi, društvu i društvenim mrežama.

NAJPRVI, NA SVAKOM MESTU

To da predsednik Aleksandar Vučić nema osećaj za meru, kao i da ne postoji situacija u kojoj neće sebe staviti u prvi plan i granica umesnog koju će poštovati, ponovo se pokazalo i u nedelji za nama. Ne sporeći da je bio zabrinut za zdravlje patrijarha, jer je očigledno da su njihovi odnosi bili više nego dobri, predsednik Srbije je preuzeo ulogu i načelnika klinike i portparola SPC. On je, kada su se pojavile lažne vesti da je patrijarh preminuo, bio taj koji je saopštio kakvo je zdravstveno stanje prvog čoveka SPC, navodeći detalje koje javnost nije morala da zna, poput one da je intubiran, da ga okreću (čak i Zakon o pravima pacijenata kaže da podaci o zdravstvenom stanju, odnosno podaci iz medicinske dokumentacije, spadaju u podatke o ličnosti i predstavljaju naročito osetljive podatke o ličnosti pacijenta).

Potom je, iste večeri, otišao lično ispred VMC-a da se raspita o patrijarhovom zdravlju. Međutim, to nije učinio u tišini, već je sve praćeno bukom tabloida. Pisalo se kako je Aleksandar Vučić na ivici suza, a zatim (vest iz „Informera“): „Predsednik Srbije preneo je patrijarhu pozdrave sinova Danila i Vukana i molio ga da ozdravi. Patrijarh je samo sklopio oči, borba još traje.“ Jutro kasnije, on je bio taj koji je, pre saopštenja za javnost SPC, na svom instagram nalogu objavio vest o patrijarhovoj smrti.

Kao što je i on bio taj koji je pre 11 godina kritikovao Borisa Tadića što je uopšte govorio na sahrani patrijarha Pavla; tadašnji Vučić je smatrao da Boris Tadić, kao predsednik Srbije, ne bi trebalo da se pojavi nigde osim pored odra patrijarha, niti da išta kaže.

Tadašnji govor Borisa Tadića sadržao je ukupno dve rečenice: „Verujem da delim mišljenje građana Srbije izražavajući zahvalnost njegovoj svetosti patrijarhu srpskom gospodinu Pavlu što je uvek postojao, i što postoji ispred svih nas svojim delom, i svojim rečima da uvek budemo ljudi, i da nikada na zlo drugih ne odgovorimo zlom u sebi. Pokoj duši patrijarhu srpskom gospodinu Pavlu“; nije zgoreg primetiti da su se obe rečenice ticale preminulog velikodostojnika SPC.

Predsednik Vučić je govorio poslednji na sahrani patrijarha Irineja, više od deset minuta, i na početku je izgledalo da će to biti jedan primeren, čak veoma lepo sročen govor. Međutim, kako su minuti odmicali, tako su izranjale političke poruke, da bi se sve završilo, nakon pročitanog, prepričavanjem tri razgovora između njega i onog pored čijeg odra govor drži.

Kao zasluge patrijarha, predsednik Vučić je naveo izgradnju Hrama Svetog Save, obnovu duha jedinstva srpskog naroda, borbu za Kosovo i Metohiju, delovanje unutar Crkve i na međureligijskom planu, ali i zaslugu za obnovu kulture sećanja.

„Sramotili smo se godinama, ćutali o patnji našeg naroda, činjenice zbog straha od političkih sankcija sakrivali od naroda, od sebe, dok Irinej, njegova svetost, to nije promenio“, kazao je Vučić, a onda nastavio o sećanju na junake sa Košara („Ne stidimo ih se, kao što je to doskora bilo, već se njihovim delom ponosimo“), obeležavanju NATO agresije („Šest godina već ima kako sa njegovim blagoslovom obeležavamo NATO agresiju, ne kampanju, kako su nam neki u amanet ostavili, i ne plašimo se da istinu kažemo u lice celom svetu, boreći se za mir i prijateljstvo i sa onim narodima koji su u toj agresiji učestvovali“), kao i o sećanju na stradanje Srba u Oluji.

