Svakom ko se 13. maja zadesi u Luksemburgu, jedina zabava biće usamljeni golobradi vojnik zadužen za čuvanje palate velikog vojvode. Rade i kafići, uglavnom prazni. Državni je praznik, a državnim praznikom sve je zatvoreno – ništa tezge, ništa promućurni trgovci koji otvore butigu baš tog dana, ništa tržni centri.
„Ovi stvarno nisu normalni“, konstatuje član novinarske delegacije koja u ovom gradu boravi po pozivu luksemburškog ministarstva spoljnih poslova, a u organizaciji Evropskog centra za novinarstvo iz Mastrihta i niškog Medija centra. „Da je bar jedna prodavnica otvorena, napravili bi čudo od prometa.“
„A koji će im to? Okreni se, bre, oko sebe! Oni već imaju previše, baš ih briga da zarađuju još“, odgovara mu drugi.
Samo nekoliko dana ranije, u nedelju 9. maja, ulice su bile krcate ljudima, na pijaci je organizovan vašar, a od crkvenih zvona nije se moglo predahnuti. Pored crkvene procesije, glavna atrakcija bio je veliki vojvoda koji je s terase svog dvora mahao podanicima i turistima.
„Imali ste sreće da ovo vidite“, objašnjava presrećni turistički vodič. „Prvo u procesiji, a sada na balkonu. Dvaput u istom danu!“ Mašemo zato i mi. Pridružujemo se na trenutak svetu koji živi potpuno drugačije od nas, svetu koji se raduje stvarima kojima se mi samo cinično osmehujemo, svetu koji kao da pripada univerzumu paralelnom sa onim iz kojeg mi dolazimo.
U PUNOM SJAJU: Luksemburg je najbogatija evropska država. S najvećim bruto nacionalnim dohotkom i najvećim zaradama po glavi stanovnika, Luksemburg svoje bogatstvo i ne krije: „ferari“, „aston martin“ i najnoviji modeli „mercedesa“ viđaju se češće nego što se u Beogradu vidi bicikl; starije kuće su besprekorno održavane, a nove besprekorno projektovane; ulice su popločane, uređene, bez trunke smeća; putevi ravni kao staklo. Ipak, na ulicama nema ljudi. U kafićima sede samo turisti, a obližnja naselja deluju potpuno mrtvo. Tokom tridesetak kilometara vožnje do Šengena, recimo, primećeno je tačno petoro Luksemburžana: jedan čovek sipao je gorivo, jedna žena igrala se s detetom, a dvoje ljudi ulazili su u automobil. Kako se apsolutno sve prodavnice zatvaraju u šest popodne, i uveče je slična situacija: u kafanama se još poneko i nađe, a na ulicama je pustoš.
Pošto je situacija već takva kakva je, Luksemburg je verovatno država u kojoj je najlakše pronaći „naše“. Ne zato što „naših“ ima više nego ostalih, već zato što se jedino „naši“ čuju – ostali se uglavnom uzdržavaju od preglasnog smeha i govora. Kažu iskusni da se „naši“, na tom mirnom i sređenom mestu, prepoznaju i po načinu na koji hodaju i nastupaju. Posle niza bezuspešnih pokušaja da se sporazumemo na francuskom, a bez ikakve konkretne indicije da smo „naši“, konobarica u gradskom novinarskom kafeu prelazi na srpski: „Reci šta hoćeš, bre! Provalila sam te čim si ušla. Marširaš kao da si Luksemburg oslobodila. E… tako sam i ja kad sam stigla.“
Iako je najpoznatiji po bankarstvu i proizvodnji sjajnog vina, Luksemburg je danas pre svega jedna od tri „evropske prestonice“ (što mu takođe donosi novac). Pored Brisela i Strazbura, to je grad u kojem je smešten najveći broj evropskih institucija: Savet Evrope, Evropska komisija, Evropski parlament, Evropski oditorski sud, Evropska investiciona banka, Evropski sud pravde, Eurostat (institucija zadužena za statistiku EU)… Ako je sam Luksemburg pravo čudo čak i za one kojima Evropa nije nepoznata, deo grada u kojem se nalazi većina ovih institucija ipak je čudo nad čudima. Ogroman prostor na obodu starog gradskog jezgra i mnogo novca, dali su modernim arhitektama mogućnost da u praksi primene sve što su u svojim školama naučili – nije tu samo stvar u primeni stakla i čelika, već u igranju svetlošću, bojama, eksperimentima s ekološki prihvatljivim građevinama. Zgrada Evropske investicione banke, recimo, izgleda kao da nema potporne, ali ni pregradne zidove. Svaki kvadrat je u staklu, svaka kancelarija je „otvorena“, građevina kao da lebdi. Zanimljivo je takođe da ovde nema klima-uređaja: sistem provetravanja i hlađenja reguliše se putem specifičnog rasporeda i veličine prozora, uz minimalno trošenje prirodnih resursa.
