Pucanj u srce Amerike

U subotu ujutru devetogodišnja Kristina Grin htela je lično da upozna poslanicu Arizone u kongresu SAD. Otišla je ispred tržnog centra Sejfvej gde je Gabrijel Gifords razgovarala sa građanima Tusona. Devojčica je stajala i slušala. Među prisutnim ljudima bio je i dvadesetdvogodišnji Džerad Lofer. Sve je ličilo na uobičajenu predstavu američkih političara koji neposredno razgovaraju sa običnim ljudima – sve dok Lofner nije izvadio poluautomatski pištolj „Glok 19“ i počeo da puca. Iz neposredne blizine pogodio je u glavu Gifordsovu. Pre nego što se dao u beg, ranio je četrnaestoro, a ubio šestoro ljudi. Među njima i Kristinu.

Poremećenog mladića su na licu mesta savladali i razoružali prolaznici. U međuvremenu je već izveden pred sud i optužen za višestruko ubistvo sa predumišljajem i ubistvo u pokušaju. Dosadašnja istraga pokazala je da nije imao saučesnike. Biće uvršćen u statistiku mnogobrojnih labilnih Amerikanaca koji su se, zbog nečeg frustrirani, uvređeni ili ugroženi, latili oružja i pobili nekolicinu sugrađana. Gabrijel Gifords je sa prostrelnom ranom u glavi u kritičnom stanju. U Americi se povela oštra polemika između demokrata i republikanaca, da li je govor mržnje i netrpeljivosti koji je postao uobičajen u političkoj borbi, Lofnera naveo na pokolj čija je glavna meta bila predstavnica demokrata Gifords. Negde na rubu, na prilično bizaran način govori se i o slobodnoj prodaji oružja u SAD, jedinstvenoj u svetu. A Kristina je jednostavno bila na pogrešnom mestu u pogrešno vreme i tako postala deo tragične američke ikonografije: rođena 11. septembra 2001. godine, na dan najgorih terorističkih napada u istoriji SAD, bila je jedna od 50 beba, po jedna iz svake savezne države, koje su simbolično uvršćene u knjigu koja je posle šoka Amerikancima trebalo da ulije nadu u budućnost. Devet godina kasnije postala je simbol bezumlja.

O „bezumlju“ ovog čina raspredaju svi američki i mnogi svetski mediji. Da li tako nešto može da se predvidi? Da li može da se spreči? Da li je ovaj čin posledica američkog načina života? Da li ima političku pozadinu? Da li treba zabraniti slobodnu prodaju oružja? U kojoj meri govor mržnje i huškanje mogu nekoga da navedu na ubistvo? Da li treba zabraniti „Čajanku“ (Tea Party), radikalno krilo republikanaca, čija je ikona Sara Pejlin, pored ostalog, i mandat nesrećne poslanice demokrata Gabrijel Gifords na internetu označila kao političku metu? Ili je Lofer jednostavno lud, bez obzira na sve ostalo?

KLIMA MRŽNJE: Demokratski krugovi napadaju konzervativce, da su pokreti pod njihovim okriljem kao „Čajanka“ i mnogobrojni desni komentatori u medijima politička neslaganja pretvorili u retorički rat i tako zatrovali klimu u američkom društvu. Nobelovac Pol Krugman u „Njujork tajmsu“ govori o „klimi mržnje“, koja je dovela do atentata. Politička desnica odgovara da su izveštaji o huškačkom i ratobornom tonu republikanaca medijski lov ne veštice, te da je atentator pojedinac, „politički vetropir“ koji nije bio aktivan ni u „Čajanci“, niti u bilo kojoj drugoj političkoj organizaciji. Predsednik Barak Obama – stalna meta ekstremnih republikanaca, koji ga već po potrebi upoređuju sa Hitlerom ili Staljinom, predstavljaju kao mračnog marksistu, ili mu osporavaju američko državljanstvo – pozvao je Amerikance da se ujedine u molitvi. Strasti je smirivao i novi predsedavajući Kongresa, republikanac Džon Boner, inače poznat po raspirivanju žučnih polemika sa demokratama: „Pozivam sve poslanike, da se okupe oko svoje ranjene koleginice.“

