Torbica zove Stipana

Kapitalizam je, kako kažu Svete knjige (a naročito jedna), istorijski osuđen na poraz, mada je za njegovu varljivu žilavost karakteristično da ka tom konačnom porazu ide napredujući od pobede do pobede. Najnoviju je zabeležio (ali, uzalud mu trud, svirači!) na našem tlu, velikim raskolom u nečemu što se naziva Partija radikalne levice: Jovo Bakić, jedini član te ugledne organizacije koja je strah i trepet Vol strita za kojeg ste ikada čuli, napustio je partiju iznerviran što je bio kritikovan zbog nekog javnog istupa, „osetivši da mu tu više nije mesto“. A to zbog čega je bio kritikovan više liči na NGO lekciju iz političke korektnosti (PC) nego na doktrinarni sukob među ozbiljnim revolucionarima, što znači da je među levičare prodrla kobna buržoaska svest… Pa će Jovo opet neko vreme sam samcat rušiti kapitalizam, zahvaljujući čemu će ovaj, avaj, možda potrajati koju sezonu duže nego da su ruke (fejk) proletera ostale složne.

Dobro, dobro: slažem se, ova tema je užasno dosadna; ne znam ni kako sam izdržao ovih hiljadu karaktera, tokom kojih se kolumna zagreva. Zato idemo na nešto drugo, podjednako uvrnuto, ali možda interesantnije, makar na jedan (o)tužno tribalan način.

Dok se glavnina javnosti bavila koronom, Vučićem, Veljom i ostalim Nevoljama, đavo koji nikada ne spava (a uvek nosi Pradu, pošto mu se ne gužva) spokojno je i neopaženo mutio vodu iza naših leđa: verovali ili ne, u zemlji Srbiji ovih su dana izvršena čak dva veoma ozbiljna i opasna udara na nacionalno biće, štaviše, na čak dva nacionalna bića: srpsko i hrvatsko. Prvo je, naime, Bunjevački nacionalni savet zatražio da se bunjevački jezik proglasi službenim u opštini Subotica, što je naljutilo njihove hrvatske parnjake, koji su uzvratili zahtevom vlastima da se hrvatski jezik po istom principu proglasi službenim u još nekoliko vojvođanskih opština, a možda i u celoj Vojvodini. Nestrpljivo i sa dozom strepnje očekujemo bunjevačku kontru…

Šalu na stranu, u čemu je bit spora? Po, nazovimo je tako, „hrvatskoj doktrini“, nikakav zaseban bunjevački jezik ne postoji, nego je to dijalekatski varijetet jezika koji dele oni koji se izjašnjavaju kao Hrvati i oni koji se izjašnjavaju kao Bunjevci. I taj „hrvatski“ argument je sasvim razuman, naizgled. Zašto naizgled? Zato što on odjednom nestaje iz igre kada se primeni po sasvim razumnoj i opravdanoj analogiji na slučaj odnosa „hrvatskog“ i „srpskog“ jezika. Naime, i tu imamo posla sa jednim te istim jezikom, sa varijetetima. A u sve se to onda uključe i „srpske“ patriote (a la Večernje novosti i slični demimonde) da dignu dreku nad bezobraznim „hrvatskim“ zahtevima, koji da su nekakav udar na fantazamsko Srpstvo… Njima bi, doduše, možda i bilo OK da uvaže da su srpski i hrvatski jedno (ne i istovetno), ali samo ako se računaju kao izvedenice iz „srpskog“ kao nekog „nadjezika“…

Iz ove guste šikare može se iskobeljati na čistinu samo ako se dogovorimo o čemu uopšte govorimo kada govorimo o jeziku? Ako govoreći o jeziku mislimo na jezik – a ne na nešto drugo – sasvim je jasno da su srpski, hrvatski, bosanski i crnogorski (kao i sve moguće buduće izvedenice nekog njihovog daljeg sitnjenja, pa tako i bunjevački) jedan policentrični književni jezik. Ako umesto jezičkih argumenata upotrebimo sociokulturne, ako na jezik gledamo kao na oruđe ostvarivanja političko-identitarnih projekata i fantazama, onda je svaku proizvoljnost moguće legitimisati ukoliko iza nje stane dovoljno jaka sila. U tom slučaju, zaista imamo posla sa četiri jezika, ali samo u ovom trenutku: nema razloga, a ni načina da se spreči, da ih sutra ne bude pet, deset, dvadeset. Zato je tako smešan i smušen argument Tomislava Žigmanova kada maše debelim pravopisima hrvatskim i srpskim koji tobože dokazuju da su to jezici, dočim bunjevački to nije. Radi se samo o tome da iza „srpskog“ i „hrvatskog“ stoji odgovarajuća državna infrastruktura, unutar koje je i „državotvorno“ jezikoslovstvo kao pre aparat represije i prinude nego vrednosno neutralne nauke. A to je ona nauka koja ne napiše prvo zaključke svojih istraživanja, a onda traga za dokazima u njihovu korist. Pa ih još i izmisli ili prilagodi, ako već ne može da ih pronađe u zadovoljavajućem obliku…

Prostoje rečeno, ako je „bunjevački jezik“ koješta, a jeste, on to nije bitno više nego „srpski“ i „hrvatski“ jezik, shvaćeni na ovaj samoproizvodeći način. I utoliko, baš zato što podjednako ne postoji, nema ništa manje prava na postojanje!

Ako, pak, ne znate kako bunjevački jezik zvuči u praksi, ima jedna stara epizoda Državnog posla, kanda još negde iz prve ili druge sezone, kad Dragan Torbica zove svog prijatelja Stipana iz Subotice, i na čistom bunjevačkom „pegla“ neki Stipanov nesporazum sa mahinacijama oko prodaje piladi sklonim Čvarkovim… Torbica kao utemeljitelj (još) jednog jezičkog standarda? Zašto da ne, kakvih je bilo, ne bi Torbica bio najgori, bez brige.

Nego, izvinjavam se, ali meni ona Partija radikalne levice nikako ne da mira: zar ne bi bilo super da im, s obzirom na ime i ideološki profil, skraćenica bude prle? A Jovo bi sad, kad je otpao od matičnog toka, mogao da napravi revizionističko-konkurentsku revolucionarnu organizaciju tihi… Dramatičnu muzičku podlogu već imaju, obračun može da počne. Titl sa prevodom na hrvatski, bunjevački, šokački, torlački, vranjanski, hvarski, brački i čekrčićki već je spreman.