Jarko svetli Budimpešta

Sastavni deo američkog političkog i medijskog spektakla su tzv. predizbori koji se odvijaju pod svetlom najvećih reflektora. Na njima Amerikanci biraju kandidate za predsednika i jedan su od ključnih zamajaca američke demokratije – omogućavaju da se „obični ljudi“ osete važnim jer se pitaju u svim fazama izbornog procesa koji se na ovaj način izvlači iz mračnih političkih kabineta.

Namera rodonačelnika i promotera ideje predizbora, koja je lansirana pre bezmalo sto pedeset godina, bila je da se njima zada udarac partokratiji i da se spreči simuliranje demokratije, odnosno da građani budu dovedeni pred svršen čin ponuđenih kandidata koje su prethodno izabrali „otuđeni centri moći“. Poslednjih decenija se ovaj američki izum počeo primenjivati u mnogim zemljama sveta, pa danas praktično ne postoji kontinent gde se predizbori – bar u nekom obliku – ne sprovode sa manje ili više uspeha.

Ideja o izborima unutar srpske opozicije koja se u javnosti pojavila krajem prošle godine, nije se toliko vodila bremenitim američkim iskustvom, već pre svega skorašnjim događanjima u Mađarskoj, između čije vlasti i vlasti u Srbiji je povučeno bezbroj paralela: Orban i Vučić kao da su izašli iz istog političkog šinjela, obojica vladaju principom „spaljene zemlje“ kontrolišući medije i izborni proces i sistematski razarajući opoziciju i institucije. Do pre dve-tri godine opozicija našeg severnog suseda izgledala je kao naša: razbucano i konfuzno. A onda je neko došao na ideju da se unutar opozicionog bloka organizuju predizbori i tako odredi zajednički kandidat za gradonačelnika Budimpešte. Ideja je dobro primljena kod dela javnosti kojoj se Orban popeo na glavu, a predizbori nisu imali za cilj samo da demokratizuju izbor kandidata već i da objedine opoziciju, animiraju birače, indukuju novu političku energiju i pobude nadu da je promena moguća.

I u tome se uspelo: „predizabrani“ kandidat za gradonačelnika Budimpešte Gergej Karačonj je pobedio i na „pravim“ izborima, čime je opozicija posle mnogo godina vegetiranja uspela da zada snažan udarac Orbanovom režimu. Ujedinjena, ideološki veoma šarolika opozicija planira da i u susret nacionalnim izborima sprovede predizborne radnje na kojima će biti izglasan opozicioni kandidat za premijera Mađarske. Kako pokazuju istraživanja javnog mnjenja, uopšte nije isključeno da dobri potezi opozicije dovedu i do pada vladajućeg režima, koji je donedavno izgledao nepobediv.

Novosadski novinar Čaba Presburger, koji pomno prati politička zbivanja u Mađarskoj, pojašnjava u razgovoru za „Vreme“ šta se to zapravo dešavalo u Budimpešti 2019. godine, kada je opozicija izabrala zajedničkog kandidata za gradonačelnika. U prvom krugu predizbora izabran je kandidat levo orijentisanih stranaka, koji se u drugom krugu takmičio sa svim ostalim opozicionim kandidatima i pobedio. Ceo proces je, kaže, trajao nedeljama (od prikupljanja potpisa do samog glasanja) i bio je sve vreme glavna politička tema u nezavisnim medijima.

„Ako uzmemo u obzir da predizbori nisu imali nikakvu tradiciju u mađarskom društvu i da ih je trebalo organizovati van institucionalnih okvira, sredstvima organizatora i učesnika, skoro 70.000 onih koji su glasali predstavlja veliki uspeh. Ali nije broj glasača najvažniji: opozicione stranke, odnosno njihovi kandidati, dokazali su da je otvorena debata u okviru kampanje bolja opcija od netransparentnih dilova u senci i međusobnih spinova, a istraživanja su pokazala i da su same stranke, čiji su kandidati ušli u pretpredizbornu trku, dobile na značaju, odnosno da su postale prepoznatljivije nakon celog procesa“, kaže Presburger.

SLATKO ZAVODLJIVA IDEJA

I oni sagovornici „Vremena“ koji zdušno podržavaju ideju izbora unutar srpske opozicije, smatrajući je i dobrom i ostvarivom, i oni koji su skeptični pre svega zbog mogućih problema u njenoj praktičnoj izvedbi, slažu se da predizbori mogu da donesu brojne benefite ovdašnjoj nerežimskoj političkoj sceni. Pre svega, mogli bi je malo prodrmati i izvući iz letargije. Zato što je ova ideja, po svemu sudeći, primamljiva velikom broju Vučiću nenaklonjenih građana, ni one stranke kojima ona nije draga izbegavaju da je javno kritikuju, pa mi zapravo nemamo jasan pregled ko je od političkih aktera uopšte zainteresovan, a ko nije, da se ozbiljno razgovara o primeni mađarskog modela u Srbiji.

