Klas Relocijus je bio najbolji reporter kojeg je nemačko novinarstvo ikada videlo. Imao je samo jednu manu: voleo je da izmišlja priče. Rizikujući sopstveni posao, jedan njegov uporni kolega je dokazao da je višestruko nagrađivani novinar često istinu nadomešćivao maštom. Dve i po godine nakon ove afere Relocijus je konačno progovorio, možda da preduhitri filmove koji se snimaju o njemu. Jer, ovo je zaista holivudska priča
Za „Vreme“ iz Bona
Neki vragovi ga gone celog života, čuje glasove, misli da tajne sile odvode ljude na gubilište, da ih do tamo prevoze tramvajima. Vrati se u taj film svaki put kad vidi prokleti tramvaj. Ima rupe u sećanju koje, ponekad, traju mesecima. Ne zna ni gde je bio, ni šta je radio. Umišlja prijatelje. Toga jedva da je svestan. Samo zna da mu nije dobro.
Leči se pisanjem. I u tome kako piše ne vidi ništa loše.
Tako se, ukratko, da prepričati ono što je Klas Relocijus (35) rekao u intervjuu za aktuelno izdanje švajcarskog dvomesečnika „Reportaže“, magazina koji brižljivo neguje tradiciju dugih novinskih tekstova i za koji je Relocijus ranije pisao. I u tim tekstovima je naveliko izmišljao, baš kao i u onima za matičnu redakciju hamburškog nedeljnika „Špigel“.
„Trebalo mi je više od godinu dana da počnem da shvatam kako sam stigao do ove nemoguće tačke života. Pisanje bez kočnica za mene je imalo egoističnu funkciju“, rekao je Relocijus u intervjuu. „Pomagalo mi je da prevladam, kontrolišem i izbegnem stanje u kojem sam gubio dodir sa stvarnošću. Još mnogo pre novinarstva. Ovaj poziv sam na neki način od početka zloupotrebljavao.“
Bila je to ispovest na koju su kolege i javnost čekali dve i po godine. Toliko je trajalo ćutnje najboljeg novinara među prevarantima i najuspešnijeg prevaranta među novinarima. Onomad, u decembru 2018. godine, bomba je odjeknula u čitavom svetu.
KO TO TAMO LAŽE
Jer, ako je čuveni „Špigel“ objavio šezdesetak velikih reportaža u kojima je skoro svaki redak izmišljen, ako je za te reportaže novinar pokupio lovorike, ako sve to tako može, čemu onda da se nadaju čitaoci? Da li su, kada kupe novine, kupili petparački roman? I kako da pošteni novinari – a stalno, možda ubeđeni u magijsko svojstvo ponavljanja, govorimo sebi da je većina takva – prežive Relocijusa i njemu slične?
Lažne vesti su postojale oduvek. Etiketiranje svih mejnstrim medija kao fake news, što je patentirao bivši stanar Bele kuće Donald Tramp, u Nemačkoj je imalo pandan u krilatici desničara Lügenpresse (lažljiva štampa). Teoretičar medija i novinar Ulrik Tojš je to pokušao da preinači u Lückenpresse (rupičasta štampa), što znači da mediji ne lažu (uvek i svesno), ali imaju slepe mrlje i teme o kojima izveštavaju po naučenim stereotipima.
Klas-Hendrik Relocijus ni u jednoj varijanti nije bio predviđen. „Ima ljudi koji veruju u takozvanu lažljivu štampu ili to da su novinari arogantni ljudi. Moje ponašanje je naizgled potvrdilo te teorije zavere. To ne mogu da popravim, ali mogu da probam da objasnim kako moje delanje nije imalo ništa sa tim, već sa mojim ličnim greškama“, rekao je bivši lažni novinar.
Ono što je uradio ima holivudskog štofa, doslovno. Već se snima film u kojem će glumiti najveće nemačke zvezde. Navodno, Netfliks sprema dokumentarni serijal, interesovao se i Amazon. Opet navodno, Relocijus odbija da u svemu tome učestvuje uprkos „šestocifrenoj sumi“ koja mu je ponuđena. „Jasno je da će drugi praviti zabavne knjige i filmove i zarađivati na tome. Ne vidim razloga da u tome učestvujem. Za mene, ovde se radi o mom životu“, rekao je Relocijus švajcarskom magazinu.
