Godina za po kući

Da mi je ova pamet, ali u januaru 2020, smesta bih kupio mašinu za proizvodnju hirurških maski. Da je bilo više pameti kod svih, dobro bi se prodavale i bez virusa jer je u to vreme u Srbiji vazduh bio često na vrhu liste najzagađenijeg u svetu, kao, uostalom, i sada. Hirurške maske zadržavaju krupne čestice i štite pluća, ali opet je bilo nezamislivo da bi ljudi u Srbiji ikada pomislili da je zbog zdravlja pametno da nose maske kada izađu iz kuće. Tako da nikome, kao ni meni, nakraj pameti nije bilo da se upustimo u taj posao.

Samo par meseci kasnije maske su koštale bar dvadeset puta više od sada aktuelne cene, oko jedan evro za komad, što bi bila investicija kudikamo isplativija nego bitkoin, koji takođe ovih dana ruši rekorde probijajući granicu od dvadeset hiljada dolara, kažu da i to ima veze sa ovom krizom.

Pandemija je učinila da mnoge stvari radimo po prvi put verujući da ih radimo poslednji put, jer „čim ovo prođe“ vraćamo se na staro. Neki mudriji upozoravaju da neće proći ni kad prođe, odnosno da su neke promene na koje nas je virus prisilio večne. Kao i virus. Evo kratkog pregleda šta nismo radili u 2019. ma ni pomišljali da ćemo, a u 2020. nam je postalo uobičajeno.

Za novinare ovo nije neka novina, od kako postoje pisaće mašine delili smo se na one koji pišu u redakciji i one koji pišu kod kuće. Na Zapadu je u većini profesija koje koriste kompjuter bilo sasvim uobičajeno da se jedan dan u nedelji radi od kuće. Pokazalo se da su zaposleni produktivniji, a kompanija je mogla da smanji troškove tako što ukine do dvadeset odsto mesta za rad u kancelarijama.

Rad od kuće ispostavio se malo komplikovanijim. Oni koji su se u to upustili kažu da rade više nego u kancelariji, da im se mešaju privatno i poslovno, uglavnom na loš način, da sopstvene resurse stavljaju na raspolaganje firmi često bez ikakve nadoknade za to, ponegde su im primanja smanjena za troškove koje više nemaju (topli obrok, prevoz). Mlađi ne mogu da uče gledajući starije, napredovanje nije jednostavno. S druge strane, neki su to iskoristili da se odsele iz grada pod uslovom da na tom drugom mestu imaju kvalitetan internet. Mnoge firme sada se preračunavaju i nameravaju da deo zaposlenih ostave u ovom statusu zauvek jer je na razne načine isplativije. Niko se više ne iščuđava, kao što je to bilo u aprilu, kada smo čuli da Majkrosoft i neke druge velike IT firme nemaju nameru da se vraćaju u kancelarije do kraja godine. Sada su ti rokovi pomereni do leta 2021.

U TRI I DESET NA ZUMU

Ko je sarađivao sa tehnološkim firmama i globalnim korporacijama imao je ranije iskustva sa onlajn sastancima, ali za većinu su zumovi, timovi, vebeksi i slične andramolje bile potpuna nepoznanica i kudikamo drugačije iskustvo nego skajp, votsap ili vajber koje koristimo svakodnevno. Sve što su ljudi nekada radili grupno, od konferencija i seminara do koncerata i pozorišnih predstava, prešlo je na digitalne platforme. Isprva je bilo zanimljivo jer je značilo da virus ne može da nas zaustavi, a onda smo se malo prepali shvativši da nas je uputio negde gde baš i ne bismo rado da idemo. Samovanje u grupi.

Dobra strana zumovanja je što možete trenutno da se pojavite na bilo kojoj tački zemaljske kugle i učestvujete u nekom poslu koji zahteva vizuelnu komunikaciju. Mnogo lakše je postalo obezbediti kvalitetne sagovornike ili predavače, naročito ako postoji neki honorar, ali smo uskraćeni za neformalno druženje, upoznavanje zanimljivih mesta, pa i dnevnice, sve ono što je službena putovanja, koktele i premijere činilo uzbudljivim.