Koga on ovim rečima hvali? Da li hoće da kaže da se Crkva, vođena patrijarhom Pavlom, kao i celim Saborom, zbog straha od političkih sankcija sakrivala, da nije održavala opela stradalima u NATO bombardovanju ili Oluji? Ako je to slučaj, predsednik Vučić vređa druge crkvene velikodostojnike, i pritom govori neistine. Ko je to skrivao patnje naroda i bio pod stranim uticajem? On, ovog puta malo biranijim rečima nego što je to inače slučaj, ponovo šalje poruku o patriotama poput njega i izdajnicima koji su bili na vlasti pre. I ne propušta da spomene kako je patrijarh verovao „u narastajuću snagu srpske države“.

Konačno, prepričavajući njihove pos­led­nje razgovore, Vučić govori o sebi: „Samo hoću ljudima da kažem, na dan kada je otišao u bolnicu pozvao me je i rekao: ‘A je l’ moram, Aleksandre, da idem u bolnicu?’, takav je to čovek bio. ‘Slušao sam te juče na televiziji kada si govorio koliko bolesnih imamo, zašto ja da zauzimam nečiju postelju?’ Kada smo se dan kasnije čuli, samo je pitao: ‘Je l’ sve pod kontrolom, je l’ sve u redu u zemlji i rasejanju?’, a treći put je rekao: ‘Ne brini, sa mnom će biti sve u redu, nego vidi da oko Srpske i oko Kosova mi uradimo sve što možemo.’“

Patrijarh je pitao Vučića da li da ide u bolnicu; Vučić je taj koji se sluša, kada je reč o broju obolelih; Vučić je taj koji drži pod kontrolom situaciju u zemlji i rasejanju; u poslednjom razgovoru, pred smrt, patrijarh zadužuje Vučića da uradi šta može oko Republike Srpske i Kosova. Poput amaneta.

To je ono što je nama predsednik rekao.

Čak i da su se ovi razgovori baš ovako odvijali, protiv je svake pristojnosti i pijeteta na sahrani prepričavati privatne razgovore u kojima je u centru pažnje govornik, a ne preminuli.

MEDIJSKA ŽURBA

Sluđenosti koja vlada na svakom polju doprineli su i mediji, usrdno se trudeći da ne daju pravovremene i tačne informacije. U rano popodne, dan pre nego što je patrijarh i zaista preminuo, „Večernje novosti“ (uz još neke portale) objavile su vest o njegovom upokojenju. Greške se nekad događaju. Nekada, opet, stigne lažna informacija koju medij ne proveri, verovatno se trudeći da bude prvi i da „osvoji“ što više klikova. Međutim, posebno je znakovito to što su „Večernje novosti“ uradile istu stvar i kada je preminuo mitropolit Amfilohije. Dva puta za 20 dana, sahranjivali su crkvene velikodostojnike koji su se tada još borili za život. Ako je i od „Večernjih novosti“, dosta je.

Lažne vesti i u regionu i u Srbiji ovih dana iskaču svako malo, pa stižu, kao na traci, demantiji kako jedan iguman nije umro ili se jedan vladika još nije izlečio od virusa korona…

Osim ovoga, kao i pomenutih tabloidnih instrumentalizacija smrti za političku promociju, medijski pejzaž je upotpunjen mnoštvom lapsusa. Čulo se protojerej staford, umesto protojerej stavrofor; odrona umesto odra; njegova svetlost umesto svetost; knjiga žalbi umesto knjiga žalosti…

Sliku sveta u kojoj živimo upotpunjuje i to da je mnogo onih, i razumnih i pametnih, koji zaista veruju da je patrijarh umro ranije, nego se čekalo čitav dan da to saopšti predsednik Vučić, kada on bude mislio da je pravi sat. Činjenica da su mnogi mogli da poveruju da su i vlast i Crkva spremni na to, mnogo govori o zastrašujućoj dubini nepoverenja u društvu.

PANDEMIJSKI KOŠMAR

Patrijarh Irinej sahranjen je u najtežem periodu kada je reč o broju obolelih od virusa korona u Srbiji, od kada je pandemija počela. Od kraja marta do danas, od posledica izazvanih virusom korona preminuli su vladika Milutin, mitropolit Amfilohije, patrijarh Irinej, kao i više monaha i monahinja. Virus je preležao veliki broj sveštenika. Pre nekoliko dana, preminuo je i raščinjeni vladika Artemije Radosavljević. Penzionisani vladika Kačavenda se dugo, i pokazaće se uspešno, lečio.