Dušana Spasojevića sa Fakulteta političkih nauka upravo to „čudi i nervira“. Stručna javnost naveliko raspravlja o predizborima, a većina stranaka se još uvek o njima ne izjašnjava. „Izgleda kao da vršimo pritisak na opoziciju da organizuje ‘prajmaris’. Kada bi se stranke jasno izjasnile i rekle da li su i na kakve predizbore spremne da izađu, onda bi stvari bile mnogo jasnije i mogli bismo argumentovano i konkretno da sudimo o resursima, problemima i procesima“, kaže Spasojević.

On ističe da bi predizbori svakako animirali birače i približili ih političkim strankama. Oni bi, takođe, predstavljali dobar mehanizam za promociju i kandidata i stranaka. „Predizbori bi, pored toga, povećali i legitimitet i popularnost opozicionih političkih stranaka koji su sada na veoma niskom nivou. Kandidati bi bili predloženi u skladu sa voljom biračkog tela, što bi povratno popravilo unutarstranački život i demokratizovalo mahom liderske političke partije“, kaže on.

Dejan Bursać sa Instituta za političke studije u „prajmarisu“ vidi šansu opozicije da preuzme deo medijskog prostora ili da barem „diktira političku dinamiku kao što je to bilo u slučaju bojkota izbora“. To će se međutim, kako kaže, desiti jedino ukoliko se javnost zainteresuje za predizbore „u dovoljnoj meri“, a uslov za to je da se „cela stvar“ izvede „besprekorno“, kako u organizacionom tako i u marketinško-mobilizacijskom smislu.

„Kroz predizborni proces opozicija bi sa svojim kandidatima i programima bila javno prisutna i aktivna i pre zvaničnog početka kampanje, a to nije zanemarljiv benefit ako se uzme u obzir medijski okvir političke scene. I to kroz slanje pozitivne poruke građanima: o programu, o rešenjima, o novim ljudima, o tome da se uvažava njihov glas. Druga prednost je naravno selekcija, ne samo kandidata i programa već i kadrovskih rešenja za pozicije u kampanji. Najzad, predizbori mogu biti i dobra proba za izbore, da se uoče i otklone problemi do kojih može doći u organizacionom smislu“, kaže Bursać.

Politikolog Duško Radosavljević kaže da je ideja o predizborima „slatko zavodljiva“. Da bi bila i uspešna, u njenu realizaciju trebalo bi da se uključi „što više opozicionih grupacija, civilno-društvenih inicijativa, nezavisnih ekspertskih organizacija, uglednih pojedinaca i dobronamernih građanki i građana“. Po njemu, u ovom procesu bi bilo važno da se prepoznaju „stvarni nosioci promena u društvu“, a ne da to budu izbori za „proverene partijske kadrove“ koji „trenutno egzistiraju“ na političkoj sceni Srbije.

„Ovako izabrani kandidati dobili bi i legitimitet i određeni publicitet, približili bi se većem broju potencijalnih, a trenutno neopredeljenih i zbunjenih birača. Ostali benefiti bi bili pozitivno poistovećivanje i prihvatanje programa koji se nudi, lakše pronalažanje izbornih poruka, kreiranje zajedničke kampanje, mobilizacija oskudnih kapaciteta opozicije, stvaranje utiska o svojevrsnoj ‘sabornosti’ i ukrupnjavanju opozicije“, kaže Radosavljević za „Vreme“.

PROTIV BEZNAĐA

Lider stranke Zajedno za Srbiju i bivši gradonačelnik Šapca Nebojša Zelenović jedan je od retkih opozicionih političara koji je predlog o izborima unutar opozicije podržao odmah po njegovom obznanjivanju. U razgovoru za „Vreme“, on kaže da „sve nevolje naše političke scene“ proističu iz toga što većina ljudi u Srbiji ne veruje da je Vučićevu vlast moguće smeniti na izborima. Predizbori bi, po njemu, pomogli da to „beznađe bude savladano“.

„Prethodni izbori bi ljudima vratili mogućnost da donose političke odluke, da odlučuju o onome što je njima važno. Predizborima bismo građanima vratili veru da borba za normalan život ima smisla, i da može da bude stvarna i svrsishodna. Kada je režim oteo slobodne i poštene izbore, hajde da mi izaberemo, slobodno i pošteno, ko će da predvodi borbu protiv tog režima. Predizbori treba, naravno, pre svega da iznedre kandidate za izbore, ali bi oni stvorili i veliki broj aktivista. Uveren sam da nakon njih ne bismo imali problem da stvorimo vojsku entuzijastičnih čuvara izbornih kutija. A ako baš nikako ne bude bilo moguće da se izađe na izbore, imaćemo legitimne vođe vaninstitucionalne borbe za normalan život“, kaže Zelenović.