Seminari odnosno vebinari su jeftiniji, ali – znatno naporniji. Sat vremena pred ekranom oduzima mnogo više energije nego kada nešto pratimo u realnom prostoru. Onlajn komuniciranje postalo je najvažniji posao na svetu. Vrednost kompanije Zum komjunikejšns porasla je šest puta za godinu dana, i trenutno vrede koliko i sedam najvećih svetskih avio-kompanija zajedno. Broj dnevnih korisnika je trideset puta veći nego u decembru 2019, kada ih je bilo tek deset miliona u celom svetu. Umesto da gunđate bolje bi bilo da naučite kako da namestite kameru i obezbedite da vam na sastanke ne upadaju goli ukućani.

foto: printscreen

ŠKOLA NA DALJINU I BRZINU

Doktor Gugl je bio posprdan naziv za traženje odgovora za medicinske probleme na internetu, ali sada se mnogi plaše da svi koji danas studiraju medicinu zapravo uče od profesora Gugla i jao nama kada im bolesni dopadnemo šaka.

Jedan od prvih koraka u svetu bio je da se kompletna prosveta prebaci onlajn, sa različitim uspehom. Tamo gde su se takvi metodi već koristili postojale su makar nekakve procedure i iskustva. U Srbiji je bilo suprotno. Nijedan fakultet nije akreditovan za onlajn ispite (ni sada), a srednje i osnovne škole nikada nisu primenjivale nešto slično. Poduhvat da se škola prebaci „na daljinu“ kroz predavanja na televiziji bio je herojski i uspešan u smislu da je izgubljeno minimalno u ostvarenju školskog programa što se predavanja tiče, ali to nije pratio adekvatan sistem vrednovanja znanja. Ništa se nije promenilo ni tokom jeseni.

Istraživanja u svetu pokazuju da je znanje stečeno tokom pandemijskog proleća, na digitalnim platformama, za oko petinu slabije nego ono sticano u učionici. To ne znači da digitalna škola sama po sebi ne valja već da još niko nije osmislio kvalitetan način digitalnog prenošenja znanja, sve u očekivanju da će korona virus odustati ili da će ga pomesti vakcina.

Ako neki roditelji uživaju u radu od kuće, po pitanju škole svi su zabrinuti. Nema školskog druženja, nema vanškolskih aktivnosti, umesto da jure loptu đaci su masovno na video-igrama što dodatno skraćuje vreme „održavanja pažnje“ koje su već opasno krajcovali mobilni telefoni. A da budemo iskreni, neki se ne snalaze „sa toliko dece u kući“ o kojoj sada oni treba „da brinu“ umesto škole. Nastavnici im poručuju da škola nije zabavište i da oni skapavaju pred ekranom, držeći onlajn predavanja i ispitujući đake verujući im na reč da ne prepisuju.

Na sve to poseban problem napravilo je saznanje da digitalne platforme za učenje nisu besplatne, kako se to isprva činilo, naročito kada na njih navale milioni đaka i nastavnika. Kao i u slučaju onlajn sastanaka ni onlajn škola nikuda ne ide, ostaje nam zauvek. Obeležiće sledeću godinu više nego 2020, postaće alternativa odlasku u učionicu, mada je veća verovatnoća da bude obrnuto.

KUPOVINA NA DODIR BEZ PIPANJA

Od marta do novembra najbogatiji čovek na svetu dodao je svom bogatstvu još 25 milijardi dolara što je polovina srpskog bruto domaćeg proizvoda (52 milijarde dolara). Vlasnik Amazona, Džef Bezos, sada „vredi“ 184 milijarde i cinično bismo ga mogli nazvati koronaprofiterom.

Onlajn trgovina dobila je neočekivan stimulans u 2020. pre svega zbog „zaključavanja“ kada su i skeptici bili primorani da kupuju i naručuju internetom. Ipak, treba sačekati kraj godine za sagledavanje pravog stanja stvari jer se pokazalo da je više ljudi na internetu trošilo manje novca, što nije neobično. Mnogi poslovi su propali, nisu se kupovale avio-karte i turistički aranžmani, skupa ili ikakva garderoba, cipele i tašne, već hrana, piće, sportska oprema i sitan alat za baštu, doduše u većoj količini nego ikada. Takođe, naručivanje hrane iz restorana oborilo je sve rekorde, ali restorani svejedno nisu zbog toga radosni jer oni glavni prihod ostvaruju na uslugama kojih nema onlajn.

