Slučaj zloglasnog pekara iz Lestera

„Možda ipak nađemo komadić tkiva“, kažu junaci jedne od brojnih forenzičkih TV serija pre nego što se kao lešinari usmere na parče ljudske kosti koje je serijski ubica, inače dobro upućen u tajne ovog zanata, pažljivo sastrugao i oprao. U toj igri mačke i miša, ispričanoj u tehnici brzih kadrova koju TV kritičari bogzna zašto nazivaju „hologramskom metodom“, forenzičari i inteligentni zlikovac se nadmudruju oko pronalaženja bilo čega što bi se moglo podvrgnuti DNK analizi.

Bez obzira na to da li su vam jako dosadne ili iz ko zna kojih razloga uživate u njima, većini gledalaca je sasvim prirodno da se u hiljadama snimljenih sati forenzičkih TV serija sav zaplet vrti oko utvrđivanja takozvanog DNK otiska budući da on predstavlja svakodnevnu stvar isto onoliko koliko je to već čitav vek otisak prsta. Mada je genetička identifikacija otkrivena tek 1984. godine kao neočekivan rezultat velikog razvoja molekularne biologije, a u sudsku praksu uvedena početkom devedesetih kao sofisticirana tehnološka inovacija, ona je svoju ogromnu popularnost izuzetno brzo stekla.

Danas ne samo da je nezamislivo ozbiljnije sudsko veštačenje bez DNK analize svega i svačega, već je ona postala toliko brza i jeftina, da je dostupna i običnom građanstvu, čisto zarad zadovoljenja znatiželje. I u Beogradu možete, po ceni koja neće preći 13.000 dinara, iz uzoraka kao što su dlake, četkice za zube, čaše, pikavci, donji veš i posteljina uporediti bilo koja dva «DNK otiska». Prema cenovniku na svom sajtu, sasvim obično utvrđivanje profila iz brisa unutrašnje strane obraza jedan od beogradskih DNK centara nudi za samo 10.000 dinara iz čega se može zaključiti štošta o kretanju članova porodice i prijatelja, očinstvu, ali i pretećim bolestima.

NAUČNIK SA BRADOM: Genetsku identifikaciju otkrio je, pre tačno 25 godina, britanski genetičar ser Alek Džefris, čiji je lik inteligentnog, duhovitog i širokoobrazovanog, ali retko predanog naučnika idealan za glavnog junaka bilo koje forenzičke TV serije. Kao jedno od troje dece u porodici, rođen 1950. godine u Oksfordu, ser Džefris je potekao iz srednjeg sloja, ali se na očev podsticaj rano zagrejao za naučna istraživanja.

Prema poznatoj anegdoti, kad je imao samo osam godina, za njegove prve eksperimente otac mu je u lokalnoj apoteci nabavio sumpornu kiselinu i mali Alek je u svojoj kućnoj laboratoriji pravio omanje eksplozije, sve dok u jednoj prilici nije spržio kožu kiselinom, od čega mu je ostao trajan ožiljak na licu. Zbog toga danas nosi bradu kojom prikriva trag svog prvog susreta sa eksperimentom. U kasnijim godinama, budući lord je eksperimentisao sa mikroskopom, secirao žive insekte i mrtve mačke. Sudeći po njegovoj biografiji, tokom šezdesetih godina, vozio je velike motocikle i pridružio se hipi pokretu, ali je sa 22 godine diplomirao na Oksfordu kao najbolji student u generaciji.

Posle doktorata i rada u Amsterdamu, od 1977. godine radi na Univerzitetu u Lesteru, u Velikoj Britaniji, gde je 10. septembra 1984. otkrio način da se pronađu razlike između genetičkog materijala dve osobe. Upoređujući genetički materijal članova porodice svog tehničara, Alek Džefris je na rendgenskom snimku njihovih DNK profila primetio da se mogu jasno uočiti razlike i sličnosti tehničara i njegove majke i oca.

Ovaj metod se proširio nakon što ga je sam Džefris, pomažući policiji, primenio u nekoliko kriminalnih istraga od kojih je verovatno najpoznatiji prvi slučaj, kad je pomogao u hvatanju Lesterskog davitelja. Svetsku slavu metod je ipak stekao deset godina kasnije, 1994. u SAD, tokom suđenja dvostrukom ubici O.Dž. Simpsonu, kad su mediji detaljno prenosili sve detalje forenzičkih analiza.

No, do 1987. godine Džefrisova laboratorija je bila jedina u svetu koja je mogla da identifikuje DNK tragove. Zato su mu tokom prve tri godine iz celog sveta stizali pozivi da učestvuje u brojnim istragama koje se nisu mogle rešiti na drugi način. Pored toga, Džefris je radio i na usavršavanju svoje metode, a 1992. godine učestvovao je u razotkrivanju zemnih ostataka nacističkog zločinca Jozefa Mengelea, čiji je DNK upoređen sa genima njegove žene i sina.