Stiče se utisak da su se Amerikanci navikli na govor mržnje i razuzdanu republikansku retoriku koja se uvukla u američku politiku negde u vreme kampanje za drugi predsednički mandat Džordža Buša juniora, a kulminirala pre i posle predsedničkih izbora koje je u velikom stilu osvojio Barak Obama. Sada se nanovo analiziraju izjave tipa „u Beloj kući sedi Mao Cedung“, kao zloupotreba zagarantovane slobode mišljenja i govora i nešto više od pukog kršenja političke korektnosti. Sara Pejlin tako u kontekstu Baraka Obame kao poštapalicu koristi reč „tiranija“. Neki komentatori su i ranije postavili pitanje da li je Pejlinova svesna šta sve time može da izazove: jer, američki ustav dozvoljava slobodnim građanima da obrazuju oružanu miliciju kako bi se odbranili od tiranije. Predstavnica „Čajanke“ u Nevadi koja je htela da postane senatorka, govori o „unutrašnjopolitičkim neprijateljima“ u Kongresu, ne o političkim protivnicima ili rivalima. Neki od komentatora govore o „semenu zla“. Čak je i FBI upozoravao da bi takva retorika mogla da dovede do „ekstremističkog nasilja“, jer podstiče mržnju. Pejlinova se branila da ona „mrzi nasilje i rat“.

Jedna od debata koja se povela kao posledica atentata u Tusonu je i da li predstavnici naroda treba da imaju lično obezbeđenje 24 časa dnevno. U Americi, u kojoj direktan, „spontani“ dijalog između birača i biranih spada u stubove demokratije i političke kulture, rasprava o telohraniteljima ranije se ne bi ni našla na dnevnom redu.

NIGDE BEZ PIŠTOLJA: Odavno ljudi kao reditelj Majkl Mur ili gradonačelnik Njujorka Majkl Blumberg govore da u Americi ima previše vatrenog oružja u ličnom vlasništvu i previše ludaka, da je samo pitanje vremena kada će neko od njih ponovo da zapuca i da je neophodna državna kontrola. Dok malobrojni zahtevaju da se oružje povuče iz slobodne prodaje, kongresmen iz Jute Džejson Hefec posle krvoprolića u Juti kaže da će od sada obavezno na posao da dolazi naoružan kako bi mogao da se odbrani. „Jednostavno se osećam bolje kada pištolj nosim sa sobom“, rekao je televiziji CBS. On lično preferira poluautomatski „glok 23“. Dok se vode nepregledne diskusije o ideološkim palikućama i prorocima mržnje, američka opsednutost oružjem jedva da se i spominje. Tek poneki liberalno-demokratski komentator postavi večito pitanje, kako je moguće da jedan očigledno poremećen mlad čovek šeta sa poluautomatskim oružjem koje je kupio u prodavnici na osnovu nedodirljivog građanskog prava na posedovanje oružja, koje se temelji na, kako neki kažu, dosta slobodnoj interpretaciji Ustava iz 1791. godine. Tragedija u Tusonu kod mnogih Amerikanaca je izazvala potrebu za još više oružja. Pa vidite, kažu pobornici oružja, Lofera su zaustavili i savladali upravo naoružani građani. I ono poznato: ne ubija oružje, već ljudi. Ni predsednik Obama, ni guvernerka Arizone Džen Bruer, povodom događaja u Tusonu problem slobodnog nošenja oružja ni spomenuli nisu, već su se radije držali političkog patosa, tipa „molićemo se za žrtve“ i „niko nas nikada pokoriti neće“.

