fotografije: ap photo
Izraelci su navikli na nenormalnu normalnost, na rakete, bežanje u skloništa, čekanje zatišja. Još opasnije su, međutim, ulične borbe koje podstiču i Hamas i ultradesničarski orijentisani muslimani i Jevreji. Podrivanje iznutra, sejanje semena zla, mržnje i netrpeljivosti među dojučerašnjim komšijama i prijateljima u multinacionalnim i multikonfesionalnim sredinama predstavlja mnogo opasnije oružje od vođenja rata iz vazduha. U trenutku kada ovaj broj "Vremena" odlazi u štampu i Izraelci i Palestinci se sa prstom na okidaču pridržavaju primirja koje je stupilo na snagu 21. maja
Za „Vreme“ iz Tel Aviva
Tokom proteklih ratnih dana svakodnevica u Tel Avivu nije bila toliko uzbudljiva koliko na jugu zemlje gde je raketiranje trajalo gotovo bez prestanka. Tel Aviv je napadnut desetak puta, vreme između napada je bilo ispunjeno mučnim iščekivanjem. Moja osmogodišnja ćerka, koja je dovoljno velika da zna šta se događa, a isuviše mala da to razume, sve vreme je postavljala jedno te isto pitanje: „Mama, kada će da bude sirena? Hoće li da nas gađaju sada ili kada legnemo da spavamo?“
Sve je počelo u ponedeljak 10. maja ispaljivanjem raketa na Jerusalim i mesta u blizini Gaze. U utorak je većina škola i obdaništa u centralnom delu zemlje prestala sa radom. Radile su samo škole i institucije koje imaju sklonište u sklopu zgrade. Tog dana su učenici u Tel Avivu u školama imali vežbu za slučaj neposredne ratne opasnosti, mada niko stvarno nije očekivao da će situacija tako brzo da eskalira. Navikli smo da jug Izraela gori dugo pre nego što mi u centralnim delovima to osetimo.
PRVE RAKETE
Prva noć je bila najstrašnija. Prva sirena se oglasila u utorak u 20.47. Vraćala sam se sa posla biciklom, uletela u prvu zgradu koja je imala sklonište i tamo provela četrdesetak minuta. Sa ljudima koje ne poznajem delila sam tog trenutka ista osećanja: strah, strepnju, neizvesnost. Povezivala nas je empatija. Raketiranje je trajalo pola sata bez prekida. Na Tel Aviv je ispaljeno preko 130 raketa. Više od decenije nije bilo takvih napada. Eksplozije su se čule sa svih strana. Posle svake eksplozije sam zvala da proverim da li je moja porodica dobro. U tom prvom napadu pogođen je autobus u gradu Holonu južno od Tel Aviva. Autobus je stao kada se čula sirena, svi putnici koji su bili unutra istrčali su napolje i dok su bežali raketa je direktno pogodila autobus.
Drugi napad na Tel Aviv je počeo u tri ujutro, samo nekoliko sati nakon prvog šoka. Sirena nas je probudila iz sna, zgrabili smo decu i otrčali na stepenište zgrade gde smo zagrljeni čekali da napad prestane. Navala adrenalina, povećana anksioznost i strah ne prolaze ni kada napustiš sklonište, jer raketni napad može da se dogodi bilo gde u bilo kom trenutku. Mnogi stanari naše zgrade su ostali u svojim stanovima jer nisu čuli uzbunu. Da nemamo aplikaciju na telefonu koja u slučaju uzbune jako zvoni, i mi bismo verovatno prespavali raketni napad.
MINUT I PO
Naša zgrada nema ni sklonište, ni sigurnu sobu (mamad), tako da za vreme uzbune izlazimo na stepenište. Nakon Zalivskog rata 1992. godine donet je zakon da svaki novi stan mora da ima sigurnu sobu u slučaju raketnog napada i napada hemijskim oružjem. Starije zgrade to nemaju. Međutim, kada je u sredu 12. maja raketa direktno pogodila mamad u gradu Sderotu u blizini pojasa Gaze u kojoj je stradao jedan šestogodišnji dečak, podigla se velika prašina oko toga da li takve sigurne sobe uopšte pružaju dovoljnu zaštitu. Ni sigurna soba sada se ne čini više toliko sigurnom.
Dan posle neprospavane noći se naizgled sve vratilo u „normalu“, na koju smo se navikli dok je u Izraelu trajala epidemija korona virusa: opet učenje na daljinu, zabrana okupljanja na javnim mestima… Pripremili smo torbu za hitne situacije koja je uvek stajala pored vrata zajedno sa cipelama i ključevima od stana. U njoj je bila nekolicina najosnovnijih stvari za decu, nešto hrane, voda, pribor za prvu pomoć. Naš stan je okrenut ka jugu, odakle dolaze rakete. Ispitali smo dobro koji deo stepeništa zgrade je najudaljeniji od spoljnog zida i tamo smo se uvek sklanjali. Razni scenariji ti prolaze kroz glavu u tim trenucima i trudiš se da budeš spreman na sve.
