Solidarnost
Lepomir Ivković je protiv Saopštenja svojih kolega
Kad se publika predstave Narodnog pozorišta „Velika drama“ utišala nakon aplauza glumcima i predstavi kako bi saslušala njihov apel, Lepomir Ivković je izašao sa scene
Izgleda da Džona Lenona niko nije razumeo. Običnog momka sa strasnim osećajem za pravdu, stvorenim na ulicama lučkog Liverpula, sa irskom srećom koju si mogao da posmatraš takoreći preko puta. Takvog lika stvarno ne možete da podjarmite papirnatim idejama iz nekakve mondenske verzije komiteta i ćelija. Vizija slobode Džona Lenona bila je neuhvatljiva, a na iskustvu zasnovana, i baš zato – za sve ljude iz ideološke futrole – sasvim nedostižna
„Ne računajte na mene ako se radi o nasilju. Na barikade izlazim samo sa cvećem“
(„Count me out if it’s for violence. Don’t expect me on the barricades unless it’s with flowers„)
džon lenon
Džon Lenon ubijen je 8. decembra 1980. uveče oko 22.50, ispred zgrade „Dakota“ na Menhetnu, gde je živeo sa svojom umetničkom i životnom saputnicom Joko Ono i mlađim sinom Šonom. Mark Dejvid Čepmen, njegov 25-godišnji dželat, doleteo je sa Havaja par dana ranije da izvrši pomenuto, pred svojom suprugom već najavljeno, krvavo delo. Detalji u vezi sa počiniocem, poput onog da se sa Lenonovima sreo još istog popodneva i da mu je Džon tada potpisao svoj tek snimljeni album Double Fantasy – što je čudnovatim slučajem zabeleženo na snimku prisutnog fotografa-amatera Pola Goreša – ili da je Čepmen zatečen na mestu zločina sa primerkom čuvenog Selindžerovog romana Lovac u raži u ruci – već su ušli u predanje. Brojni stručnjaci izneli su svoje mišljenje o stanju uma ubice Džona Lenona, kako u danima neposredno pre izvršenja atentata i nakon njega, tako i kasnije. Razmatranje svih mogućih razloga zbog kojih se Mark Čepmen, inače obožavalac Bitlsa, upustio u ovako stravičan poduhvat – ne prestaje do dana današnjeg.
Ali, zašto je, u stvari, stradao Džon Lenon?
Ako pesmu Revolution uzmemo kao nultu muzičku numeru Lenonovog otvorenog društveno-političkog angažmana, stvari od tog časa postaju nešto jasnije. Barem utoliko što je Džon Lenon, jedna od nosećih stvaralačkih snaga ovog, po mnogima najvećeg benda popularne muzike ikada, u narednom periodu postajao sve manje ‘bitls’, a sve više samostalni pobunjenik-aktivista. Bez obzira na mnoge sumnje kojima je bio izložen tokom svoje potonje američke epohe, Džon Lenon zapravo nikada zvanično nije bio član ni jedne političke organizacije. Njegova jedina partiju u tom smislu bila je i ostala – Joko Ono.
Baš u vezi sa pesmom Revolution, Lenonu je od strane nove levice zamerano da pokazuje potpuno neprihvatljivu distancu u odnosu na, kako se verovalo, jedini mogući način da se stvari promene, zagovarajući nešto mnogo učtivije od revolucije, umesto da se bez oklevanja prepusti bespogovornom prevratničkom vrenju trenutka. Tako mu je Džon Hojland, kritičar u radikalnom političko-kulturnom časopisu „Black Dwarf“, napisao te buntovne 1968. otvoreno pismo, izražavajući ogorčenost zbog mlakih Lenonovih stavova iskazanih u pomenutoj pesmi. Lenon mu nije ostao dužan. Redakciji je poslao odgovor u kome oštro polemiše sa Hojlandovim gledištima, insistirajući i dalje radije na temeljnoj promeni u glavama umesto destrukcije, te završivši pismo upečatljivim post scriptumom: „Ti ruši, ja ću za tobom da gradim.“
Džon Lenon nalazio je, dakle, protivnike ne samo u establišmentu, već i među svim zadrtim zagovornicima pukog razaranja, ma kog da su političkog predznaka. Nije mu se dopadala zamisao o podbadanju ljudi da krenu jedni na druge. Bio je ubeđen da nikakav rat više nije potreban običnom čoveku, nikakva nova spirala mržnje. Otuda je otvoreno iskazivao nenaklonost prema sumnjivim idejama o slomu sistema bez ikakvog plana. Ili o besnim smaknućima nepodobnih – stvarnim ili figurativnim. Kao takav, bio je isuviše tvrd orah za bilo kakvu manipulaciju. I time je praktično izmicao bilo kakvoj kontroli. A to se u narednim godinama zaista ispostavilo kao problem.