Ni za Srbiju nema preciznih podataka, ali ako bi se gledalo kroz plaćanje karticama u drugom kvartalu ostvaren je skok od 115 odsto, dok je u trećem skok bio nešto niži (87,2%) uz povećanje broja virtuelnih naplatnih mesta za bezmalo 55 odsto, sve to po podacima NBS. Ovaj rast u najvećem delu može se pripisati bumu onlajn trgovine u Srbiji. A pod tim se računa i kada naručite i platite ćevape na internetu koje vam kurir donese. Inače, najveći rast ostvaren je u onlajn prodaji sportske opreme, čak 250 odsto u vrednosti i 327 odsto u broju transakcija, prema podacima eCommerce Asocijacije Srbije.

Srbija danas ima odličnu ponudu na internetu koju u korak prati sistem plaćanja, ali, nažalost, ne i usluga isporuke. Korisnici su najnezadovoljniji brzinom i načinom dostave onoga što su naručili, s tim da je sa isporukom hrane iz restorana situacija nešto bolja. Onaj ko uspe da organizuje efikasnu i jeftinu dostavnu službu postaće srpski Bezos. Neka mu je sa srećom i alal mu svaka teško stečena para.

VESTI IZ SPAVAĆE SOBE

Otkako su internet veze postale dovoljno brze svako malo viđali smo kako se neko u TV program uključuje iz spavaće sobe, a hit je bio BBC-jev saradnik Robert Keli kojem su usred javljanja u sobu ušetala mala deca željna igre sa tatom.

No, to je bilo pre tri i po godine. U 2020. postalo je sasvim normalno da se u TV program javite od kuće pa čak i da se program vodi iz radne sobe ili garaže. U tome su prednjačile američke televizije čiji su dobro plaćeni TV novinari sebi mogli da priušte vrhunsku opremu pa se razlika u kvalitetu slike gotovo nije primećivala. Najdalje je otišao Kris Kuomo, novinar CNN-a, koji se samoizolovao u podrumu kada je oboleo od kovida, odakle je svakodnevno vodio emisiju.

Internet su preplavili saveti kako da namestite kameru i svetlo, a TV analitičari su se utrkivali u tome ko ima raskošniju biblioteku jer su se police sa knjigama nametnule kao najpoželjnija scenografija. Razgovor sa razmazanim likom sagovornika na ekranu kome se svako malo gubi ton i gledamo mu u nozdrve, postao je dominantni televizijski format.

Pandemija je promenila televiziju zauvek. Sasvim je normalno da gost i novinar u studiju ili na terenu nose maske ili da se u predsedničkoj debati između učesnika postave pregrade od pleksiglasa.

Amaterski snimci, napravljeni mobilnim telefonima, postali su svakodnevni. Jutjub i slični sajtovi sada su ozbiljna konkurencija televizijskim kanalima, a sve više je onih koji umesto TV programa gledaju Netflix, HBO ili Amazon. Televizijska emisija povlači se pred videokastom odnosno podkastom za koji vam je dovoljan mobilni telefon i nalog na Jutjubu. Mnogi su takve promene najavljivali, ali do pandemije smo mislili da će proći još dosta vremena dok se ne ostvare.

Ulogu regulatornih tela preuzele su društvene mreže koje su počele da obeležavaju i cenzurišu sadržaje koje korisnici postavljaju, makar se radilo o predsedniku SAD, mada je rašireno verovanje da su ove mere uvedene upravo zbog njega.

ŠTA JE POSLE BILO…

Nova godina je prilika da se podvlače crte, okreću novi listovi i daju zaveti šta ćemo raditi od drugog januara. Ali sada ispraćamo jednu veoma neobičnu godinu koja je prošla nikad brže. Kada se setimo marta čini se da je to bilo pre par godina, najmanje. Ko nije smislio kako da svoj posao digitalizuje, čime god da se bavi, ne treba previše da se raduje novom kalendaru. Digitalizovati ne znači samo prebaciti poslovanje na internet već naći način da tamo svoj rad naplatite. Naročito ako ste konobar, klupski ili kafanski muzičar ili pozorišni glumac. Ko misli da je u njegovom slučaju to nemoguće neka nabavi vremepolov i pusti vreme unazad.

Možda ćemo se virusa u nekom trenutku u narednoj godini rešiti, ali će sve što budemo radili ili planirali nositi u sebi rizik i zahtevati ugrađeno rešenje za slučaj pojave nekog novog. A možda će cela 2021. biti kao novembar 2020. U svakom slučaju ne treba da gledamo i planiramo dalje od nosa i maske na njemu. U godini koju ispraćamo ni tu daljinu nismo sasvim savladali.