Koja je boja mora

Reč brevijar asocira na doživljaj sačuvan zato što ga je bilo vredno sačuvati. Mediteranski brevijar Predraga Matvejevića je zbirka, spomenar trenutaka koje je putujući hteo da podeli sa svima koji ne mogu da ih vide i osete, kako bi i njima bilo lepo.

Prvo izdanje ove knjige objavljeno je 1987. godine, da bi se tokom narednih sedam godina proširivala i dobila sadašnji oblik. Nagrađivana je u svetu mnogo puta, u Parizu je proglašena za najbolju stranu knjigu, u Ženevi je dobila Evropsku nagradu, u Italiji mnoga priznanja. Prevedena je na više od dvadeset evropskih jezika, ali i na arapski, hebrejski, turski, japanski, esperanto, objavljena je u više desetina izdanja, pa i u zemljama koje su daleko od Mediterana. Prošle godine, izdavačka kuća „Zlatno runo“ objavila ju je i u Srbiji.

Na ovdašnjem tržištu nema knjige ovakvog tipa, a konkretno ove nema od pre 15 godina od kako se VBZ, njen hrvatski izdavač, povukao sa srpskog tržišta. Osim zbog pomenute posebnosti, ovo izdanje „Zlatnog runa“ privlači i izgledom (prelom i dizajn Dušan Šević) podsećajući da je knjiga i izdavačko umetničko delo.

Predrag Matvejević (među najprevođenijim hrvatskim piscima, bio je redovni profesor na Sorboni i na Rimskom univerzitetu, dobio je nekoliko počasnih doktorata i odlikovanja, a među njima i Legiju časti koju mu je dodelio francuski predsednik…) zbog ove knjige putovao je tri puta po Mediteranu. Rezultat su 2000 stranica priča i anegdota o pojmovima, odrednicama i toponimima, od kojih je u knjigu uvrstio samo one koje će da istaknu scenu kojom se bavi. A to je, i dalje, jedno veliko putešestvije kroz boje i mirise svega što može da vam padne na pamet kad se kaže Mediteran.

Matvejević se odlučio da brevijar o Mediteranu piše „osluškujući reči za predmete kojih više nema, vibracije potonulih gradova i luka, ‘crne rupe’ Mediterana. Isuviše osetljiv na leksiku da bi bio samo putopisac, a opet eruditski određen da bi se zadovoljio ulogom nadahnutog poete, Matvejević je stvorio jedan originalni dosije o Mediteranu, tražeći prostor za svoju priču pre svega u jeziku“, ocenio je Dragan Velikić u predgovoru srpskog izdanja. Na primer:

„Moru nije lako odrediti boju. Zovemo ga sinjim premda nije posvud ni svagda takvo. Pod oblacima je sivo, u noći crno, pri izlasku i zalasku sunca zlatno; u predvečerje, ljeti, porumeni; po buri, kad se zapjeni, pobijeli; u plićacima je svijetlo, providno, ponegdje zamućeno; kad mu povjetarac namreška površinu ili je uzburka oluja, ne znamo zapravo kakvo je. Posade su plovile prema dalekim obalama pribojavajući se nepoznatoga, čudeći se neviđenome. Mornari su nakon povratka gledali drukčije i sebe i samo more. Onaj tko je više vidio poželio je vidjeti još više – tako započinju i završavaju priče o Mediteranu,“ zapisao je Predrag Matvejević na prvoj stranici Brevijara, a tridesetak stranica dalje i ovo: „Na nekim mjestima, osobito u zaljevima i uz otoke, more je tamnije, ne samo zbog svoje dubine. Drugdje pak izgleda bljeđe, čak i tamo gdje nije plitko. Ovdje je puno uspomena, ondje bez sjećanja. Obale i luke na njima, oblaci i vjetrovi koji ih nose, valovi i struje, zore i sutoni – razni se prizori smjenjuju dok brodimo. Mediteran je na početku i na kraju plovidbe isti, mi nismo.“

Da se ne stekne pogrešan utisak: u Matvejevićevom Brevijaru ne dominiraju čarobni opisi o moru poput navedenih. Brevijar je jedna bezdna informacija o Mediteranu od vremena pre Biblije pa na ovamo, objašnjena sveobuhvatnim pogledom naučnika, ali na pripovedački način, tako da je to što piše važno i razumljivo i detetu i akademiku. Ujedno, svaki pojam je mali esej. Ili pesma – kako je kome draže. Matvejević je njihov i pripovedač i svedok. U obe varijante ga je lepo slušati. On i kad priča o poznatom, ostavlja utisak novog i nudi mogućnost otkrivanja. Mediteranski brevijar čine tri dela. „U prvom prevladavaju opisi, u drugom slike, u trećem pojmovi: brevijar, karte, glosar,“ objašnjava ovu podelu autor. Dopunjuju ih karte kojih je ova knjiga prepuna (geografske, botaničke, fitološke) i koje svojim šarama mame da se istraže – prava avantura.

Brevijar Matvejević završava gotovo dirljivom pričom o magarcu umesto zahvalnice istoričaru Fernandu Braudelu, koji mu je u velikoj meri bio učitelj u istraživanju, a koji je od jednog člana komisije pred kojom je branio doktorat bio ukoren da je zaboravio na – magarca, i odom Mediteranu u kojoj priča o uticaju vremena na reči, te kaže: „Ploveći na Dodekanesosu, zvao sam kruh, po starom helenskom običaju, artos, mornari su ga zvali psomi, nazivao sam vodu bydor, oni su je nazivali nero, vino sam izgovarao vinos, oni su ga izgovarali krassi. I kruh, i vino, i voda promijenili su imena. More je ostalo isto: thalassa. Mediteran je jedan, rekao bi glosator, njegovi se izrazi razlikuju.“

‹›