LOV NA DAVITELJA: U prvoj DNK istrazi, u slučaju Lesterskog davitelja, bilo je potrebno mnogo vremena, pa i nešto sreće, da se dođe do ubice. Naime, u vreme dok je Džefrisov tim razvijao tehnologiju i merkao prve rendgenske snimke DNK na najlon membrani, u okolini Lestera su se desila dva monstruozna ubistva. Neko je silovao i bezdušno udavio dve petnaestogodišnje devojčice na gotovo identičan način. Tako je 1983. pronađeno telo Linde Mel, a zatim, tri godine kasnije, telo Don Ešvort.

Policija je izdvojila uzorke sperme ubice, ali joj to nije mnogo govorilo. Glavni osumnjičeni bio je Ričard Bukland, koji je prijavio telo Don Ešvort. Mada nevin, Bukland je pod pritiskom tokom saslušanja priznao da je ubica, ali ništa nije znao o prvom ubistvu. Budući da se mnogo toga u slučaju nije slagalo, policija se obratila profesoru Džefrisu.

U svojoj laboratoriji, Džefris je uporedio DNK profil izdvojen iz sperme sa Buklandovim profilom i ustanovio da su potpuno različiti. To je policiji pokazalo da je glavni osumnjičeni nevin i bio je oslobođen, ali se istraga nastavila. Kako bi se otkrio počinitelj, u dugoj i zamornoj proceduri testiranju je podvrgnuto čak 5000 muškaraca iz kraja, ali nijedan profil nije odgovarao ubici. Najzad, policija je saznala da se jedan meštanin, izvesni Ijan Keli, hvali unaokolo kako je za testiranje dao uzorak umesto svog prijatelja, pekara Kolina Pičforka.

Odmah nakon toga, Pičfork je poslat na DNK testiranje. Kad je profesor Džefris pogledao njegov DNK profil, pokazalo se da se on potpuno slaže sa onim koji je pronađen u spermi sa mesta oba zločina. Posle toga, pekar Pičfork je priznao oba zločina, tako da je 1988. godine osuđen na doživotnu robiju kao prvi kriminalac uhvaćen na osnovu DNK tragova. Posebno zanimljivo je što je to bio i prvi slučaj u kome je jedna lažno osumnjičena osoba oslobođena posle DNK analize – u narednih dvadeset godina širom sveta će zahvaljujući ovoj tehnici biti oslobođeno čak 164 čoveka.

OTISAK GENA: Na dvadeset i petu godišnjicu otkrića, Džefris je i sam začuđen koliko se toga može otkriti zahvaljujući njegovoj metodi. „Bilo mi je odmah jasno da smo nabasali na DNK metod koji može da posluži kako za biološku identifikaciju tako i za određivanje porodičnih veza“, rekao je u intervjuu za britansku televiziju povodom godišnjice, dodajući da je pretpostavljao da će njegov metod uzimanja „DNK otisaka“ biti korišćen, ali da nije mogao ni da zamisli kako će postati toliko rasprostranjen.

Ljudski genetički materijal se nalazi u svakoj ćeliji organizma, upakovan u 23 para hromozoma koje čine dva zamotana DNK molekula čiju su strukturu dvostruke zavojnice otkrili Džejms Votson i Frensis Krik 1953. godine. Na hromozomima se posebno izdvajaju položaji za gene, takozvani lokusi, koji se gotovo mogu šifrovati kao adrese kuća u ulicama, ali na svakom od njih mogu živeti i osobe koje ne očekujete. To mogu biti različite varijacije jednog istog gena, koje se inače, nazivaju aleli.

Bilo kojih dvoje ljudi, inače, imaju sličan ukupni DNK zapis – skoro 99,9 odsto ljudske DNK isto je kod svih ljudskih bića. Međutim, neki delovi hromozoma su samo donekle slični među srodnicima, a sasvim se razlikuju kod osoba koje nemaju bioloških veza. Zato da bi se izvršila genetička identifikacija koriste se ovi takozvani mikrosateliti, sekvence koje se ponavljaju i imaju visok stepen varijacija.

Da bi se takve sekvence uporedile kod dva uzorka, Alek Džefris je predložio proceduru koja danas podrazumeva čitav niz strogo definisanih poteza. DNK se uzima iz brisa grla, ali i iz u uzoraka krvi, pljuvačke, sperme ili bilo koje druge vrste tkiva.

