Nakon događaja proteklih dana nezabeleženih u istoriji SAD, američkoj javnosti se nameće pitanje kuda to Tramp odlazi sa mesta predsednika SAD. Da li na mesto lidera opozicione Republikanske partije (što je verovatno njegova želja), u zatvor (čemu se nadaju demokrate) ili pak u političku istoriju?
Do pre svega dve nedelje odgovor na ovo pitanje bio bi jednostavan. Tramp bi, barem još neko vreme, ostao lider Republikanske partije. On je 3. novembra uspeo da osvoji najveći broj glasova u istoriji Republikanske partije, da mobiliše podršku preko deset miliona birača više u odnosu na 2016. godinu i da poveća broj glasača republikancima među manjinama, naročito kod latinoameričke populacije. Još važnije, on je čovek koga tvrdo jezgro birača, prema njegovim rečima, ne bi napustilo čak ni kada bi ga videlo kako puca u nekoga na Petoj aveniji. Njegova popularnost među republikancima je (bila) tolika da bi ostao na mestu lidera partije u narednom periodu bez obzira na to što je istovremeno „uspeo“ i da protiv sebe okrene rekordan broj glasača u istoriji SAD (više od 81 milion glasova dobio je Džozef Bajden).
A onda se dogodio januar. Prvih dana u godini objavljen je snimak razgovora u kome predsednik Tramp pritiska državnog sekretara Džordžije, republikanca Breda Rafenšpregera, da učini nemoguće i da faktički preokrene definitivno potvrđene rezultate izbora u Džordžiji i kako zna i ume „pronađe 11.780 glasova“ kako bi Tramp prestigao Bajdena u konačnom zbiru. Skandal koji je usledio koštao je republikance neočekivanog poraza oba njihova kandidata u drugom krugu izbora za dva senatorska mesta u Džordžiji, jer je odziv republikanskih birača u ruralnim sredinama bio manji od očekivanog. Time su republikanci i definitivno izgubili većinu u Senatu, za koju im je bilo potrebno da osvoje samo jedno senatorsko mesto u ovoj tradicionalno „crvenoj“ državi, a Tramp se pokazao kao neuspešan partijski lider koji će interese partije podrediti svojim ličnim interesima.
NOĆNA MORA REPUBLIKANACA
Samo tri dana kasnije dogodilo se nešto što bi u teoriji zvučalo kao horor scenario za originalnog američkog konzervativca kome je stabilnost poretka i institucija na prvom mestu, a omiljena boja mu je policijska plava: revoltirana masa upada u zgradu Kongresa, primenjuje silu, dolazi do obračuna sa policijom, atmosfera postaje prilično anarhična. Da su ovako nešto uradile pristalice pokreta Black Lives Matter, konzervativci bi nesumnjivo okarakterisali učesnike protesta kao teroriste, zahtevajući za njih najoštrije kazne. Međutim, upravo ovakav scenario izvele su u zgradi Kapitola pristalice američkog konzervativnog predsednika Donalda Trampa, ne želeći da priznaju odluke institucija i da dopuste formalnu ratifikaciju pobede Džozefa Bajdena i Kamale Haris na izborima.
Ovakav scenario izazvao je revolt kod dobrog dela vodećih republikanaca. Doskora nesumnjivi lider republikanaca Donald Tramp, kome su bezuspešno oponirali samo pojedini konzervativci poput Mita Romnija, Džordža Buša ili Kolina Pauela, sada se našao u sukobu sa brojnim uticajnim pripadnicima svoje partije. Lider republikanaca u Senatu, iskusni i Trampu prilično lojalni Mič Mekonel, osudio je nasilje i rekao kako volja građana mora biti ratifikovana u Kongresu i kako ne dolazi u obzir da republikanska većina u Senatu odbaci pobedu Bajdena na elektorskom koledžu.
Slično su uradili i libertarijanski orijentisan republikanski senator Rend Pol, mlada nada republikanaca senator Tom Koton, izrazito konzervativni potpredsednik SAD Majkl Pens i mnogi drugi. Brojni članovi Trampove administracije podneli su ostavke, a uveliko se priča i o tome da su mnogi od onih koji su ostali razmatrali da li da iskoriste Amandman 25 i proglase predsednika neuračunljivim. Januarski događaji su tako prilično udaljili Trampa od mesta neprikosnovenog partijskog lidera.
PRIJATNI SNOVI DEMOKRATA
Demokrate se, sa druge strane, nadaju da će predsednika Trampa uskoro videti iza rešetaka. U narednih nedelju dana Tramp će izgubiti predsednički imunitet koji ga štiti od krivične odgovornosti. Mnogi se uzdaju u podizanje optužnice protiv njega za podsticanje na pobunu i rušenje ustavnog poretka u vezi sa događajima od 6. januara 2021. godine. Postoji teoretska mogućnost i da Tramp sebe unapred amnestira od krivičnog gonjenja, dok još uvek ima predsednička ovlašćenja. Međutim, amnestija bi se odnosila samo na gonjenje pred federalnim sudovima, a ne i na krivična dela za koja sude sudovi saveznih država.
Tramp je već optužen za šest takvih krivičnih dela, od seksualnog uznemiravanja do prevara sa nekretninama i utaje poreza u državi Njujork. Sudovi će nesumnjivo započeti procesuiranje ovih optužnica nakon odlaska Trampa sa mesta predsednika i ovi procesi će izvesno privući ogromnu pažnju javnosti i time svakako dobiti politički karakter. Tramp će sigurno okupiti fantastičan advokatski tim, koji će učiniti mnogo napora da optužnice budu odbačene, zbog čega je njegov odlazak „iza brave“ daleko od izvesnog.