POD PRISMOTROM
Premda Bitlsi u 1970-im zapravo nisu više postojali, ovaj bend i dalje je doživljavan kao najveći na svetu i, iz tih razloga, neizmerno uticajan, bez obzira na sve. Čitava planeta nastavila je da pomno prati solo karijere čuvene liverpulske četvorke, njihove privatne i profesionalne živote, odbrojavajući dane do ponovnog okupljanja. Novi radovi Džona, Pola, Džordža i Ringa, ako baš i nisu dosezali do onih veličanstvenih ostvarenja iz zajedničkih dana, svejedno su angažovali maksimalnu pažnju medija i obožavalaca. Nimalo čudno, s obzirom da je do tog trenutka apsolutno svaka kuća sa gramofonom imala bar jednu njihovu ploču, a ako je u kući bilo tinejdžera – onda i mnogo njih. Nema dileme da su i Istok i Zapad u to doba izvrsno znali ko su Bitlsi i voleli mnoge njihove pesme – više od toga zaista se nije moglo biti mainstream. I dok su, dakle, obični ljudi pratili frizure i modu ovih svojih junaka, pevušili njihove hitove i neumorno se zabavljali – barem do časa kad teška egzistencijalna čizma konačno smrska njihovu mladalačku životnu volju i upregne je u svakodnevnu ucenu radnim mestom šrafa u masivnom proizvodnom mehanizmu – dotle su nevidljive poluge sistema, zadužene da kontrolišu društvo, bile jednostavno – užasnute!
Dejstvo takve popularnosti prevazilazilo je mogućnosti stavljanja pod nadzor.
Izgleda da je Džon Lenon najbolje skapirao svoju poziciju slavne osobe i veoma brzo postao svestan dobrih i loših strana koje iz toga proizlaze, naročito ovih drugih. U celom kontekstu političkih i društvenih previranja s kraja 1960-ih, Džona Lenona su bezbednosne strukture Velike Britanije i Sjedinjenih Država već videle kao ostvarenje svojih najgorih košmara: neprikosnoveno priznat i ugledan pop umetnik, koji na potpuno nepredvidljiv i nezadrživ način širi ideju o neophodnosti društvene promene. Ako su tvrdi levičari smatrali njegov angažman isuviše razvodnjenim, prevaziđenim i ukratko razočaravajućim za svoj ukus, ovi drugi, nevidljivi posmatrači, razumeli su veoma dobro da je opasnost po sistem na vidiku. I Lenona smesta stavili pod prismotru.
Sadašnja istorijska spoznaja kazuje nam na osnovu mnoštva otkrivenih dokumenata da je kompletna tadašnja angloamerička scena rokenrol muzike, manje ili više sve vreme, bila predmet bavljenja policije različitih službenih nivoa, alarmiranih odozgo da netremice istražuju dok se nešto ne pronađe. Velika nezgoda za pripadnike zakona izgleda da se isprva sastojala u tome što novoj kontrakulturi nisu mogli biti prišiveni oni uobičajeni problemi: u jednom strateškom memorandumu FBI iz tih godina izražava se žaljenje što već široko prihvaćen, nekonformistički stil ponašanja, koji uključuje zapuštenu odeću, neurednu kosu, neobičan nakit, oslobođenu seksualnost, rado eksperimentisanje sa drogama i skaredni sleng – u potpunosti poništava efikasnost dotadašnjeg postupka diskreditacije odabrane ličnosti. Mladi su, rečju, smatrali da je sve pomenuto veoma cool i da biti upitne higijene, promiskuitetan ili naduvan nije više nešto čega se treba stideti ili zbog toga osećati neprijatno, baš naprotiv. Kakva pobeda!