Potpredsednica Demokratske stranke Dragana Rakić u razgovoru za „Vreme“ kaže da je režim u Srbiji „posvećen diskreditaciji i destrukciji opozicionih stranaka i kritičkog mišljenja“, i da za njega pojava „kredibilne alternative“ predstavlja veliku opasnost. Ona smatra da bi upravo predizbori mogli da iznedre „kredibilnu alternativu u vidu jedinstvenog kandidata i zajedničke liste“. „Taj proces može se posmatrati i kao mehanizam koji bi doveo do sinergetskog efekta, baš kao što je to bio slučaj u Mađarskoj. Bio bi to ogroman, verujem i presudan, doprinos predizbora. Jedinstven nastup svih opozicionih snaga je jedini način da se pobedi Vučićev režim“, kaže ona.

Jedan od promotera „prajmarisa“, pravnik i aktivista Skupštine slobodne Srbije Savo Manojlović, takođe smatra da oni mogu da dovedu do objedinjavanja svih opozicionih grupa. Po njemu, sada stvari stoje tako da „rasitnjena opozicija nije u stanju da iznedri jedinstvenog kandidata, zato što svako misli da je on taj“. „Umesto da nađemo način kako da otvorimo vrata promenama, opozicija se tuče ko će stajati ispred zamandaljenih i zapečaćenih vrata. Predizborima se sprovodi kontraoperacija kojom se raspršene čestice opozicionog tela grupišu i objedinjavaju. Umrtvljeni, pasivizirani i nezadovoljni delovi opozicionog biračkog tela se aktiviraju, jer građani i kandidati političke sudbine međusobno poveravaju jedni drugima“, kaže Manojlović.

foto: marija janković

KAPACITETI STRANAKA I KARAKTERI LIDERA

Put od dobre ideje mađarskog modela do srpske prakse ipak je veoma dug i tegoban. Poznavaoci prilika će reći da mađarska opozicija u ovom trenutku ima neuporedivo veći organizacioni kapacitet nego srpska, i mnogo više novca, što nije zanemarljivo. Orbanov Fides se nije mešao u opozicione predizbore, a ovde je nemoguće i zamisliti da će visokoorganizovana i sveprisutna Srpska napredna stranka sedeti skrštenih ruku i posmatrati unutaropozicione izbore a da ne pokuša da ih diskredituje i obesmisli. Sigurno bi i režimski mediji u Srbiji dobili važnu ulogu u ovom procesu, bilo da ismejavaju predizbore, bilo da napadaju neke kandidate ili da promovišu druge.

„Orbanova propagandna mašinerija u slučaju predizbora nije našla valjan narativ kojim bi napala predizborni proces. U međuvremenu su se, bar na najvišem nivou, stvari promenile, izabrani gradonačelnik Budimpešte Gergej Karačonj postao je najpopularniji opozicioni političar, a pošto je moguće da će on biti jedan od pretendenata za zajedničkog kandidata za premijera na predizborima udružene opozicije u 2022. godini, nije nemoguće da će njegov izbor Fides probati nekako da spreči. O mehanizmima zaštite izbornog procesa još se ne razmišlja naglas i ne zna se da li će svim građanima biti omogućeno da glasaju na ovim predizborima“, kaže Čaba Presburger.

Politikolog Duško Radosavljević ukazuje da, za razliku od Srbije, Mađarska ima razvijenu partijsku scenu. Po njemu, osnovni problem ideje predizbora kod nas je „organizaciona nesposobnost trenutno egzistirajuće opozicione scene u Srbiji“ da je sprovede u delo.

„Osim ostataka DS-a, nijedna partija u Srbiji ne može da se pohvali da ima pokriveno bar 50 odsto opština u Srbiji. Zatim, veliki broj učesnika u političkom životu još uvek deluje kao organizacije građana, lokalne političke inicijative ili nezavisni politički subjekti, bez organizacione strukture, često i bez partijskog programa, labavo povezani i strukturirani, sa nepoznanicama o utemeljenosti u biračkom telu. Partije u Srbije su više komiteti za podršku određenim ličnostima nego što su predstavnici određenih političkih interesa – klasnih, kulturnih, manjinskih, ekonomskih itd. Sve to može da posluži da se u ovaj proces uvuku i uljezi sa nečasnim namerama, koji bi dobro organizovani ‘preuzeli banku’ i ovu ideju uvaljali u blato“, kaže Radosavljević.