MISIJA OBAVLJENA: Svaki odrasli građanin Arizone bez ikakve posebne dozvole, bez provere, sme da nosi oružje gde god hoće, samo ako je prekriveno. Lofner je svoj „glok“ kupio legalno u prodavnici Sportman’s Warehouse, prodavnici za opremu za lov. Pištolj je platio 459,99 dolara. Dva magacina od po 33 metaka za po 35,99 dolara, kakvi su dozvoljeni tek od 2004. godine, kupio je u diskontu Vol-mart. Problem nije ograničen samo na Arizonu, koja važi za „Meku oružja“. U Americi se u privatnom vlasništvu nalazi preko 250 miliona komada vatrenog oružja. Globalna studija koju su vršile 23 države pokazuje da se u SAD dogodi 80 odsto smrtnih slučajeva u svetu prouzrokovanih vatrenim oružjem.

Milioni korisnika socijalnih mreža Fejsbuk, Tviter ili Majspejs uključili su se u raspravu oko tragedije u Tusonu. „Mission accomplished, Sarah Palin“ (Misija obavljena, Saro Pejlin), napisao je ironično poznati levi bloger Markos Mulicas. „Džered Li L., novi američki heroj“, moglo se sa druge strane videti na novom, dan posle ubistva postavljenon profilu na Fejsbuku. „Čovek koji je ispalio prve hice u američkom građanskom ratu 2011. Neka počne revolucija!“ Bestseler autorka Alisa Valdes, koja često boravi u Arizoni, rekla je: „Oduvek sam slutila da će sledeći građanski rat početi ovde.“

DIVLJI ZAPAD: Arizona je, kako su jednom rekli na ABC njuz, „bure baruta ljutnje“. „Mi smo Meka predrasuda i netolerancije, neka vrsta glavnog grada zadojenih fanatika“, žalio se lokalni šerif Klarens Dupnik. Savezna država koja je kao poslednja 1912. pripojena teritoriji SAD, u kojoj živi 6,9 miliona stanovnika i čija se zapadna granica sa Meksikom proteže na 625 kilometara, još uvek živi u duhu Divljeg zapada. Tu se nalaze Veliki kanjon i Mohava pustinja. Tu se oduvek gajilo duboko nepoverenje prema dalekom Vašingtonu i svemu što je strano. Tu su i parole „Čajanke“ bile žešće nego drugde. Pitanja koja u pustinjskoj državi atmosferu dovode do usijanja su diskusija o politici imigracije, ali i reforma zdravstva Baraka Obama, koja se odbacuje kao „socijalistička“, i ne daj bože restriktivnija politika o oružju.

Situacija se zaoštrila za vreme izborne kampanje za kongres 2009. godine. „Nacija se naoružava“, drhtavim glasom uzvikivala je tada kandidatkinja „Čajanke“ Šeron Engli. „Ako ne dobijemo na glasačkim kutijama – šta će biti sledeći korak?“

Gabrijel Gifords

Gabrijel Gifords (40), važila je za političku zvezdu u usponu u Demokratskoj partiji. Jedan funkcioner iz kabineta bivšeg predsednika Bila Klintona je za nju rekao da je vidi kao buduću predsednicu SAD: „Ona je političarka takvog kalibra.“ Posle napada na nju postala je prva političarka u Americi na koju je izvršen atentat.

Gifordsova je bila najmlađa žena izabrana u Senat Arizone, bila je i prva Jevrejka i treća žena koja je iz ove države izabrana za Predstavnički dom Kongresa u Vašingtonu u kome od 2007. predstavlja Arizonu.

Gifordsova je rođena u ovoj državi na granici sa Meksikom, u gradu Tusonu, na jugu zemlje. Kaže da je ponosna na svoje južnjačke korene i nije krila ljubav prema kamionima, motociklima i oružju. Ironično je da je posedovala pištolj „glok“, isti onakav iz koga je ranjena prošlog vikenda.

U mladosti je bila republikanac, a kasnije se priklanja idejama Demokratske partije. Diplomirala je urbano planiranje, a u politici je angažovana oko imigracione reforme, istraživanja embrionskih matičnih ćelija, alternativnih izvora energije. Zalaže se za veće minimalne zarade radnika i mogućnost da ratni veterani iz Iraka i Avganistana steknu srednjoškolske diplome. Poznata je i po tome što smatra da žene imaju pravo na abortus, zbog čega je dobijala pretnje smrću.