DNK se potom obično stavlja u gel i primenjuje se procedura koja se naziva elektroforeza. Pošto je molekul DNK negativno naelektrisan, moguće ga je u električnom polju razdvojiti po težini fragmenata. Tako se na želatinu od fragmenata pojavljuju kratke horizontalne crtice koje se prebacuju na takozvanu najlon membranu. U ovoj metodi, DNK uzorak se inače obeležava radioaktivnim materijalom i snima pod X zracima, da bi se na kraju dobio film sa jasno vidljivim horizontalnim crticama koje se nazivaju DNK profil.

Metoda je usavršavana godinama. Pored prvobitnog metoda RFLP (restriction fragment length polymorphism), kasnije je razvijena naširoko korišćena lančana reakcija polimeraze, odnosno PCR metod, u kome se u automatizovanom procesu umnožavaju genetičke sekvence tako da je dovoljno sasvim malo DNK za analizu, a pored toga postoji i takozvani STR (short tandem repeats) metod analize.

DEŠIFROVANJE SVAKODNEVICE: Jedna od kontroverzi koja se plete oko genetičke identifikacije poslednjih godina je etika prikupljanja DNK podataka u policijske baze, što je u različitim zemljama rešeno na razne načine. Kritičari smatraju da DNK profili osoba za koje se u istrazi pokaže da su nevine ne treba da se čuvaju jer njihovo čuvanje podrazumeva pretpostavku da će počiniti zločin u budućnosti, što je, kako smatraju aktivisti, u suprotnosti sa idejom borbe protiv kriminala.

Najveća ovakva DNK baza podataka nalazi se u Velikoj Britaniji i ima više od dva miliona uzoraka, među kojima, procenjuje se, ima oko 700.000 nevinih. Kako bi se sprečile zloupotrebe takvih baza, u SAD je 2004. donet Akt o ljudskom tkivu, kojim je pojedincima zabranjeno da prikupljaju DNK drugih ljudi, ali policiji ta mogućnost nije uskraćena. Sudovi širom sveta slede praksu po kojoj se zadržavanje DNK profila može posmatrati na isti način kao zadržavanje smeća i otpadaka u cilju dalje istrage.

No, bilo da DNK baze obuhvate čitave populacije ili ne, sa razvojem sudske DNK medicine svakodnevica je nepovratno promenjena. Metoda se već koristi za najrazličitije namene – kao kod ljudi, istom metodom je moguće pratiti ponašanje i razmnožavanje različitih populacija životinja, pa čak i sastav prehrambenih proizvoda. Moguće je u takozvanoj populacionoj genetici odgonetati poreklo naroda i populacija, kao i pratiti tok ljudskih migracija u davnoj prošlosti, o čemu je „Vreme“ detaljno pisalo u broju 961.

DNK analiza se vrlo često koristi i u sudskim veštačenjima pri utvrđivanju očinstva, ali i drugih srodničkih veza, što je postalo značajno za imigracione vlasti u zapadnim zemljama. Pored toga, policija ponekad poseže za takozvanom „porodičnom DNK potragom“ kad se geni ubice ne mogu naći ni u jednoj bazi ali jako, rođački liče na neke koji postoje, pa se tako preko rođaka dolazi do osumnjičenog.

Događa se da inspektori uhvate ubicu i na osnovu DNK domaće životinje – u Kanadi 1994. godine, u slučaju ubistva žene, policija je uhapsila njenog muža pošto su ga sa ubistvom povezali geni kućne mačke. Četiri godine kasnije, ova vrsta istraga se proširila i na ostale životinje – u SAD je uhapšen čovek koji je svojoj devojci ubrizgao virus HIV-a, a kao dokaz je korišćena analiza DNK samog virusa.

Posebna televizijska bizarnost je što se DNK metoda ne koristi samo u bezazlenim forenzičkim serijama, već i u nekoliko rialiti programa, kad se porodicama u živom prenosu saopštavaju rezultati DNK testiranja na očinstvo i majčinstvo. Metoda je, s druge strane, često jedini način da se precizno identifikuju jako oštećeni leševi nastradalih u nesrećama, a dragocena je i pri analizi masovnih grobnica, onakvih kakve su pronađene u području Srebrenice, ali i na drugim mestima.

LAŽNI DNK: Naravno, DNK metod ni u kom slučaju nije svemoguć. Naučnici mogu da uporede dva uzorka samo sa određenom verovatnoćom. U suštini, to znači da poređenje dva DNK profila ponekad može da promaši, što su u prvim godinama primene DNK analize advokati odbrane često zloupotrebljavali i što je bilo poznato kao „advokatska laž“.