Sve što smo radili tih dana, radili smo tako da uvek budemo spremni da za minut i po otrčimo u sklonište. Ljudi koji žive u blizini Gaze imaju 15 sekundi da se sklone, u nekim mestima i manje. Svaki zvuk motora, sirena ambulantnih ili policijskih kola, izazivaju stresnu reakciju kod svakog od nas.
ČEKAJUĆI RAKETE
Kada smo na ulici, moramo uvek i u svakom trenutku da znamo gde možemo da se sakrijemo. Ulazna vrata stambenih zgrada su bila otvorena da bi prolaznici u slučaju opasnosti mogli da se sklone. Ako si na otvorenom prostoru, legneš na zemlju, pokriješ glavu i moliš se da preživiš.
U subotu je na periferiji Tel Aviva, na tri kilometra od našeg stana u mestu Ramat Gan, pala raketa. Jedan čovek je stradao. Nije mogao na vreme da pobegne u sklonište jer je bio invalid.
Najgore su bile noći. Noć, kada je većina ljudi u svojim domovima, omiljeno je vreme za raketiranje. Brzo se istuširamo, a onda sedimo i čekamo. Čekamo da gađaju. I ma koliko da si spreman, sirena te uvek iznenadi.
ŽIVOT POD PRETNJOM
U Izraelu živim jedanaest godina. Neko ko dođe kao turista, ne može da razume šta znači život pod stalnom pretnjom, bilo da se radi o raketama ili terorističkim napadima. To se ne dešava negde tamo, već u tvojoj neposrednoj blizini: napadi nožem na promenadi, u gradskom prevozu, pucnjava u kafićima i restoranima, podmetnuti eksplozivi… Naravno, nije svaki dan takav, ali mogu slobodno da kažem da se gotovo svakog dana odigra neki sličan incident negde u zemlji. Nakon nekoliko godina naučiš da živiš sa tim, prestaneš da pratiš vesti (osim kada je vanredna situacija), izoštriš svoju pažnju i postaneš svesniji sebe i okruženja, uvek spreman da odreaguješ na preteću situaciju, ali i da prihvatiš da neke stvari ne možeš da promeniš. Tada ti jedino ostaje vera. Paradoksalno zvuči, ali bez obzira na sve navedeno, Izrael je jedna od bezbednijih zemalja na svetu za život.
SEJANJE MRŽNJE
Ako se s vremenom naviknete na rakete, bežanje u skloništa i čekanje zatišja, drugi mnogo opasniji problem jesu ulične borbe koje podstiču i Hamas i ultradesničarski orijentisani muslimani i Jevreji. Podrivanje iznutra, sejanje semena zla, mržnje i netrpeljivosti u mestima sa mešovitim stanovništvom između dojučerašnjih komšija i prijatelja, predstavlja mnogo opasnije oružje od vođenja rata iz vazduha. Život u tim multinacionalnim mestima je u ovom trenutku veoma rizičan. Sve je u znaku straha i strepnje za sve porodice koje tamo žive.
Pratila sam i medijska izveštavanja u Srbiji. Ima mnogo dezinformacija zbog nepoznavanja suštine problema koji decenijama opterećuje Bliski istok. Sve je duboko, kompleksno i složeno, a površno izveštavanje pravi ogromnu štetu svima. Rasplamsavanje mržnje je očigledno u političkom interesu raznih strana, a protesti za koegzistenciju, mir, normalan zajednički život, nažalost, ostaju u senci.
Protiv Netanjahua, njegovog bivšeg ministra odbrane Joava Galanta i zvaničnika Hamasa, optuženih za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, Međunarodni krivični sud u Hagu izdao je naloge za hapšenje. Izraelski lideri osudili su ovaj zahtev kao sramotan i antisemitski
Angela Merkel otkriva detalje svoje politike prema Rusiji i Ukrajini u novoj knjizi „Sloboda“. Odluke sa samita NATO 2008. i dileme oko prijema Ukrajine u Alijansu osvetljavaju njen strah od sukoba sa Rusijom, ali i izazivaju nova pitanja o odgovornosti za današnji rat
Koliko je svet daleko od nuklearnog rata Rusije i Zapada? Ako verujete srpskim tabloidima, uveliko je vreme da pakujete kofere, stvarate zalihe hrane i bežite u neko improvizovano atomsko sklonište. Realnost je, ipak, malo drugačija
Američke AI kompanije su posebno zadovoljne, njihove akcije rastu, uporedo sa očekivanjem da će biti ukinute regulacije protiv AI nakon što se Donald Tramp bude ustoličio u Beloj kući. Da li je takozvana opšta veštačka inteligencija sada sasvim izvesna, a svet se nalazi pred divovskim izazovom, onim koji je inteligententniji od svih prethodnih? Da li je, uprkos tolikim drugim teškim pitanjima, razvoj AI najveća kob našeg doba?
Otac žrtva KKK, majka u psihijatrijskoj klinici, on najpre vođa bande na ulicama Roksberija i Harlema “Detroit Red”, pa propovednik Nacije islama i rasnog ponosa koji je, ne krijući mržnju koju je rodila mržnja, impresionirao i prijatelje i neprijatelje, ubijen je pre šest decenija u prisustvu vlasti
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