Osim prirodnih resursa, evropska prestonica ne arči čak ni prostor – iako 850 ljudi ima godišnji budžet 90 miliona evra, Eurostat se nalazi u zgradi u kojoj je smešten i veliki tržni centar. Da bi prešli iz konferencijske sale u svoj računarski centar, evropski statističari prelaze most s kojeg se čuju kase iz Zare, Manga i mamutskog supermarketa.
BUDILNIK U SUDU: Jedno od mesta na kojima se ni na čemu nije štedelo svakako je Evropski sud pravde. U modernoj građevini širokih hodnika, obloženoj staklom, posetilac može da uživa ne samo u „lepoj umetnosti“ (što može i u drugim institucijama čiji su zidovi prekriveni slikama modernih umetnika) već i u muzejskoj umetnosti. U glavnom holu tako stoji originalna skulptura Ogista Rodena, koju samo dvadesetak stepenika deli od isto tako originalnog dela Huana Miroa. Iako obezbeđenje najviše liči na ono aerodromsko, čak bi i za muzej bilo neobično da dela takve vrednosti (a reč je o milionima) stoje u „slobodnom prostoru“, bez ikakvih posebnih mera zaštite.
U ovom sudu vode se procesi po tužbama koje Evropska komisija uloži protiv neke države EU, ali i procesi na osnovu svih žalbi koje dolaze od pravnih i fizičkih lica protiv državnih institucija EU. Zvanično, dakle, u pitanju je izuzetno važno mesto. Nezvanično, međutim, ovo je ipak mesto koje je običnom posetiocu (čitaj: onome koji nije pravnik) prilično nezanimljivo. Pre nego što uđe u sudnicu, koja je takođe remek-delo moderne arhitekture, posetilac zato biva upozoren da ostane koncentrisan i da se nikako ne uspava. No, pošto novinarska delegacija dolazi odatle odakle već dolazi, ovo upozorenje propraćeno je smeškom i internim šalama – što će se u daljem toku posete pokazati kao krajnje neozbiljno.
Difuzno svetlo i proces čiju suštinu razumevamo samo u najopštijim crtama, učinili su svoje. Novinarka „Vremena“ i kolega iz jedne ugledne beogradske redakcije, udobno smešteni jedno pored drugog, učinili su nešto nedopustivo: zaspali su. Posle samo nekoliko minuta blaženstva, bude nas. Na kraju našeg reda stoji čovek u službenom odelu, pokazujući nam da otvorimo oči i posvetimo se problemu dvojice Turaka koji su skupljali novac za svoju organizaciju – terorističku ili neterorističku, pitanje je sad. Pošto je već „ubio dve muve jednim potezom“, čovek nastavlja da motri na našu grupu, posebno na dvoje grešnika, nameštajući se u niski start čim bi video da je nekome iz grupe klonula glava.
Da, čovek u službenom odelu zadužen je za buđenje posetilaca u sudnici.
TEŠKO OVO ŽIVOT: Prosečan posetilac iz Srbije doživljava najveći udar na nervni sistem ukoliko svojim domaćinima postavi pitanje o prosečnim zaradama. U Evropskoj investicionoj banci kažu nam da se tu u proseku zarađuje od 1300 do šest hiljada evra, s tim što viši funkcioneri stignu i do osamnaest hiljada. U Evropskom sudu pravde ne moraju ništa ni da nam kažu: pod stubovima te staklene palate parkirana su četiri automobila čija je vrednost verovatno veća nego cena kompletnog voznog parka srpske vlade. I nije tako samo u sudu ili bankama.