Od kada je počela pandemija, bilo je različitih glasova unutar SPC, kada je reč o poštovanju mera, odnosno načinu na koji treba da se odvija crkveni život u ovakvim okolnostima. Kako je „Vreme“ već pisalo, bilo je onih episkopa koji su, na kritike da crkvene službe zbog načina na koji se odvijaju predstavljaju veliki rizik po zdravlje za celu zajednicu, odgovarali napadima, poredeći današnju situaciju sa onom iz doba komunizma, i nastavljali bez nekih posebnih predostrožnosti.

Opet, bilo je i onih koji su ponavljali: „Ne kušaj Gospoda Boga svoga. Ne kušaj svoju veru. Ne kušaj njegovu veru u tebe“, i onih, poput vladike zahumsko-hercegovačkog Dimitrija, koji je odmah, u prvim danima kazao: „Nije napadnuto hrišćanstvo, nego zdravlje i životi miliona ljudi svih vjera i nacija sa kojima mi pravoslavni hrišćani dijelimo ovaj Božiji svijet. (…) Ne smijemo dozvoliti da ugrožavamo živote svojih bližnjih, jer su oni za svakog pravog hrišćanina najveća svetinja.“

Od svih tih reči, i jednih i drugih, prošli su meseci, a zdravstvena situacija nikada nije bila gora, kako u Srbiji tako i u Crnoj Gori. Otud se očekivalo da će sahrana patrijarha Irineja proći uz striktno poštovanje mera, pogotovo nakon sahrane mitropolita Amfilohija, gde su maske pre bile izuzetak nego pravilo.

I ako se na sam dan sahrane patrijarha one pretežno jesu poštovale, dan pre, u Sabornoj crkvi, to svakako nije bio slučaj. Pozivao je Sinod da se pazi, pozivali su i pojedini sveštenici i vladike, ali tog prvog dana sve je ostalo na rečima koje kao da skoro niko od prisutnih nije čuo. A niko nije ni vodio računa da li se one poštuju ili ne.

Apelovali su iz pojedinih udruženja, apelovali su i epidemiolozi.

U ovom trenutku u bolnici su vladika kruševački David (za koga se mislilo da je preležao virus u prvom talasu), kao i episkop buenosajreski i južnocentralnoamerički Kirilo Bojović. Nijedna pravoslavna crkva nije ovako teško pogođena kao što je to slučaj sa SPC. Broj novoobolelih u Srbiji je, u danu kada nastaje ovaj tekst, blizu 7000, bolnički kapaciteti su na izmaku.

Odgovornost je danas skupa reč.

PREDVIĐANJE, POSAO UZALUDAN

I dok je svako sutra, usled pandemije, nepredvidivo, mediji su odmah počeli da se bave naslednikom patrijarha i da licitiraju imenima.

Sigurno je jedno: Srbiju očekuju najneizvesniji izbori u poslednjih desetak godina, a možda i duže. Vlast će, naravno, raditi na tome da bude izabran neko blizak njoj i izgleda da je kampanja već krenula. Na kraju, oduvek je na našim prostorima politika pokušavala da utiče na Crkvu, a nivo uspešnosti zavisio je nekad od toga koliko je Crkva želela da utiče na politiku, nekad od pojedinačnih odnosa i odluka, a nekad je to bila nužnost. Na kraju, ne čudi da su prvi prislušni uređaji u Beogradu postavljeni baš u zgradi Patrijaršije (1948. godine).

Činjenica je da je uvek bilo različitih struja u Saboru, ali isto tako retko kada se, u novijoj istoriji, desilo da su te podele unutar Crkve, tačnije Sabora, toliko snažne, odnosno naglašene, u vidu odnosa prema ovdašnjim vlastima.

Rok od tri meseca, u kome bi trebalo da bude izabran novi patrijarh, teško da će biti ispoštovan. Činjenica da je glasanje tajno podrazumeva da skoro svi episkopi, iz svih delova sveta, dođu u Srbiju, kako bi dali svoj glas za novog predstojatelja Crkve. Do novog izbora mnogo će vode proteći, mnogo će se toga još napisati.

No, postoji jedna izreka u Vatikanu koja kaže da ko u Sikstinsku kapelu uđe kao papa, iz nje izađe kao kardinal. Apostolski žreb, još uvek prisutan kod nas pri izboru patrijarha (prema nacrtu novog Ustava, to bi trebalo da se promeni), čini ovu izreku još aktuelnijom za našu

stvarnost.

A. Vulin, A. Brnabić, A. Vučić, I. Dačić, Z. Krivokapić, A. Mandić… foto: marija janković