Pominjanje „drugih“ koji prave „zabavne“ knjige i filmove otrovna je strelica upućena prema čoveku bez kojeg ne bi bilo „slučaja Relocijus“. Tek tu priča počinje da liči na filmski scenario.
„LOVAC“ NA MEKSIKANCE
Na jesen 2018. godine Huan Moreno (48), sin andaluzijskih gastarbajtera, čovek kojeg su na prijavnici pompezne staklene „Špigelove“ centrale u Hamburgu često držali za taksistu, izgleda kao očajnik iz lošeg filma, onaj koji je provalio zaveru, ali mu niko ne veruje. Opsednut je Klasom Relocijusom, svojim mlađim, nemerljivo uspešnijim kolegom. Kolegom koji se strašno zamerio Morenu jer je pljunuo na novinarski zanat.
Dvojicu reportera slučaj će spojiti krajem oktobra te godine. Moreno je baš bio na zadatku u Meksiku kad su ga iz „Špigela“ pitali da za njih napiše priču. Radilo se o izbegličkim karavanima iz Centralne Amerike, nevoljnicima koji preko Meksika pokušavaju da se dokopaju obećane zemlje, često uz pomoć kojota, kako se nazivaju spretni krijumčari ljudi koji poznaju staze i bogaze i znaju kako da zaobiđu ograde, kamere, patrole i narodne straže – grupe desničarskih entuzijasta koje se šetaju u maskirnim odelima i čuvaju „svoju“ Ameriku od ilegalaca.
Moreno je zapravo trebalo da napiše samo deo priče o strahovima i nadama izbeglica koje žele u SAD, i onda ga dostavi reporterskoj zvezdi Klasu Relocijusu koji bi zaokružio tekst. Urednici su zamislili da Relocijus sa američke strane granice nađe upravo te narodne patrole i provede sa njima nekoliko dana. Može li Klas Relocijus da uspe u tome? Naravno da može.
foto: printscreen
I to kako! Glavni protagonista priče, sa kojim je dan i noć bio u goletima Arizone, zove se Kris Jeger. To je simbolika od koje bi svakom uredniku voda pošla na usta, jer „Jeger“ (Jäger) na nemačkom znači „lovac“. Relocijusov Jeger ima znakovite tetovaže po rukama. Obožava Trampa. Rešen je da čuva granicu od „pizdi“ koje beže iz svojih zemalja da bi u Sjedinjenim Državama dilovali drogu.
„Kris Jeger leži na brdu nad pustinjom i snajperom cilja nešto što se šunja pomračinom. Ni kroz objektiv ne raspoznaje šta je to, možda jelen ili puma, a možda neka prilika sa ruksakom. (…) Jeger čkilji u tminu, puška mu je oslonjena na rame. Nema metu. Ništa ne vidi. Malo čeka, onda puca.“
Tako se završava na sedam stranica sočno napisana reportaža „Jegerova granica“ u nedeljniku „Špigel“, sa tako moćnom poentom da bi čitalac najradije ustao i aplaudirao otvorenim novinama. Sve se u toj priči dobro uklapa, možda previše dobro da bi bilo istinito.
CRV SUMNJE
I možda bismo i danas svi verovali kako je istinito da pre pisanja Relocijus svom partneru Morenu nije poslao nadrndani mejl i stavio mu stotinu zamerki na dostavljeni materijal sa meksičke strane granice. Manje činjenica i brojki, više priče, tražio je Relocijus.
Tu je negde, može biti, proradio ego Huana Morena. Ali, kakve je šanse imao protiv briljantnog mladog Klasa Relocijusa, čoveka ka kojem su žiriji trčali da mu za rever zadenu još jednu nagradu? Već je bio pokupio devetnaest novinarskih odlikovanja, od toga četiri prestižne Nemačke reporterske nagrade, CNN ga je proglasio novinarom godine, „Forbs“ stavio na listu najuticajnijih mladih novinara sveta. „Špigel“ je planirao da mu da uredničku poziciju, kancelariju sa pogledom na luku i basnoslovnu platu.
A Moreno? On je bio piskaralo starog kova koje prodaje tekstove raznim redakcijama i gleda kako štampano novinarstvo, kojem je posvetio život, polako više ne može da plati račune. Čovek koji ponekad nedeljama ne viđa svoje četiri ćerke dok se vucara kojekuda u potrazi za idućom reportažom koja bi donela nekoliko stotina evra.