NIČIJI IGRAČ
Stvarnost je, međutim, paralelno pokazivala i svoju mnogo manje modernu, pritajenu stranu: godine 1966. u londonskom „Evening Standardu“ bio je pokrenut niz članaka posvećenih već slavnim Bitlsima i tome kako oni žive i razmišljaju. U intervjuu koji je vodila sa Džonom Lenonom, autorka ga prikazuje kao nemirnog mladog čoveka u potrazi za smislom života, koji pokazuje interesovanje za zvučnu egzotiku i knjige, te navodi sledeće njegove reči: „Hrišćanstvo će proći. Nestaće i smanjiće se. Nema potrebe da raspravljam o tome; u pravu sam i pokazaće se da je tako. Sada smo popularniji od Isusa. Ne znam šta će prvo da ode – rokenrol ili hrišćanstvo. Isus je bio u redu, ali njegovi učenici bili su priglupi i obični. Po mom mišljenju, oni su ti koji uništavaju celu stvar izvrćući je.“
Ovaj poseban komadić intervjua više se odnosio na u to vreme opštepoznatu činjenicu da je 1960-ih u crkve odlazilo sve manje ljudi, te da se naročito mladi nisu više odazivali njenom pozivu – činilo se da u vreme dominacije nauke i tehnologije značaj religije brzo nestaje. Međutim, prenet u drugi kontekst i objavljen u liberalnom američkom tinejdžerskom časopisu „Datebook“, ne bi li se i tamošnja publika upoznala sa ličnim razmišljanjima slavnih pop muzičara pred njihovu aktuelnu turneju po Sjedinjenim Državama, ovaj razgovor dobio je potpuno drugi smisao – onog časa kad je pročitan na zatucanom američkom Jugu. Tamo su najpre priredili razbijanje ploča Bitlsa uživo u radijskom studiju, u dobroj staroj tradiciji linčovanja pred publikom. Pomama sa uništavanjem albuma nastavljena je još neko vreme u mnogim provincijskim središtima, čak sa pravim lomačama, jer se tvrđava palanke morala sačuvati – naravno, mnogi su s pravom branili Bitlse, Lenon je pokušao da objasni šta je tačno rekao, ali je šteta već bila učinjena, a žig antihrista zauvek utisnut. Ova nesrećna situacija samo je ubrzala odluku grupe da uskoro prestane sa nastupima uživo, obeleživši Džona u konzervativnoj javnosti za sva vremena kao onog ko je najgori od svih njih, otelotvorenje „zla“ što ga sa sobom donosi nova pop kultura. U 1970-im Džon Lenon je u SAD, dakle, bio neka vrsta povratnika u zločinu, kada se tamo preselio.
Otada je mnogo toga zapisano o Džonu Lenonu kao subverzivnom elementu. Čitajući ono do čega danas možemo da dođemo, moramo se zapitati kako je stvarno izgledao post-Bitls život velikog muzičara i umetnika, koji nam iz ove perspektive deluje potpuno nezaštićeno pred nasrtajima raznih interesa, sa koje god strane da su dolazili. Izgleda da je Lenon shvatio kako je bezbedan još jedino na svojim pločama i javnim nastupima. Tu je sebi dozvoljavao skoro pa ekstravagantnu odvažnost, pred kojom se i danas uzbudimo, a možda neko i pocrveni. Još 1969. bili su to čuveni konceptualni Bed–ins for Peace događaji u Amsterdamu i Montrealu, dok je napolju besneo Vijetnamski rat, a legendarna Give Peace a Chance upravo nastajala. Slede potom nezaboravne pesme vatrenog angažmana, koje nemaju pandan u rok kulturi: Working Class Hero, Power to the People, Imagine, Gimme Some Truth, John Sinclair, uključujući one stvorene u kreativnom partnerstvu sa Joko Ono poput Happy Xmas (War Is Over), Woman Is the Nigger of the World, Attica State, Angela (sve nastale do 1975)…
Osvrnemo li se na to davno vreme, a zatim razmotrimo delo Džona Lenona u današnjici, potpuno podivljaloj od korumpiranih i lažljivih političara – čini nam se da je Lenon bio nepravedno i čak bezdušno napadan sa svih strana: kao umetnik meren sasvim specijalnim aršinima koji su njegova solo ostvarenja ponekad gotovo izvrgavali ruglu i otvorenom nipodaštavanju, a kao aktivista tumačen ni tamo–ni ovamo, uvek posmatran sa izvesnom podozrivošću. Za jedne, neprijatno ekstreman u iznošenju svojih stavova, i pritom zabrinjavajuće ludo privlačan za mase u svemu tome; za druge, neko ko je izneverio očekivanja o još žešćoj konfrontaciji sa vlastima, jednostavno ne ispunjavajući program zacrtan u političkim salonima.
Izgleda da Džona Lenona niko nije razumeo. Običnog momka sa strasnim osećajem za pravdu, stvorenim na ulicama lučkog Liverpula, sa irskom srećom koju si mogao da posmatraš takoreći preko puta. Takvog lika stvarno ne možete da podjarmite papirnatim idejama iz nekakve mondenske verzije komiteta i ćelija. Vizija slobode Džona Lenona bila je neuhvatljiva, a na iskustvu zasnovana, i baš zato – za sve ljude iz ideološke futrole – sasvim nedostižna.
