foto: m. milenković
Na Ivkovićevoj oproštajnoj utakmici koja zbog "tehničko-logističkih problema" nije mogla da bude održana u njegovom rodnom Beogradu, već u Grčkoj, sat je bio zaustavljen na 28 sekundi pre kraja meča. Simbolika je vezana za broj trofeja koje je Dušan Duda Ivković osvojio u svojoj trenerskoj karijeri
Reprezentacija Jugoslavije na Evropskom prvenstvu u Zagrebu 1989. godine, koju su činili Dražen Petrović, Vlade Divac, Toni Kukoč, Dino Rađa, Žarko Paspalj, Predrag Danilović, Stojan Vranković, Jure Zdovc, Zoran Čutura, Zdravko Radulović, Zoran Radović i Mario Primorac, verovatno je najbolji tim van Amerike koji se ikada pojavio na košarkaškom terenu. Nadmoć koja je prikazana na ovom prvenstvu, nikada do tada, a i kasnije, nije viđena na košarkaškim terenima u Evropi. Prosečna razlika kojom su pobeđivali bila je veća od 20 koševa po utakmici, dok u finalu protiv Grčke razlika od 22 poena nije najbolje prikazala dešavanja na terenu. Egzibicija koju je izvodio najmlađi tim na šampionatu sprečila je da se utakmica završi sa razlikom većom od 30 poena.
Godinu dana kasnije, na Svetskom prvenstvu u Argentini, reprezentacija Jugoslavije je dominantno osvojila zlatnu medalju. Sa gotovo nepromenjenim timom, ali bez najveće zvezde Dražena Petrovića, koga je zamenio Saša Đorđević, ponovo je 1991. godine osvojena titula prvaka na Evropskom prvenstvu. Bilo je to poslednje takmičenje na kojem je seniorska reprezentacija bivše Jugoslavije učestvovala.
Opisati kako je tada izgledao tim Jugoslavije, najlakše je kada se uporedi sa ekipom SAD u trenutku kada je dopušteno igračima iz NBA lige da igraju u reprezentaciji. Raspad Jugoslavije je sprečio da se na Olimpijskim igrama u Barseloni 1992. godine sastanu dva najbolja tima u istoriji košarke – američki i evropski „drim tim“.
Selektor reprezentacije na sva tri pomenuta takmičenja bio je Dušan Duda Ivković.
Na vest o smrti Dušana Dude Ivkovića, iz celog sveta su se javljali njegovi igrači i kolege treneri, koji su isticali njegovu ulogu u razvoju košarke u poslednjih 50 godina, kao i lični odnos koji je imao sa njima. Najveći živi trener i autoritet NBA lige Greg Popović je izjavio: „Dušan Ivković je ikona košarke. Njegova ličnost je vanvremenska, a on je bio gospodar ovog sporta. Moje vreme provedeno sa Dudom, bilo u Evropi ili Sjedinjenim Američkim Državama, bilo je ispunjeno čudesnim trenucima, imati njega u društvu bilo je nešto posebno. Moje najiskrenije saučešće Neni i čitavoj porodici u ovim teškim vremenima.“
REPREZENTACIJA NOVE DRŽAVE
U trenutku kada je u ratovima nestala Jugoslavija, na teritoriji novonastale države koju su činile Srbija i Crna Gora mogao se sastaviti tim koji bi i dalje predstavljao košarkašku velesilu: Saša Đorđević, Predrag Danilović, Saša Obradović, Vlade Divac, Žarko Paspalj, Zoran Savić i mladi Dejan Bodiroga činili su okosnicu te reprezentacije. Sportske sankcije su, međutim, u naredne tri godine onemogućile nastavak takmičenja i reprezentativnu karijeru kako igrača tako i njihovog selektora.
Ono što posebno treba naglasiti jeste da je Dušan Ivković u periodu sankcija koristio svoj autoritet u klubovima da održi kult reprezentacije, koja nigde nije mogla da se zvanično takmiči. Svakog leta je okupljao potencijalne reprezentativce i na svoju ruku održavao pripreme, na koje su se svi igrači bespogovorno odazivali. Izmišljao je imena pod kojima je reprezentacija igrala na raznim turnirima, svesno kršeći sportske sankcije. Njegova supruga je kupovala sportsku opremu u lokalnim prodavnicama u kojoj su igrači igrali turnire i trenirali. Dovijali su se na različite načine, a sve sa ciljem da zadrže tim do trenutka kada će reprezentaciji biti omogućeno da opet zvanično zaigra.
Kada je nakon skidanja sankcija odlučeno da sportisti Srbije i Crne Gore mogu opet da se takmiče, uz pomoć Bore Stankovića, koji je na brzinu organizovao dodatni kvalifikacioni turnir, reprezentacija se plasirala na Evropsko prvenstvo u Atini 1995. Godine ličnog odricanja i brige za svoj tim su urodile plodom. Tim Srbije i Crne Gore postaje prvak Evrope u nezaboravnom finalu protiv Litvanije. Bio je to „poslednji ples“ velikih timova sa područja Jugoslavije i Sovjetskog Saveza, sada u dresovima nekih drugih država.
