Ako mi, sudije, kao nosioci pravosudne vlasti, pokažemo individualnu spremnost, rešenost i istrajnost, te složno stanemo u zaštitu osnovnih pravnih načela koja su vekovima izgrađivana, građani će prepoznati našu ispoljenu hrabrost, etičnost, kompetentnost i spremnost pa će nam biti podrška u borbi za uspostavljanje nezavisnog pravosuđa i vladavinu prava
Mi, akteri dosuđene pravičnosti u sudskom postupku, moramo da se zapitamo!
Šta je to što građani Republike Srbije od nas očekuju?
Da li mi možemo i smemo ta očekivanja da ispunimo?
Zašto se političke vlasti toliko plaše sudske nezavisnosti?
I, konačno, a zaista ne i poslednje, da li se uloga sudije iscrpljuje u sudskom postupku?
Različite društvene grupe, koje predstavljaju delove izvršne ili zakonodavne vlasti, odnosno političke elite, oduvek su za sudijsku funkciju vezivale različita ali uvek svoja interesna očekivanja, ne pristajući da sudstvo bude uravnoteženi instrument razvoja, „neutralno klatno“, koje će obezbeđivati ravnotežu poretka, neutrališući tendenciju koncentrisanja vlasti, ali i vršeći njenu kontrolu kroz obezbeđivanje vladavine prava.
Danas, u Srbiji u kojoj je vlast koncentrisana ne samo u jednoj grani vlasti, već i u ličnosti samo jednog čoveka, građani Srbije s pravom strepe, ali i očekuju da ćemo upravo mi, sudije, biti ti koji će njihova ljudska i građanska prava štititi od svih nasrtaja, jer smo svedoci svakodnevnih kršenja Ustava i zakona od strane najviših državnih funkcionera. Građani očekuju od nas da ne prihvatimo dodeljenu ulogu krvoločnih Kerbera koji će čuvati podzemni svet Hada. Očekuju da bez straha donosimo pravične, na zakonu i vekovnim pravnim pravilima zasnovane, jasno obrazložene odluke, ne plašeći se da javno progovorimo o nezakonitostima kojima je društvo preplavljeno. Očekuju od nas da, poput naših kolega iz Poljske, zajedno prošetamo ulicama. Oni s pravom očekuju da mi budemo nosioci pozitivne promene, da se borimo za vladavinu prava i zajedno s njima, rame uz rame, stvaramo humanije društvo – pravni poredak u čijem fokusu će biti čovek, a ne bilo koja politička partija. Pravo koje će biti iznad svake političke vlasti.
Zato sada, kada je i zvanično počela debata o ustavnim promenama, učešće u njoj nije samo pitanje časti, niti čina individualne hrabrosti svakog od nas. Pitanje oslobođenja pravosuđa od političkog uticaja, i to ne zarad nas, sudija, već zarad građana i zaštite njihovih prava i sloboda, naša je dužnost i naš moralni imperativ.
U realizaciji ovakvih očekivanja, neretko nas pojedini visoki predstavnici političke vlasti sputavaju porukama straha koje upućuju sa govornice Skupštine, a i javnog servisa, pa čak i preko pojedinih, njima lojalnih visokih predstavnika pravosudne vlasti. Osuđuje se i sputava svako kritičko mišljenje, obeshrabruju se sudije, kao predstavnici jedne legitimne grane vlasti, da vrše svoju vlast. Svako javno istupanje i prisustvo sudija u javnom životu, političke vlasti nastoje da okarakterišu kao političko delovanje učvršćujući zabludu koju su odavno ciljano stvorili: da su sudije nemi delioci pravde koji progovaraju samo kroz svoje presude. Ovakav stav ne samo da nema pravne potpore u nacionalnom zakonodavstvu već je suprotan i odlukama Evropskog suda za ljudska prava pa i opštim pravnim načelima i principima.
Sudije ne samo da imaju pravo da učestvuju u medijskim raspravama o pravnim i drugim pitanjima, već to predstavlja našu dužnost i obavezu. Naravno, uz ograničenje da očuvamo nepristrasnost kroz svoje odluke i da se ne bavimo političkim delovanjem. Pojednostavljeno, a čini se uz sve brojnije i veće prepreke, sudija mora da bude lojalan državi, odan svom narodu, Ustavu i zakonima, a ne vlasti.