U redakciji jednog luksemburškog dnevnika dočekuje nas kolega koji kao da je izašao iz modnog magazina. Iako ni mi nismo baš „za bacanje“, naspram njega izgledamo ko sirota rodbina. Baš kao što on ne liči na novinara, tako ni redakcija ne liči na redakciju. Hodnici kao bolnički, toaleti kao u najskupljim restoranima, konferencijska sala upeglana i ušminkana, nigde žive duše.
„Koliko prosečno zarađujete?“
„Zavisi, od slučaja do slučaja…“
„Ali, eto, u proseku… Običan novinar u običnoj redakciji…?“
„Kažem, zavisi… Od tri do oko šest hiljada evra.“
Međutim, nije to ništa čudno ako se pogleda statistika. Više od 80 odsto Luksemburžana redovno čita jedne ili nekoliko dnevnih novina, više od 75 odsto kupuje nedeljne i mesečne magazine. To bi bilo isto kao kada bi u Srbiji pet miliona ljudi redovno čitalo dnevne, a četiri i po miliona nedeljne novine. Statistika ipak nije neophodna da bi se ustanovilo kako s platama koje imaju građani i građanke ovde države žive na visokoj nozi. Zakup malog stana u centru grada košta oko hiljadu i po evra – što je, dakle, petina plate. Cene garderobe su u rangu beogradskih, a cene u restoranima duplo ili za trećinu više: kafa košta od 2,5 do 3,5 evra, obrok u pristojnom kineskom restoranu od 15 do 20 evra, čaša kvalitetnog vina pet evra, koliko otprilike košta i flaša piva. Kolege koje su obišle supermarkete utvrdile su da se cene namirnica uglavnom ne razlikuju od cena u našim prodavnicama.
Sve su to, međutim, detalji. Ono što je glavni utisak, a što samo donekle ima veze s novcem, jeste atmosfera mira, skoro dosade, potpuno nepoznate i nestvarne svakom ko dolazi iz Srbije. Šengen, ta strašna reč koju su s besom ponavljale hiljade ljudi u redovima pred ambasadama, zapravo je mirno vinogradarsko seoce na granici Luksemburga s Francuskom i Nemačkom – ništa sporazumi, vize i ostale muke. Evropska unija, ta politička parola oko koje se ovde lome koplja i gube nervi, doživljava se kao ideal u koji su uložene godine truda i koji sada donosi plodove – ništa pretnje, uslovi i zadaci. Balkan i Srbija, lokaliteti o kojima čak i sami mislimo kao o nečem lošem i prljavom, u Luksemburgu se posmatraju kao mesta koja će se, pre ili kasnije, pridružiti tom miru, idealu i blagostanju – ni pomena o ratovima i bedi.
Gledano iz Srbije, sve to izgleda nerealno, nedostižno, skoro iracionalno.
Međutim, dok veliki vojvoda maše sa balkona, čini ti se da je dovoljno da samo malo smiriš živce, da ne bacaš pikavce po trotoaru, da se ne buniš dok čekaš u redu, da ne urlaš po ulici… i – već si tu, među ostalim svetom.
Biva to valjda tako kad prođeš s onu stranu ogledala i zakoračiš u Zemlju čuda.
Luksemburg se graniči s Nemačkom, Francuskom i Belgijom. Ukupna dužina državne granice je 356 kilometara, a s površinom od 2586 km kvadratnih, Luksemburg je druga po redu najmanja država EU (posle Malte).
U Luksemburgu živi 493.000 ljudi, od čega skoro polovinu (43,7 odsto ili 215,5 hiljada) čine stranci-useljenici. Zvanični jezici su francuski, nemački i luksemburški, s tim što se vlasti sada trude da, zbog uspešnije asimilacije pridošlica, luksemburški bude obavezan. Skoro 70 odsto stanovnika Luksemburga spada u radno sposobnu i zaposlenu populaciju.
Iako je na čelu države zvanično veliki vojvoda, zakonska akta donose i usvajaju vlada i parlament.