Sa četiri zlatne medalje na četiri velika takmičenje na kojima je kao selektor učestvovao, u periodu od 1988. godine, kada je preuzeo tim Jugoslavije, pa do 1995, Dušan Ivković ispisao je istoriju trenerskog posla. Nijednom selektoru u istoriji evropske košarke tako nešto nije pošlo za rukom. Verovatno nikada i neće.
POČECI I KLUPSKA KARIJERA
Crveni krst, deo Beograda koji u prečniku nema više od 1000 metara, životno je obeležio Dušana Ivkovića. Sportski klub Radnički je tokom njegovog odrastanja bio centar okupljanja mladih ljudi iz ovog dela grada. To je bilo vreme kada se na muškost i mangupluk gledalo drugačije nego danas. Moralo se učiti i raditi od najranijih tinejdžerskih godina, a ugled u društvu se sticao tako što nisi izbegavao za današnje vreme bezazlene tuče sa vršnjacima iz centra grada, u kojima se branila čast svog kraja.
Naziv „beogradskog mangupa“ definisao ga je tokom celog života, ali u najpozitivnijem smislu te reči. Znao je i da smiri i da podvikne, ali nikada sa zlom namerom ili nepoštovanjem prema sagovorniku. Danas bi ljudi rekli „gospodin čovek“. Uzor u njegovom životu i odrastanju uvek je bio šest godina stariji brat Slobodan Piva Ivković, igrač i trener košarkaškog sekcije Radničkog.
Lako je bilo i tada, kao i danas, odlutati u razvoju. Paralelno sa košarkom, koja je bila njegova najveća ljubav u životu, morao je da ima i obrazovanje. Tada košarka nije omogućavala lagodan život. Uz brata koji ga je usmeravao u životu, paralelno sa košarkom je završio Rudarsko-geološki fakultet i stekao inženjersku diplomu. „Otac mi je dao istrajnost, upornost i veru u rad i naučio me da je porodično vaspitanje temelj čoveka. Jednom mi je rekao: ‘Sine, bolje je biti dobar zanatlija nego loš intelektualac’“, rekao je jednom Ivković.
Po povratku iz JNA, 1971. godine, preuzima juniorski tim Radničkog koji posle tri godine postaje juniorski prvak Jugoslavije. Taj uspeh, u tada najjačoj ligi u Evropi, preporučio ga je za rad u mlađim selekcijama reprezentacije Jugoslavije. Takođe, rad u juniorskim selekcijama naučio ga je da se, osim trenerskog posla, brine i o organizaciji kluba. Organizacija kluba, danas nazvana sportski menadžment, postala je tek nakon tridesetak godina poželjna osobina savremenog trenera. Duda Ivković je prvi trener koji je shvatio budućnost klupske košarke.
Vrhunac karijere tokom rada u mlađim kategorijama bila je titula juniorskog prvaka sveta 1976. godine. Ranko Žeravica ga uzima za pomoćnog trenera seniorskog tima Partizana, a nakon godinu dana postaje prvi trener. U prvoj godini na klupi Partizana, u sezoni 1978/79. godine, postaje prvak Jugoslavije, pobednik Kupa i osvaja evropski Kup Radivoja Koraća. To je do tada bio najveći uspeh Partizana u klupskoj istoriji. Iste godine, Bosna postaje prvak Evrope, tek kao ilustracija snage jugoslovenskog košarkaškog prvenstva u to vreme.
RAD U INOSTRANSTVU
Internacionalnu karijeru je počeo još 1980. godine. Dve godine je bio trener Arisa, u kome je igrao Nikos Galis, najveće ime grčke košarke, ali su ga obaveze u reprezentaciji sprečile da se tada posveti karijeri u inostranstvu.
Od raspada Jugoslavije 1991. godine, radio je u grčkim i ruskim klubovima. Trenirao je, osim Panatinaikosa, sve najveće timove u Grčkoj, PAOK, Aris, Panionios, Olimpijakos i AEK. Sa PAOK-om je u sezoni 1992/93. osvojio Prvenstvo Grčke i treće mesto na Fajnal foru Evrolige. Posle PAOK-a preuzima Panionios, ali najveće uspehe u Grčkoj postiže na klupi Olimpijakosa. Uz organizacione sposobnosti, kao i trenersko umeće, uspeo je da postavi temelje grčke klupske košarke, koja je u naredne tri decenije predstavljala evropsku klupsku velesilu.
Možda najbolju ilustraciju za to predstavlja titula prvaka Evrope sa Olimpijakosom, klubom koji je uvek bio u podređenom položaju u odnosu na bogatiji i uspešniji Panatinaikos. U sezoni 1996/97. osvojio je svoju drugu „triplu krunu“ u klupskoj karijeri. Posle Partizana, ponovio je to sa Olimpijakosom, koji je pored prvenstva i kupa Grčke podigao i trofej Evrolige.
Odlazak u moskovski CSKA je za mnoge bio veliko iznenađenje. Preuzeo je slavni klub u trenutku kada je bio u velikoj finansijskoj i organizacionoj krizi. U periodu od 2002. do 2005. godine, uz trenerski obavlja i organizacioni posao. Osvaja tri titule prvaka Rusije i u svakoj godini stiže do Fajnal fora Evrolige. Usled preporoda kluba, dobio je naziv „arhitekta modernog CSKA“. Dve godine radi u Dinamu iz Moskve, sa kojim osvaja Kup Uleba (2006).
Uz obaveze na klupi reprezentacije Srbije na kojoj je bio od 2008. do 2013. godine, vraća se u Olimpijakos (2010–2012). Ovaj period na klupi Olimpijakosa obeležilo je finale Evrolige (2012), na kojem je tim Olimpijakosa gubio sa 19 poena na 11 minuta pre kraja utakmice. Smirenost koju je pokazivao u ključnim trenucima, sada već u poznim trenerskim godinama, davala je snagu i veru igračima da mogu izvesti nemoguće. U poslednjoj sekundi utakmice, Printezis postiže koš za pobedu (62:61). Druga titula prvaka Evrope za Olimpijakos i potvrda kultnog statusa Dušana Ivkovića među navijačima ovog tima.
Ljudi koji su ga poznavali kažu da je Duda Ivković osim košarke imao još jednu veliku strast – golubove. Sredinom pedesetih i šezdesetih godina dvadesetog veka postojala je velika zajednica golubara u Beogradu. Kao i košarku, golubarstvo je zavoleo uz brata i do kraja života je održavao ovu vezu.
O svojoj ljubavi prema golubovima jednom je izjavio: „Otac mi je govorio da su oni koji gledaju u golubove uvek u oblacima. Da iz toga slede problemi sa školom i takve stvari. I zato je bio protiv. I ja sam bio protiv toga da moji sinovi posvećuju toliku pažnju golubovima, ali sam u detinjstvu drugačije razmišljao. Golubovi su uz mene ceo život, gajim srpske visokoletače, u svakom ugovoru koji sam potpisivao bila je i klauzula da mi se u kući napravi mesto za golubove. Nažalost, samo u Moskvi je bilo nemoguće, prehladno je.“
SVE TITULE U RIZNICI
Duda Ivković je jedini košarkaški trener u Evropi koji je u karijeri osvojio sva četiri evropska klupska takmičenja: Kup Koraća (1979), Kup Saporte (2000), Evroligu (1997, 2012) i Kup ULEB-a (2006).
Trenersku karijeru Dude Ivkovića obeležio je i njegov autoritet, kako prema igračima tako i prema vlasnicima klubova. Svaki klub koji je trenirao ostavio je u mnogo boljem stanju od onog u kome ga je zatekao. Temelje današnje klupske košarke u Rusiji i Grčkoj postavio je on. Mnogi naši treneri su našli posao u tim zemljama uz pomoć Ivkovića i na njegovu preporuku.
Karijeru je završio u Anadolu Efesu iz Istanbula (2014–2016), u kome je postavio osnove za njegove današnje uspehe, i od kluba koji je tavorio u turskom prvenstvu, bez značajnih međunarodnih uspeha, napravio današnjeg prvaka Evrope i jedan od najboljih klubova na Kontinentu u poslednjih pet godina.
Po završetku trenerske karijere, postao je član Tehničke komisije FIBA. Košarkašku penziju je odlučio da provede u svom Beogradu. Naviknut na uređen sistem kome je težio tokom cele svoje košarkaške karijere, nije odoleo da ukaže na situaciju u kojoj se danas nalazi Srbija. Zato je doživeo da ga u košarkaškoj penziji „novinari“ tabloida besomučno napadaju samo zbog toga što je video kuda idu njegov Beograd i njegova Srbija i odlučio da nešto po tom pitanju i kaže.
„Mangup sa Crvenog krsta“ doživeo je i da oproštajnu utakmicu ne može da dobije u svom Beogradu. Grčka je oberučke prihvatila da organizuje oproštaj od trenera koji je njihovu klupsku košarku postavio na evropski vrh. Ova sramota i sankcijama sprečen meč „belog i američkog drim tima“ na Olimpijskim igrama 1992. godine jesu dva najveća poraza Dude Ivkovića. I ni za jedan nije on kriv. Umešala se politika, svetska i lokalna. A Dušan Ivković je ostavio legat svetskoj i evropskoj košarci, i po tome će ga pamtiti.
Dušan Ivković je sahranjen u utorak 21. septembra na Novom groblju u Beogradu, uz prisustvo velikog broja njegovih igrača, kolega trenera i prijatelja iz zemlje i inostranstva. Oproštajni govor je održao njegov prijatelj glumac Goran Sultanović. Kovčeg sa telom Dušana Ivkovića nosili su njegov naslednik na mestu selektora Željko Obradović i igrači koji su bili nosioci igre u reprezentaciji Jugoslavije: Vlade Divac, Dino Rađa, Predrag Danilović, Žarko Paspalj i Jure Zdovc.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