Pa opet, Morena je kopkalo kako je to Klas Relocijus, pre svih Pulicerom ovekovečenih američkih reportera, pronašao ludake koji tek tako pucaju na senke koje su možda živi ljudi? Kao je dospeo do ljudi naoružanih kao da su komandosi u Avganistanu koji su, kako je na kraju pisalo u tekstu, danima držali migrante u ledenoj pustinji jer su ih navodno uhvatili sa ruksakom punim kokaina? Kako je to Relocijus mogao da napiše da se samo na tom mestu, u jednoj dolini, samo jedne noći šeta „na hiljade“ kojota, to jest krijumčara ljudi?
Ako je i reporterska sreća, previše je. Ali opet, đavo će ga znati. Baš taj Relocijus je ranije jedini pisao o poslednjem ginekologu koji u konzervativnom Misisipiju izvodi abortuse, premda je i sam ranije verovao da je abortus greh. O nepravedno zatočenom Jemenitu u Gvantanamu, koji je posle 14 godina torture bio toliko skrhan, da nije želeo da izađe iz zatvora. Jedini je pričao sa roditeljima zvezde američkog fudbala Kolina Kapernika, čoveka koji je prvi klekao u znak protesta zbog nasilja nad crncima.
Ali, kada je video tekst spreman za štampu, Moreno nije mogao mirno da spava. Najviše ga je iritirala fotografija jednog od Amerikanaca – zašto prikazujemo njegovu fotografiju kada se u priči jedva pojavljuje? Zašto Relocijus – čiji je zadatak bio da undercover provede nekoliko dana i noći sa tim „lovcima na Meksikance“ – nije fotografisao glavne protagoniste priče?
„U svađi sa Relocijusom i o njemu, Moreno tako rizikuje sopstveni posao, u međuvremenu istražuje kolegu, očajnički, o sopstvenom trošku“, pisao je kasnije „Špigel“ o skandalu u sopstvenoj kući. „Tri, četiri sedmice Moreno prolazi kroz pakao jer kolege i pretpostavljeni u Hamburgu na početku uopšte ne veruju u njegove optužbe. Relocijus? Da podmeće? Naš skromni Klas? Baš on?“
IT´S FUCKING HILARIOUS
Huan Moreno uprkos svemu ne popušta. Koristi priliku što je u Americi gde treba da piše o čuvenom bokseru i najbogatijem sportisti sveta Flojdu Mejvederu. Na svoju ruku odlazi na jug, do granice sa Meksikom gde, upoređujući agencijske fotografije objavljene u „Špigelu“ i one iz drugih medija, pronalazi tu građansku stražu. Kako će se ispostaviti, manje ekskluzivnu nego što je ispala u Relocijusovoj priči – ti „lovci na Meksikance“ su neki dokoni ljudi koji žive u prikolicama i za 200 dolara dnevno vode novinare sa sobom u patroliranje granicom.
foto: printscreen…i knjiga o raskrinkavanju „Laž od hiljadu redova“ Huana Morena
Vođa građanske straže Tim Foli kaže da Relocijusa nije video nikada u životu. Moreno mu daje članak iz „Špigela“ preveden na engleski. „It´s fucking hilarious. Ovaj tip je možda sedeo u hotelskoj sobi i uzeo LSD. Pojma nemam šta je pušio, ali kod nas svakako nije bio“, kaže Foli.
O delu priče da hapse ilegalce sa drogom i drže ih u pustinji kaže: „Zašto bismo ih držali da se smrzavaju dva dana? Sa sve kokainom? A šta ako ih toliko dugo držiš i dođe granična patrola? Onda će i tebe optužiti da krijumčariš drogu! Zar vi ljudi nemate fakt-čekere? (…) Ovo se lako da proveriti. Samo je trebalo da me pozovete.“
O, da, „Špigel“ ima fakt-čekere, kako se u novinarstvu nazivaju ljudi čiji je jedini zadatak da takoreći istresu novinara iz gaća, to jest provere svako slovce u tekstu i od novinara traže dokaz za sve tvrdnje. U vreme današnjih turbo-medija, čiji se poslovni model svodi na kopiranje tuđih tekstova, skoro niko ne plaća fakt-čekere. „Špigel“ ima čitavo odeljenje na koje je neobično ponosan. I koje je, kad je skandal izbio, mogao da okači mačku o rep.
Moreno onda nalazi i glavnog protagonistu priče kojeg je Relocijus nazvao Jeger. Čovek se zove sasvim drugačije, nema nikakve tetovaže na rukama i sigurno nije lud da puca na izbeglice. Spreman je da sve to ispriča u Morenovu kameru. Kaže, spreman je i da tuži „Špigel“ jer je objavio njegove fotografije uz gomilu laži. Moreno sve dokumentuje.
U redakciji u Hamburgu se pale alarmi. Urednik kaže Relocijusu da je provaljen. Ovaj i dalje laže, laže odlično, ima objašnjenje za sve… Ali onda, tokom besane noći puca i sutradan na sastanku sa glavnim urednikom i drugima – sve priznaje. „Svi izvori su mu truli. Masa stvari sasvim izmišljena, izmaštana, slagana. Citati, mesta, scene, navodni ljudi od krvi i mesa. Fejk“, napisaće kasnije „Špigel“.
KAKO SANDALE KLAPARAJU
Ugledne redakcije za koje je još Relocijus pisao, od nedeljnika „Cajt“, preko „Zidojče cajtunga“ i „Noje cirher cajtunga“, pa do magazina „Reportaže“, razleteće se narednih sedmica u pokušaju da provale šta im je sve vajni reporter godinama podvaljivao, a oni srećni i zaslepljeni, jer imaju nadrealno dobru priču, objavljivali.
„Jednog ranog jutra ovog leta, Alin, devojčica umornih očiju, 13 godina, sama hoda još uvek tamnim ulicama grada Mersina i peva“, tako, recimo, počinje reportaža iz jula 2016. o sirijskim siročićima koji su postali robovi u Turskoj. „Klaparajući sandalama, ide kroz fabričku četvrt, pored propalih zgrada, pored pasa koji još spavaju i fenjera bez svetla. Pesma koju peva govori o dvoje dece koje je život zazidao, ali koja, kada su prošla najgore patnje, ipak bivaju spasena.“ Tako je pisao Relocijus, kao Haruki Murakami, tu su sitnice, muzika, mirisi, osećanja.
Alin ne postoji. Pesma ne postoji. Grad Mersin postoji, ali Relocijus verovatno nikad nije bio u njemu. Ne postoji ni ginekolog-misionar koji jedini u Misisipiju vrši abortuse. Relocijus nikada nije pričao ni sa roditeljima američkog kvoterbeka Kolina Kapernika. Izmislio je priču o ženi kojoj je pobijena familija pa ona, kao progonjena, putuje Sjedinjenim Državama da gleda pogubljenje svakog okorelog kriminalca koji ide na električnu stolicu ili dobija otrovnu injekciju.
Ispostaviće se da Moreno nije prvi koji je sumnjao. Mnogi su se žalili da Relocijus iskrivljeno predstavlja njihove priče, da izmišlja. On se uvek iz svega izvlačio.
„Brojne laži su od njegovog života napravile minsko polje. Čovek od toga može da pukne ili da s vremenom postane majstor za mine“, piše Moreno u knjizi Hiljadu redaka laži u kojoj je 2019. godine detaljno opisao slučaj. Tu knjigu je Moreno prodao kao predložak za filmski scenario. „Vidim ga kao penjača, jednog od onih ljudi koji se veru uz okomite zidove, s vremena na vreme umoče ruke u vrećicu sa kredom na leđima i koketiraju sa svojom konačnošću. Podnose nepodnošljivo, sviknuti na misao da jedna greška može da uništi sve, a opet uvereni u pobedu“, piše Moreno.
Jedna od retkih stvari koje ovaj novinar još veruje svom bivšem kolegi Relocijusu je tvrdnja da je možda bolestan, da mu treba lekarska pomoć. Navodno je Relocijus, kada je provaljen, mesecima bio u psihijatrijskoj klinici. Ipak, Moreno ga prikazuje kao hohštaplera u izvornom smislu te reči – nekoga ko se predstavlja boljim nego što jeste da bi izvukao neku korist. Tapšanje po ramenu. Nagradu. Unapređenje. Novac.
BIOSKOP U GLAVI
Kad je otkriven, Relocijus je novac od svih nagrada uplatio u humanitarne svrhe. U najnovijem intervjuu kaže da mu nije pravo što ga je Moreno predstavio kao nekakvog predatora na najbolju priču, kao sistematskog lažova. Čak su Relocijusovi advokati tražili da Moreno prestane da širi takvu verziju priče. „I da nije bilo uredničkog mesta u ‘Špigelu’, i da nisu postojale novinarske nagrade – sve bih isto radio“, kaže Relocijus.