SUVIŠE SAVREMEN DA BI BIO ZABORAVLJEN
Džon Lenon bio je po svemu posebna ličnost. Kao važna polovina pogonske sile one zvezdane autorske konstelacije Lenon-Makartni, dolazio je do pažnje srazmerno lako. Britkog jezika, oštre pameti, zainteresovan za istinu i jednake šanse za sve, ljubopitljiv u vezi sa svim novim političkim pokretima i idejama, zgađen pred događanjima u Vijetnamu i rasnim potcenjivanjem ma koje vrste, ali i jeftinim levičarskim junačenjem – bilo je sasvim jasno da sebe ne vidi tek kao još jednog muzičara-zabavljača, makar i onog vrhunskog ranga, već kao osvešćeno biće koje svoj status poznate osobe upravo smatra obavezom da se naglas izražava mišljenje i daje komentar povodom svih stvari koje se dešavaju pred očima celog sveta: u Britaniji, Americi ili bilo gde, uostalom. Njegova ćudljiva narav u kojoj su bile pomešane ljubaznost, duhovitost i skromnost, po kojima ga mnogi poznanici pamte, zajedno sa izvesnom zajedljivošću i utiskom da bi mogao da vas „ispreskače“ samo ako to želi – ukoliko biste se u njegovom društvu previše opustili i izrekli nešto glupo – izgleda da je ipak bila neodoljiva. Priča se da ga je svojevremeno u Njujorku, tokom šetnje po kraju, jedan mladi basketaš sa terena pored kojeg je prolazio prepoznao i doviknuo mu: „Hej, Džone, kada ćeš ponovo da okupiš Bitlse?“, na šta mu je Lenon munjevito odgovorio: „A kad ćeš ti da se vratiš u srednju školu?“ Ljudi su voleli da razgovaraju sa njim, oduševljavali se njegovim duhovitim replikama, a on sam pokazivao veliku želju za druženjem takođe, razmenom ideja, uključivanjem u komunikaciju punom snagom. A da li je uspeo da se izbori sa pokvarenom administracijom? Pa, bar u nečemu jeste, prouzročivši slatki plod borbe protiv sopstvene deportacije – Mik Džeger mu zbog toga i dan-danas zahvaljuje kada u svom pasošu vidi da mu je poništenje vize u svoje vreme povučeno „zbog Lenonovog presedana“: pošto je Džon (kao i Mik) ranije privođen u Velikoj Britaniji zbog posedovanja marihuane, godinama se potezalo pitanje može li uopšte imati vizu za SAD, koja mu je na kraju odobrena.
Džon Lenon neprestano je izazivao, i svojim životom, pre svega u 1970-im, razotkrio jedno lice Velike Britanije, Sjedinjenih Država i uopšte tzv. Zapadnog sveta, koje je do tada bilo relativno skriveno ispod svojih luksuznih kapitalističkih oblandi, a danas se otvoreno pokazuje kao sveprisutno. Malograđanština, ksenofobija, rasizam, mizoginija, religiozni fanatizam nazovipobožnih, koji ne prezaju da prete, targetiraju i konačno ubijaju druge ljude, sve navodno u ime vere, ekonomsko tlačenje radničke klase, žena i uopšte ranjivih skupova društva, koje nema ko da zaštiti i da u njihovo ime istupi protiv birokratskih progonitelja i eksploatatora, uz već podrazumevajuće licemerna obećanja političara tokom izbornih procesa, gde god – sve to stizalo je redom pod njegovo lucidno umetničko i ljudsko sečivo, otvoreno prikazujući bolest onog razvijenijeg dela planete, koja sada hara i njegovim udaljenim predgrađima. Legendarni aktivista Tom Hejden (1939–2016) zato lepo kaže da je između mnogih načina na koji možemo pamtiti Džona Lenona – najvažnije ne izbrisati iz sećanja upravo ono njegovo lice koje bi FBI i MI5 želeli da zaboravimo.
Kad se publika predstave Narodnog pozorišta „Velika drama“ utišala nakon aplauza glumcima i predstavi kako bi saslušala njihov apel, Lepomir Ivković je izašao sa scene
Domovinski pokret traži od Hrvatskog narodnog kazališta u Splitu da skine s repertoara predstavu koja je urađena po kolumnama Viktora Ivančića, a koji je režirao beogradski reditelj Kokan Mladenović
U Zagrebu je, u okviru izložbe o plesu za vreme i nakon Jugoslavije, predstavljen digitalni arhiv savremenog plesa u ovom delu Evrope. Koordinator ovog četvorogodišnjeg projekta je Stanica Servis za savremeni ples iz Beograda
Vlada Srbije je prekršila Ustav, upozorava Evropa Nostra i traži hitnu zaštitu Dobrovićevog kompleksa Generalštaba. Isti zahtev upućen je i iz Društva konzervatora Srbije
Peticiju sa 10.500 potpisa predalo je Bibliotekarsko društvo Srbije nadležnima, nadajući se brzom rešenju koje će ih osloboditi nezakonite odluke po kojoj biblioteke treba da plaćaju nadoknadu za izdate knjige organizaciji OORP
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve