Prvi dan – četvrtak
Internet ne radi. Pa, dobro, mislim, svakom se desi, sigurno neki sitan kvar. Prolaze sati. Zovem dežurni centar Telekoma Srbija. Posle stotinak neuspešnih pokušaja, užurbani ženski glas mi recituje: „Prijavili smo vaš problem, do sutra će sve biti rešeno.“ Zaustim da pitam: „A šta ako…?“, ono žensko iz Telekoma već prekinulo vezu.
Drugi dan – Petak
Internet ne radi. U kući vlada tiha tenzija. „Ti si bila previše ljubazna, trebalo je da im pretiš“, kaže član porodice, inače psiholog po zanimanju. „Malo strpljenja“, kažem, u dubini duše svesna da je psiholog ipak u pravu. Ispraviću grešku. Zovem dežurni centar. Od prvog pozivanja do kraja njihovog radnog vremena prošlo je dva sata. Nisam uspela da dođem do slobodnog operatera. Ma, ko da su znali…
Treći dan – subota
Plus praznik. Internet ne radi. Operater se ne javlja. Član porodice me pobedonosno i mrko posmatra. „Ja sledeći put zovem i svašta ću da im kažem. Zvaću Studio B i reći ću da si ti novinar i da ćemo da ih tužimo.“ Psiholog nikada ne preti „na prazno“. U svojoj odlučnosti dobija vezu. Kažu joj da će sve biti u redu, da ćemo internet imati do sutra, a da vreme koje nismo uživali u uslugama Telekoma nećemo morati da plaćamo.
Četvrti dan – nedelja
Plus praznik. Svakako, operater ne radi. Pa, neće ni on baš da se ogreši o božje zapovesti.
Peti, šesti, sedmi…
Narednih dana odlazim na posao ako mi treba internet. Zovem Telekom svaki dan, po malo. Kada je već svaka nada presahla, oko osam ujutru zvoni mobilni telefon. „Vi ste se žalili da vam ne radi internet?“ „Da“, odgovaram polupospano. Shvativši da je „preko puta“ neko mlađi, operater brzo prelazi na „ti“. U skoro prijateljskom razgovoru objašnjava mi da je sa mojim internetom sve u redu. Osim što ne radi, kažem. Šarmantno se smeje. „Ma biće sve u redu“, poručuje mi na kraju. (I ja svesna da nije on taj koji je kriv. Mada je problem, opet mi se javlja Markuze, što u stvari ne znam ni ko je tačno kriv, ni kome baš mogu da se žalim ako stvari ne idu kako treba.) Nakon toga, u (ne)predvidivom razvoju događaja, internet nemam još jedan dan, a onda… Ma kao u priči. Sve bude u redu.
Ovih dana malo dođe, pa ga nema. Ja sednem na prozor (peti sprat) pa lovim naivne komšije što ne stavljaju šifre, samo da mogu da pošaljem tekst u redakciju ili proverim poruke. Ništa bez poštenog komšije. Jutros, na dan kada pišem ovaj srpski prilog evropskim poslovima, stigao račun. Ni za paru umanjen za period prinudne, dvonedeljne apstinencije od usluga Telekoma. I kome sada da se žalim?
O čemu je u stvari reč? Nije pitanje interneta, mogu bez njega, snaći ću se. Već stalnog osećanja nesigurnosti. Nekoliko puta me pitaju: „Šta ti se baš toliko sviđa u Beču?“ To mi se sviđa, što se nekako zna ko je ko i ko je odgovoran za šta, i ko je nadležan, a ko je kriv ako nešto „pođe po zlu“ i šta su tvoje obaveze i poslovi, a šta su obaveze tvog predsednika, majstora ili profesora.
Počev od toga da svog mentora za diplomski rad ne moraš da juriš po hodnicima, majstoru se ne izvinjavaš što ga ponovo zoveš jer prvi put nije uradio ništa, a uzeo je novac, kada prokišnjava krov zgrade neko se i pojavi da to popravi, narodna biblioteka i narodni muzej nemaju „pauze u radu“ od po desetak godina, a od trenutka kada ti nije dobro do momenta kada uspeš da dođeš na red za pregled ne prođe toliko vremena da ti više lekar i ne može pomoći.
Stvari su uređene i drži te sigurnost da ćeš, kada kreneš negde i platiš kartu za metro, stići na vreme ili da će autobus naići tačno „kako je napisano“. I sve počinje sa sitnicama. Ovdašnjim zakonom je propisano da se izmet kućnih ljubimaca mora pokupiti, ali se isti nema gde baciti jer nema kanti. I tako dalje, u svakom segmentu života, kočnice se javljaju tamo gde bi stvari trebalo da teku. Jer je to ona svakodnevica o kojoj se u nekim uređenim društvima vodi računa.
I onda stvari valjda postaju, korak po korak, malo manje naopačke. Glavni opozicioni lider onda ne štrajkuje glađu da bi dobio izbore. Predsednik liberalne partije ne misli da su predstavnici država u Africi kanibali, makar to ne govori javno, a predsednik države se građanima obraća kao predsednik države, a ne kao predsednik partije ili šef vlade.
I daleko je ovo od lamenta nad Srbijom i ode o Evropskoj uniji. Naprotiv. Čak i da dobijemo status kandidata, i da Serž Bramerc klimne glavom, a da nam pre toga ne vrate vizni režim zbog lažnih azilanata, sistemska sigurnost (iliti, sigurnost u sistem) i red se ne uzimaju iz pretpristupnih fondova.
Ovaj članak je napravljen uz podršku Evropske unije. Sadržaj ovog dokumenta je isključiva odgovornost nedeljnika „Vreme“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske Unije. Projekat („Vrline života u porodici evropskih naroda“) finansira Evropska unija kroz program Medijski fond u okviru evropskih integracija, kojim rukovodi Delegacija EU u Srbiji a realizuje BBC World Service Trust.