I Mediteran i svet i domaća posla

Malo je nedostajalo da sve prođe „kao po loju“. Na Mediteranskim igrama održanim u Peskari, Italija, Srbija je prvi put nastupila kao samostalna država i Bože pravde bila je himna koja se često izvodila na kraju takmičenja u pojedinim sportovima, Univerzijada u Beogradu i okolini traje uprkos svim sumnjama, Nenad Zimonjić je odbranio titulu u Vimbldonu, KK Partizan je uvršten u drugu grupu najboljih timova Evrope pred sledeće takmičenje Lige prvaka u košarci.

Mediteranske igre, za čije postojanje i održavanje su znali samo sportisti do trenutka kada su počele da „padaju medalje“, pokazale su da je Srbija barem u tom okviru jaka mediteranska država, odmah iza Italije, Francuske, Grčke, Španije i Egipta. Kada je nekako preko Jadrana doplovila vest o tome da neki plivači, veslači i ostali pobeđuju u Peskari, i mediji su prepoznali interes da izveste nešto o takmičenju koje nikoga nije zanimalo. Na kraju, da se završetak MI nije poklopio sa važnim državnim poslovima i Univerzijadom, možda bi sportiste u svečanoj sali predsedništva primio i predsednik Boris Tadić lično. Do prijema i do većeg prisustva u javnosti nije došlo možda i zbog toga što je učešće na MI organizovao Olimpijski komitet Srbije, čiji je predsednik Vlade Divac čini se opet na ledu kod „vladajućih struktura“.

POVRATAK OTPISANIH: Sportsku uravnilovku narušila su dva događaja koja pokazuju da ipak neke stvari ne funkcionišu kako treba. U utorak je srpski plivač Čaba Silađi, prenosi sva štampa, izjavio da je nateran da se takmiči na Univerzijadi. Druga stvar je odlazak Slobodana Vučićevića sa mesta predsednika KK Crvena zvezda što će opet možda dovesti u pitanje postojanje ovog kluba. Najpre, Silađi.

„Neki ljudi, koji nemaju veze sa sportom i za koje ne znam ni ko su ni šta su, naterali su Lenđera (Ivan Lenđer) i mene da plivamo na ovom takmičenju“, rekao je mladi takmičar po okončanju trke na 100 metara prsno. On nije mogao da preciznije odgovori ko su ti ljudi, ali je nekako jasno da bi to mogao da bude neko iz Plivačkog saveza Srbije. S druge strane, kada se pogleda ko je u upravi ovog saveza, kada se vidi da tu nema nijedne javnosti poznate ličnosti, razlozi ovakvog uvlačenja na univerzitetsko takmičenje mladića koji po godinama još nisu stasali za fakultet izgleda da je došlo sa malo više pozicije, a sve u interesu pokazivanja da domaćin igara ima velike plivačke zvezde.

Lenđer i Silađi jesi budućnost srpskog plivanja, što su više puta pokazali na juniorskim šampionatima i na upravo završenim MI u Italiji gde su manje-više dominirali u svojim glavnim disciplinama, ali je nekome bilo važno da plivaju u Beogradu direktno sa aerodroma.

Stvar postaje još jadnija kada Silađi krene da objašnjava svoju situaciju. Mediteranske igre je trebalo da posluže kao deo priprema za Svetsko prvenstvo u Rimu (koje počinje 17. juna).

„Naš trener im je rekao da ne bi trebalo da plivamo, a oni su rekli da ćemo to da uradimo i tačka“, prenosi Silađi motivacioni pristup nekoga iz organizacije Univerzijade. Ovo malo podseća na Univerzijadu u Zagrebu 1987. godine kada su, na primer, Dragan Stojković Piksi i Darko Pančev preko noći postali studenti da bi nastupili za fudbalsku selekciju Jugoslavije.

Na neki način, treba razumeti i ljude koji su puno uložili u organizaciju takmičenja u koje niko nije verovao. Da je napravljeno istraživanje dva dana pre svečanog otvaranja, većina onih koji su znali da će Beograd i okolina biti domaćini gotovo 10.000 sportista iz preko 140 država i dalje bi tvrdila da se to neće ni dogoditi. Aljkava organizacija poslednjih godina, zapuštena „borilišta“, nepostojanje koncepta i dodeljivanje odgovornosti ljudima koji nemaju kredibilitet, pojačana ekonomskom krizom i novim gripom, dovela je do toga da poslednja ekipa organizatora ostane sama u pripremanju i sprovođenju nečega što je trebalo da posluži kao jedinstvena promocija Srbije u novom veku.