On smatra da, zato, predizbore treba prethodno dobro promisliti, prodiskutovati, proceniti da li postoji mogućnost za njihovu organizaciju, pa tek onda krenuti u realizaciju. Bursać se slaže sa Radosavljevićem, ističući da bi predizborima trebalo da prethode čvrst konsenzus i detaljan dogovor stranaka opozicije. Bez toga, po njemu, bolje je da se ne ulazi u celu priču, jer ona može proizvesti više štete nego koristi.

„Pored opasnosti da vlast preuzme čitav proces, kao realan rizik vidim disharmoniju unutar same opozicije. Stoga se ovaj proces lako može pretvoriti u poprište za međusobnu bitku, što može za posledicu imati još veću apatiju opozicionih birača. Setite se samo situacije od pre nekoliko godina, kada su na unutarstranačkim izborima u DS-u određeni odbori naprasno registrovali na stotine novih članova da bi poboljšali svoj rezultat. Kako će se organizatori predizbora boriti sa ovim izazovima? Dalje, šta garantuje da će se sve stranke opozicije držati ishoda predizbora, pogotovo ako proces ne bude dobro prihvaćen u javnosti i ne mobiliše glasače u značajnoj meri. Sporazum sa narodom i odluku o bojkotu iz 2019. godine je do izbora prekršilo nekoliko stranaka“, podseća Bursać.

On ukazuje i na to da se za organizovanje predizbora moraju obezbediti i ljudski i materijalni resursi. „I tu takođe dolazimo do mogućeg problema, jer je činjenica da neke stranke opozicije mogu da unesu u proces više ljudi i novca od drugih. Šta će se desiti ako se njima ne svidi rezultat predizbora i ako njihovi kandidati ne prođu dobro?“, pita se Bursać, i konstatuje da bi predizbore, ukoliko ih opozicija prihvati, za početak trebalo ograničiti na „određeni geografski okvir“, recimo na Beograd.

Za Dušana Spasojevića je, kao i za Radosavljevića, upitan kapacitet opozicionih stranaka za organizaciju predizbora, ali on smatra bi ovaj proces strankama zapravo pomogao da izgrade kapacitete, povećaju podršku i ostvare jači kontakt sa biračima. Po njemu, pitanje je procene političkih stranaka da li u predizbore vredi ulagati, jer oni – kao i svaka izgradnja stranačke infrastrukture – koštaju, ali i daju rezultate.

REŠENJA I IZGOVORI

„Naravno da bi vlast pokušala da od toga napravi cirkus. Ali, ako budemo imali dobre kandidate na predizborima, ne može nama režim ništa. Pregaziće ih narod. Ideja je da stranke, pokreti i grupe građana, dakle svi koji to žele, mogu da daju kandidate. Potom, svako ko učestvuje na predizborima učestvovao bi i u izradi pravila. Ta pravila bi, između ostalog, utvrdila i ko ima pravo da glasa. U Budimpešti su svi građani mađarske prestonice mogli da glasaju. Moguće je da stvari uredimo i drugačije, kroz neku vrstu registracije onih koji žele da glasaju. Ovim pravilima bi bila regulisana i kampanja. Mogli bismo da napravimo festival demokratije“, kaže Zelenović. On smatra da je prirodno da se sa predizborima krene od Beograda, ali da bi ih trebalo organizovati i u susret parlamentarnim i predsedničkim izborima.

Dragana Rakić, međutim, smatra da bi pre organizovanja predizbora trebalo dobiti odgovor na pitanje da li će se izborni uslovi u zemlji unaprediti ili će izbori i dalje biti „festival kriminala i korupcije“. Tek kada se obezbede elementarni uslovi za fer izbore, ima smisla dogovarati pojedinosti vezane za predizbore, kaže ona i dodaje da se iz iskustva DS-a može izvući zaključak da je moguće odupreti se namerama režima da kontroliše jedan takav izborni proces.

Savo Manojlović se slaže da se jasnim pravilima igre može sprečiti da proces bude deformisan preko ubačenih SNS listića i kaže: „Ako se neko boji da pobedi protivnika na svom terenu, nema šta da traži na redovnim izborima koji su teren režima.“

POBEDA NA VIDIKU

Presburger veli da je opoziciona scena Mađarske pre predizbora, odnosno lokalnih izbora 2019. godine, bila slična ovdašnjoj, da su je krasili unutrašnji sukobi, dezorijentisanost i raznorazna previranja, i objašnjava: „Posle toga opozicija je dobila vetar u leđa i sve više je postajalo jasno da opoziciono orijentisani glasači žele zajedničku snagu, to jest ujedinjenje opozicije. Sve relevantne opozicione stranke su se, pod pritiskom javnosti ali i zbog specifičnosti izbornog sistema, ujedinile. Istraživanja javnog mnjenja kazuju da bi ujedinjena opozicija danas pobedila na izborima. Došlo je, dakle, do sinergije nakon sprovedenih predizbora i odluke o zajedničkom nastupu na svim izbornim nivoima.“