Većina demokrata bi preferirala još jedno „suđenje“ Trampu u narednih nekoliko dana – suđenje u Senatu na osnovu „impičmenta“. Opoziv Trampa nekoliko dana pre isteka mandata bio bi simbolički važan za demokrate jer bi on tako ostao upamćen kao prvi predsednik u američkoj političkoj istoriji koji je opozvan. Pokazala bi se i snaga legislative u odnosu na predsednika i poslala poruka svim budućim predsednicima da moraju biti znatno oprezniji i da su ograničeni delovanjem drugih grana vlasti.
Takođe, činjenica da bi za opoziv pored demokratskih moralo da glasa barem 17 republikanskih senatora kako bi on bio uspešan, poslala bi definitivnu poruku da se i veliki deo republikanaca odrekao Trampa, što bi drastično smanjilo njegove šanse za aktivnu političku ulogu u budućnosti. Konačno, pojedinci poput Nensi Pelosi bi ovo doživeli i kao ličnu pobedu nad Trampom.
Deluje da bi u nekom sličnom scenariju od svih demokrata najmanje koristi imao Džozef Bajden, budući da bi takav rasplet događaja rasrdio verne Trampove pristalice i dobrano otežao Bajdenovu misiju da ponovo ujedini i pomiri naciju. Ovakav razvoj situacije je, ipak, nerealan jer je veoma teško zamisliti da veći broj republikanaca podrži ovu ideju.
I NAKON TRAMPA – TRAMP
Da li će posle svega Tramp otići mirno iz politike u političku istoriju SAD? Ovaj scenario deluje samo delimično moguć. Ne treba očekivati da će Tramp biti vodeća republikanska ličnost i da će imati otvoren put da ponovi ono što je jedini put u američkoj istoriji učinio predsednik Grover Klivlend krajem 19. veka – da nakon izgubljenih izbora za drugi predsednički mandat uspe za četiri godine da ponovo bude kandidat iste partije i pobedi na predsedničkim izborima. U tom smislu deluje da je njegov odlazak iz Bele kuće definitivan.
No, i bez Trampa, na političkoj sceni ostaju trampisti. Masa njegovih „Make America Great Again“ birača ostaće na istim pozicijama i zahtevaće kandidate slične Trampu na ključnim pozicijama, iskazujući otpor prema nekadašnjem republikanskom neokonzervativnom establišmentu. Čovek koji će na njih imati najveći uticaj u narednom periodu jeste upravo njihov aktuelni lider. Zbog toga će Tramp neminovno ostati važna politička figura u SAD, barem dok trampisti ne pronađu novog lidera – koji bi možda mogao biti i neko iz njegove porodice.
Postoje dva faktora koja bi mogla da potpuno politički ožive Trampa. Prvi je da Bajdenova administracija loše vodi državu i ne bude uspela da se izbori sa ekonomskom recesijom, u kom slučaju bi se brojni birači prisetili Trampovih ekonomskih rezultata koji su do marta 2020. godine bili veoma dobri.
Drugi i važniji jeste mogućnost da i demokrate i „antitrampisti“ među republikancima preteraju u revanšizmu prema Trampu i njegovom nasleđu. Pojedini potezi koje snažno podržavaju demokrate, poput kontroverzne odluke tehnoloških kompanija da se Trampu trajno blokiraju nalozi na društvenim mrežama, naišli su na kritike čak i nemačke kancelarke Angele Merkel. Dalje insistiranje na sličnim potezima samo bi pomoglo Trampu da ojača sopstveni kult žrtve i teoriju da su se svi ujedinjeni protiv njega – sa dubokom državom na čelu. Zato je za demokrate važno da u demontiranju Trampovog nasleđa budu oprezni i da ne idu đonom tamo gde ih to može skupo koštati.
Sa druge strane, republikanci moraju da pronađu modus vivendi u kome bi pokušali da zadrže Trampovo jezgro birača, ali bez podilaženja politički toksičnim grupama teoretičara zavere kakva je Qanon.
ANTITELA NA KRIVIČNU ODGOVORNOST
Kako sada stoje stvari, Tramp 21. januara niti će biti neprikosnoveni lider Republikanske partije, niti iza rešetaka, a neće biti ni bivši državnik koji je otišao u političku istoriju. Tramp će, po svemu sudeći, ostati predvodnik jednog političkog pokreta unutar republikanaca, barem još neko vreme, sa slabim izgledima da ponovo preuzme kormilo nad čitavom partijom, osim ukoliko mu u tome ne pomognu njegovi oponenti. Kao predvodnik tog pokreta može pokušati da pronađe naslednika i obezbedi politički uticaj kroz Republikansku partiju i u narednim godinama, ali je pitanje da li će mu sujeta dozvoliti da ne bude uvek u prvom planu.
Možda bi to i moglo da se desi ako bi ga politički nasledio neko ko nosi njegovo prezime. U suprotnom, moguće je i da osnuje sopstvenu partiju, što bi bio najveći potres za dvopartijski sistem SAD još od 1992. godine i uspona Reformističke partije Rosa Peroa (čiji je i Tramp u jednom trenutku bio član). Ukoliko ga u njegovoj osmoj deceniji života zdravlje bude dobro služilo, imaćemo prilike da saznamo da li je, pored antitela na kovid 19, Tramp uspeo da razvije i dugoročni imunitet na krivičnu i političku odgovornost.
Autor je asistent na Fakultetu političkih nauka i urednik portala www.americki–izbori.rs