Kada je 2020. počinjala, većina nas nije znala šta su to Zum, Timovi ili Vebeks, mada smo godinama unazad koristili Skajp, Votsap i Vajber. Onda su došli mart i vanredno stanje i sada o tim aplikacijama znamo svašta, mada i dalje ne umemo ispravno da ih koristimo (opet kažem, većina, a svaka čast izuzetnima).
Oni koji su nesnađeni u novim okolnostima koje rado nazivaju „nova normalnost“, nadaju se da će „sve ovo jednom proći“ pa ćemo se uredno vratiti starim navikama, odbacujući sa podsmehom i prezirom svu tu dehumanizovanu komunikaciju. Loša vest za njih je da se radi o sledećem civilizacijskom koraku, samo smo ga napravili prerano i nedovoljno spremni, pa se sada spoplićemo. Još bolje rečeno, bili smo raspoloženi da nešto što je neminovno odlažemo.
Posle devet meseci te preuranjene normalnosti, malo šta smo uradili da joj se prilagodimo. Ovde se osvrćemo na tri najbitnije razlike u digitalnom svetu s kojima se i dalje rvemo.
Prva su digitalne konferencije. Kompanija Zum upravo je objavila da je napravila obrt od dve i po milijarde dolara u ovoj godini, dvostruko više od prognoza iz marta koje su već bile superoptimistične. Sastančenje preko interneta toliko je uobičajeno da se čovek tokom ovih visokorizičnih dana oseti nelagodno kada mu neko kaže da želi da se sretnu uživo.
Ali, malo ko se za to ozbiljno pripremio, počev od neophodne opreme kod kuće ili na radnom mestu (kod mnogih je to isto), do strategije kako se sastanci na internetu organizuju i vode i kako da daju željeni rezultat. Recimo, sastanci na internetu ili predavanja i konferencije koje tako pratimo zamaraju nas mnogo više nego kada se dešavaju u realnom svetu, jer se radi o potpuno drugoj vrsti angažovanja čula od one na koju smo navikli. Ko lično ili u firmi nije napravio strategiju onlajn komunikacije, strašno kasni, a dobar deo onoga što se sada događa ostaće nam zauvek.
Još veći je problem sa digitalnom školom, koju i dalje pogrešno nazivamo nastavom na daljinu. Ili je suština problema baš u tome što školu i dalje pokušavamo da „prenesemo“ na tu neku udaljenu lokaciju, umesto da je preuredimo tako da digitalno pohađanje nema mana o kojima sada govorimo. Ako osmislimo kako se prenosi znanje, a ne predavanje, i kako se ono proverava digitalnim putem, onda je nebitno da li su đaci ili studenti u istoj učionici ili na različitim krajevima sveta. Kao što i oni na školskom času jedni drugima šalju poruke i kada sede u istoj klupi, jer su tom komunikacijom potpuno ovladali. Osmišljavanje digitalne nastave, njenih principa i načina sprovođenja je hitan posao jer će i u budućnosti biti potrebe da se ona sprovede, makar na pojedinačnim primerima đaka koji iz bilo kog razloga ne mogu da budu fizički u školi.
Prošlonedeljni „crni petak“ najgori je primer neprilagođenosti promenjenim okolnostima, zbog svojih mogućih negativnih posledica po opšte zdravlje. U zemljama gde je taj dan već tradicija, a nastao je kao dan za šoping posle Dana zahvalnosti u SAD, ove je godine prebačen na internet, pa nismo gledali kako masa lomi izloge da bi se dokopala jeftinog televizora. Mi smo u 2020. napravili značajan korak ka onlajn kupovini, ali je nevolja što smo samo zakoračili u plićak, dok drugi uveliko plivaju.
Ako ste od onih koji mrze onlajn sastanke, ne razumeju kako je moguće ići u školu od kuće i ne veruju u kupovinu dok lično ne pipnu ili ne probaju u radnji, nemojte se mnogo radovati kraju ove godine. Dolazi još gora. Jeste li smislili kako ćete je digitalno dočekati?