Danas mu niko ništa ne veruje. Dilema koju je posejao nastaviće da izjeda novinarstvo, pogotovo žanr reportaže, te kraljevske discipline zanata. Za dobru reportažu morate imati sve: sokolovo oko za celu priču i za detalje, volju da se danima ili mesecima vučete po terenu, hrabrost da sve pitate, hazarderstvo čak, literarni dar da to pretočite u tekst sa poentom, na pet ili deset stranica koje će čitalac progutati. Priče kakve je pisao Relocijus su možda jedini način da štampani mediji opstanu i da, za deset ili dvadeset godina, neko još ide na kiosk i plati za novine.
„Postoji napetost između verodostojnosti teksta i čitalačkog uživanja u njemu“, sažima iskusni nemački urednik Georg Leviš u knjizi eseja o novinarstvu. „Tekst je užitak kada čitalac ne mora da se mučno probija kroz njega, već teče kao reka. Može da teče brzo jer je napisan jakim jezikom ili nas sadržina vodi u slobodan pad, ali i jer je uklonjeno sve što koči: navođenje izvora, ograđivanje, iritantne protivurečnosti ili navodi o samom istraživanju. To pomaže verodostojnosti, ali ometa čitalački užitak.“
Leviš poziva da se preispita takozvani storytelling kojem uče početnike u novinarskim školama. Kažu im da ljudi neće (samo) fakte, nego da hoće priče. Priče prvih ljudi oko vatre koje se slušaju razrogačenih očiju ili priče u novinama, svejedno. Relocijus je od žirija mnogo puta čuo najveću moguću pohvalu – da njegovi tekstovi pokreću bioskop u glavi. Ali, on je odlučio da u tom bioskopu umesto dokumentaraca pušta igrane filmove epske fantastike.
Šta posle Relocijusa da radi pošten novinar koji zna da dobar tekst nije samo lista činjenica i tabela sa brojkama? Da isuši tekst od detalja, mirisa, zvukova i osećaja i piše… dosadno? Što bi rekao urednik baltimorskih novina u kultnoj seriji Žica: hoće li izvaditi račiće iz supe od račića i ostaviti je klot? Kome treba takvo novinarstvo? To mogu i roboti.
Kada je magazin „Reportaže“, koji ima svega desetak hiljada pretplatnika, objavio intervju sa Relocijusom i na svom portalu, server im je poklekao pod naletom novih čitalaca. Paradoksalno, i priča o novinaru prevarantu pokazuje da ljudi vole priče sa briljantnim negativcima i neustrašivim junacima koji su spremni da se uhvate u koštac sa celim svetom zarad istine. Priče, dakle, koje su tako dobre da deluju nadrealno.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Dugo je Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD) raspravljala o tome ko bi bio bolji kandidat za kancelara: Olaf Šolc ili ministar odbrane Boris Pistorijus. Sada je Pistorijus objavio da ne želi da bude kandidat
Protiv Netanjahua, njegovog bivšeg ministra odbrane Joava Galanta i zvaničnika Hamasa, optuženih za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, Međunarodni krivični sud u Hagu izdao je naloge za hapšenje. Izraelski lideri osudili su ovaj zahtev kao sramotan i antisemitski
Angela Merkel otkriva detalje svoje politike prema Rusiji i Ukrajini u novoj knjizi „Sloboda“. Odluke sa samita NATO 2008. i dileme oko prijema Ukrajine u Alijansu osvetljavaju njen strah od sukoba sa Rusijom, ali i izazivaju nova pitanja o odgovornosti za današnji rat
Koliko je svet daleko od nuklearnog rata Rusije i Zapada? Ako verujete srpskim tabloidima, uveliko je vreme da pakujete kofere, stvarate zalihe hrane i bežite u neko improvizovano atomsko sklonište. Realnost je, ipak, malo drugačija
Američke AI kompanije su posebno zadovoljne, njihove akcije rastu, uporedo sa očekivanjem da će biti ukinute regulacije protiv AI nakon što se Donald Tramp bude ustoličio u Beloj kući. Da li je takozvana opšta veštačka inteligencija sada sasvim izvesna, a svet se nalazi pred divovskim izazovom, onim koji je inteligententniji od svih prethodnih? Da li je, uprkos tolikim drugim teškim pitanjima, razvoj AI najveća kob našeg doba?
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!