Trpela je i pretnje i napade neistomišljenika kada je prošle godine podržala reformu nacionalnog zdravstvenog sistema. Na dan kada je u Kongresu glasala za Obaminu reformu nepoznati napadači su mecima izrešetali vrata njene kancelarije u Tusonu.

Na poslednjim izborima za mandat u Predstavničkom domu Kongresa, u tesnoj borbi je pobedila kandidata konzervativnog pokreta Partija „Čajanka“. Otac povređene političarke Spenser Gifords (75) zaplakao se kada su ga novinari upitali da li je njegova ćerka imala neprijatelje: „Da. Celu Partiju ‘Čajanke’!“

Gabrijel Gifords je udata za Marka Kelija, astronauta, sa kojim nema dece.

Do zatvaranja ovog broja „Vremena“, vesti o stanju povređene kongresmenke govore da su lekari uspeli da komuniciraju sa njom, ali da je i dalje u kritičnom stanju.

M.R.

Poremećeni samotnjak

Protiv napadača iz Arizone Džerada Lija Lofnera (22) američke vlasti podigle su optužnicu u kojoj ga sumnjiče da je ubio šest ljudi i ranio američku kongresmenku Gabrijelu Gifords. Optužnica je podneta američkom sudu u Tusonu, a Lofneru preti smrtna kazna.

Lofner je 2006. godine napustio gimnaziju, a prošle godine, posle nekoliko incidenata i ometanja nastave, gde je morala da interveniše policija, i koledž. Bezuspešno je pokušavao da se zaposli u lokalnoj sendvičari, a nije se snašao ni kao šetač pasa. Prijavio se za vojsku, ali je odbijen.

Školski drugovi ga opisuju kao samotnjaka, čoveka koji je često bio svojeglav, a neki kažu i da je „poremećena osoba“. Kažu da je mnogo čitao, da nije bio neprijateljski raspoložen ni prema kome, mada ni sa kim nije ostvarivao bliži odnos, da se držao svog stava, ne mareći za to šta drugi o njemu misle.

Kako navodi „Volstrit žurnal“, na internetu je ostavio dovoljno dokaza da je nestabilan – u poslednjem video-zapisu koji je postavio na „Jutjubu“ sebe je nazvao osobom „koja primenjuje teror ili terorizam, posebno kao političko oružje“.

Mark Potok, koji se u jednoj nevladinoj organizaciji iz Sjedinjenih Američkih Država, bavi istraživanjima ekstremnih desničarskih grupa, skrenuo je pažnju na Lofnerovo „trabunjanje“ na internetu o tome kako ne priznaje američku valutu. To se, prema Potokovim rečima, slaže sa idejama ekstremnog pokreta Patriota, koji kažu da su zlato i srebro jedina legalana sredstva plaćanja u SAD. Još jedno poklapanje Lofnerovog pisanja na internetu sa idejama pokreta Patriota je i optuživanje američke vlade da „kontroliše ljudima um na taj način što kontroliše gramatiku“. Često je vrlo kritično govorio o religiji i o tome kako, naročito u njegovom okrugu, ima mnogo nepismenih ljudi.

Osim sa pokretom Patriota, svetski mediji ga povezuju i sa konzervativnim pokretom Partija „Čajanka“ i esktremističkom antivladinom, antiimigracionom i antisemitskom organizacijom Američka renesansa, koja je porekla bilo kakvu vezu sa Lofnerom.

Iako nije bio blizak ni sa kim, kako pišu mediji, nekoliko sati pre napada na svojoj stranici društvene mreže Majspejs ostavio je oproštajne poruke: „Doviđenja, prijatelji“ i „Molim vas da se ne ljutite na mene“. Poruke su uklonjene samo nekoliko minuta pošto su vlasti utvrdile identitet ubice iz Tusona.

M.R.

SLIKA NEPRIJATELJA: Plakat protiv reforme zdravstva Baraka Obame / fotografije: reuters

foto: ap