Dakle, ne postoje normativna ograničenja koja bi nas sputavala da očekivanja građana ispunimo. Za ovakvo delovanje nije nam potrebna dozvola predsednika suda. Takođe, nije tačno da je nama sudijama zabranjeno pravo na štrajk. Zato je apsurd da mi, sudije, od kojih se očekuje da poznajemo pravo, podležemo ovakvim pritiscima i nedopustivo ćutimo. Zbog čega? I dokle?
Ako mi sudije, kao nosioci pravosudne vlasti, pokažemo individualnu spremnost, rešenost i istrajnost, te složno stanemo u zaštitu osnovnih pravnih načela koja su vekovima izgrađivana, građani će prepoznati našu ispoljenu hrabrost, etičnost, kompetentnost i spremnost pa će nam biti podrška u borbi za uspostavljanje nezavisnog pravosuđa i vladavinu prava.
Dakle, znamo da smemo, a da li i možemo, to zavisi od nas samih. Pritom ne smemo da zaboravimo da je to i naša dužnost te da nije slučajno da se vekovima civilizacijski izgrađivao normativni okvir, da smo pravno jedna od najzaštićenijih profesija. Ustav i zakoni nas štite od gubitka posla. To nije slučaj sa drugim profesijama, baš iz razloga što nam je dodeljen zadatak da mi budemo korektiv razvitka društva, odnosno da kontrolišemo zakonitost rada i izvršne i zakonodavne vlasti, a ne samo građana. Mnoge od naših odluka mogu biti presudne ne samo za stranke u postupku i ne samo za mesto i prilike u kojima su donete i u kojima živimo, već i za ono što nas tek očekuje.
„Pokolenja dela sude“, te će tako suditi i o nama i našim odlukama. Ne smemo se postideti naših odluka i ne smemo ćutati, jer samo čovek oslobođen od straha slobodan je čovek.
Zato se naša uloga ne iscrpljuje samo u sudskom postupku, već je s pravom očekivano naše angažovanje u rešavanju naraslih problema i protivrečnosti u društvu. Sudija ne treba i ne sme samo da izučava sudske spise i propise, već mora da bude sposoban da razume najsloženije društvene, kulturne, ekonomske probleme kao i težnje društva i da kreativno doprinese njihovom rešavanju. Zato smo i sa etičkog aspekta u obavezi da strukovno razvijamo sopstveni sistem vrednosti i sopstvene nezavisnosti, stručnosti, integriteta, nepristrasnosti, transparentnosti u radu, ali i ličnih kvaliteta kao što su hrabrost, humanost i mudrost. Jedino tako zadobićemo poverenje građana koje su političke vlasti decenijama tendenciozno urušavale, jer pravosuđe svoju funkciju treba da vrši u interesu građana.
Političke vlasti, kako bi izbegle jedinstvo građana sa pravosuđem, decenijama preko poslušnih i kontrolisanih medija prikazuju sudije kao neprijatelje građana. Naravno, postavlja se s pravom pitanje zašto su to činili. Zašto su najviši državni funkcioneri upravo one koji su bili najdosledniji i najhrabriji među nama sudijama nazvali državnim neprijateljima i stranim plaćenicima, a čitavo pravosuđe proglasili za korumpirano, neradno, odgovorno za blagu kaznenu politiku i porast kriminala, etiketirajući ga da ljudima oduzima decu, izbacuje ih iz kuće?
Odgovor je jednostavan: političke vlasti su, kako bi obezbedile svoj dug, nesmetan, nekontrolisan, pa samim tim i nekažnjiv boravak na vlasti, stavile pravosuđe pod apsolutnu političku kontrolu i time ga onemogućile u vršenju sudske vlasti. Na ovaj način političke vlasti su izbegle da budu kontrolisane od strane pravosuđa, tako što ga same apsolutno kontrolišu! Tako je kontrolor, volšebno, postao kontrolisani.
I za kraj umesto zaključka:
Sudije Srbije, probudite se!
Izlaz nije u napuštanju dostignutog nivoa civilizacijskih vrednosti, već u mobilizaciji svih humanih snaga ovog društva u borbi za vraćanje dostignutog nivoa pravne države i daljem unapređivanju vladavine prava. Zaštita ljudskih prava i osnovnih pravnih pravila nisu pitanja samo naše profesionalne časti, niti smeju da zavise od individualne hrabrosti. Ta zaštita je naša dužnost.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