Ako je, na primer, DNK poređenje zločinca tačno sa verovatnoćom od jedan prema tri miliona, to bi moglo da znači da će u zemlji veličine Srbije biti bar dva čoveka koji se mogu osumnjičiti za zločin. Zbog toga se DNK testiranje više puta ponavlja na različitim lokusima, a DNK se obično dodaju i drugi materijalni dokazi. Danas se u praksi, zbog ponovljenih testiranja, tačnost DNK analize najčešće procenjuje na jedan prema milijardu.

No, to ni u kom slučaju ne isključuje da će se u kriminalnim istragama pojaviti lažni DNK uzorci. Prošlog meseca je „Njujork tajms“ objavio priču o naučnicima iz Izraela koji su pokazali da se DNK dokazi mogu namestiti sa lakoćom. Doktor Den Framkin i njegov tim iz kompanije Nuleks uspeli su da uz pomoć na tržištu dostupnih hemikalija naprave lažne uzorke krvi i pljuvačke koji se mogu podmetnuti na mesto zločina. Oni su posebno upozorili da je to moguće i bez korišćenja tkiva druge osobe, samo na osnovu podataka iz neke DNK baze.

Već je poznat slučaj doktora Šnibergera iz Kanade koji je 1992. tokom testiranja podmetnuo lažne DNK uzorke. Naime, Šniberger je dao jake sedative jednoj svojoj pacijentkinji, a potom je silovao. Kad je u njenom donjem vešu policija pronašla njegovu spermu, doktor je tri puta DNK testiran, ali forenzičari nisu mogli da uspostave vezu. Ispostavilo se da je doktor sebi u ruku hirurški ugradio gumeni jastučić napunjen tuđom krvlju i antikoagulantima.

CSI SINDROM: Jedno zanimljivo pitanje je vezano za uticaj forenzičke medicine na tok pravosudnih procesa. I sam pojam „forenzički“, koji je nastao od latinske reči forensis (na trgu, javni) i nekada značio samo sudski, onaj koji služi sudskom postupku, poistovetio se poslednjih godina sa pojmom forenzička medicina, pa tako danas sama reč forenzika češće označava nauku, nego sud.

Budući da je, zahvaljujući medijima i pre svega forenzičkim TV serijama, popularnost sudske medicine možda i prevazišla njene stvarne mogućnosti, često se govori o takozvanom CSI sindromu. On je dobio naziv po jednoj od najpoznatijih serija te vrste, „CSI“, koja je ko nas prevedena kao „Mesto zločina“, a odnosi se na pojavu da porotnici i sudije pridaju neproporcionalan značaj forenzičkim, u odnosu na ostale dokaze.

Poslednjih godina, u nekim sudskim sporovima u Americi je čak moguće odbiti porotnika ukoliko izjavi da gleda „CSI“. Empirijsko istraživanje koje su pre dve godine izveli N.Dž. Švajcer i M.Dž. Saks na Univerzitetu Arizona, pokazalo je da porotnici koji su gledali seriju „CSI“ imaju kritičniji odnos prema forenzičkim dokazima, nego gledaoci serija kakva je „Red i zakon“. S druge strane, statistike u nekim državama SAD pokazuju da raste broj „savršenih zločina“ jer kriminalci sve više znaju kako da uklone DNK tragove.

Zapravo, većina naučnika upozorava na to da „CSI“ sindrom povećava očekivanja od forenzičara koja oni ne mogu ispuniti. U središtu tih očekivanja je da na mestu zločina nađen DNK uzorak nesumnjivo svedoči o identitetu zločinca mada, kako upozoravaju neki kritičari, nikada nije dokazana ni „osnovna dogma forenzike“ – da svaki čovek ima jedinstven otisak prsta.

A sudeći po forenzičkim serijama, ako se negativcu omakne da iznenada negde zaboravi uzorak krvi, kose, pljuvačke ili sperme, zaplet se otkriva po kratkom postupku – genetička deus ex machina odmah rešava stvar i zlikovac je identifikovan, uhvaćen, potpisao priznanje, osuđen, odveden u strogo čuvani zatvor i već se učlanio u rehabilitacionu grupu za dopisivanje sa ženama altruistima.

Zato deluje gotovo neverovatno da bi, do pre samo 25 godina, svi ozbiljni producenti krimi serija i filmova scenario koji se u potpunosti vrti oko hemijskog tretiranja komadića kosti odbacili kao besmislen ili ga eventualno videli u SF žanru. U praksi, u redovnoj proceduri, do početka devedesetih godina većini policija u svetu ništa nije značilo nekoliko molekula pronađenih na omotnici olizanog koverta jer jedva da se išta moglo zaključiti i na osnovu dve cele ključne kosti. No, zločinci su i tada hapšeni, a rasvetljavani su i najkomplikovaniji slučajevi. A DNK analiza Aleka Džefrisa, ma kako zanimljiva i ma koliko pouzdana, danas je samo jedno od oružja u arsenalu policijskog posla.