Ipak, „Univerzijada nam se dogodila“ i oni koji nisu otišli na odmor i pobegli iz grada mogu da se zabave na gotovo svakom mestu za sport i rekreaciju u Beogradu i okolini, mogu da čuju različite jezike i da vide ljude različitih boja i fizionomija. Otvaranje je bilo više od očekivanog, neki objekti su doterani, stadion FK Crvena zvezda je ipak dobio atletsku stazu a Božidar Đelić i Snežana Samardžić-Marković kakvu-takvu satisfakciju. Imali smo i mali požar u univerzitetskom selu, ali sve nekako protiče kako treba, čak su i nedoumice oko prevoza sportista do borilišta prevaziđene uprkos saobraćajnoj gužvi u Beogradu i okolini, što pokazuje da je mnoge stvari moguće uraditi kada postoji „međuresorna saradnja“.

Univerzijada je proizvela i zastoj u radu srpskog parlamenta jer je bilo rečeno da će zbog količine prenosa na RTS-u biti nemoguće umetnuti nastupe srpskih parlamentaraca. Međutim, direktni prenosi su u velikoj meri izostali, posebno onih takmičenja koja se održavaju „po danu“. RTS je redovan kada su nastupi košarkaša u Areni u pitanju, a kasno uveče imamo i pregled dešavanja na borilištima tog dana. Od celodnevnog programa, kakav je svojevremeno, 1987. godine, bio u vreme trajanja Univerzijade u Zagrebu nema ništa, pa je čudno što i parlament nije nastavio da izglasava svoje zakone.

NEMOGUĆA MISIJA: „Najveći sportski događaj u istoriji prestonice“ gubi mesto na listi medijskih prioriteta kada u fokus dođu Crvena zvezda i ponekad Partizan, kao dva simbola srpskog sporta. Ovonedeljna ostavka Slobodana Vučićevića na mesto predsednika KK Crvena zvezda nije nešto što se očekivalo. Naprotiv, Vučićević je sve iznenadio poput Ive Sanadera u Hrvatskoj. Ovaj retko pristojan čovek među srpskom poslovnom menažerijom uspeo je prošlog leta ličnim angažmanom da podigne pokojni klub sa imenom i da sa Zoranom Drakulićem obezbedi novac za funkcionisanje tima koji je predvodio Svetislav Pešić Kari. Po okončanju sezone koja je ocenjena kao uspešna i pored toga što nije osvojen nijedan trofej ali je trend bio odličan, sva pažnja bila je usmerena upravo ka Pešiću i njegovom ostanku u Beogradu.

Pešić je ozbiljan čovek i sa menadžerom Milanom Opačićem napravio je listu želja koje je uprava trebalo da ispuni da bi klub u narednoj sezoni igrao još važniju ulogu u svim takmičenjima. U javnosti su se pojavili različiti spinovi: dolaze oni i oni, stiže taj i taj, čak se pominjao i Vule Avdalović, nekadašnji kapiten KK Partizana, Pešić skoro sigurno ostaje. Vučićević je nedavno rekao da se nada da će novac za narednu sezonu biti obezbeđen prema planu Opačić–Pešić, ali se docnije pokazalo da „poslovna zajednica“ ne odgovara lako na takve „izazove“ u doba krize. Onda je Vučićević pokušao da privoli strateški dvojac da spusti kriterijume, a kada do toga nije došlo on se povukao.

„Ne mogu da se prihvatim projekta koji ne mogu da realizujem“, sažetak je suštine njegove poruke javnosti posle podnošenja ostavke i iako to nije direktno rekao, uzrok njegovog povlačenja je i nemogućnost da se sa Pešićem i igračima dogovori o količini novca koji im je potrebno isplatiti tokom sezone. Vučićević je saopštio da ljudi u KK CZ nisu svesni posledica svetske krize i nemogućnosti da se obezbedi novac o kome je ranije bilo reči. Sportski deo je tražio budžet od 4,5, a menadžment je mogao da ponudi milion evra manje.

Ovakav rezon je demantovao sam Pešić u izjavi za internet portal Mondo, rekavši da je to nespretna izjava i da je on pristao da radi za manje novca kao i neki od igrača.

„U kontaktu smo već duže vremena i ne mogu da kažem da je razmišljao o odlasku iz Zvezde, ali sam prepoznao da nije baš potpuno spokojan. Najviše zbog toga što ga nisu podržali ljudi koji su mu podršku obećali“, preneo je Mondo Pešićevu ocenu.

Ovim činom KK CZ je opet vraćen na početak, tamo gde je bila prošlog leta kada su se Vučićević i drugovi pojavili kao „bog iz mašine“ i produžili vek tima sa imenom još jednu sezonu. Ukoliko ode Pešić, a za njim i Opačić i Drakulić, Mali Kalemegdan posle gubitka koševa ranije prošlog meseca može da ostane i bez kompletnog kluba. U svetlu najavljenog Zakona o sportu i potencijalne privatizacije, ovaj slučaj pokazuje koliko je teško, gotovo nemoguće, to uraditi u Srbiji u trenucima kada novca za investicije nema nigde, a treba ga ulagati u nešto što ne donosi profit. Vučićeviću preostaje da samo dodatno objasni ko i na koji način nije želeo da podrži njegov projekat „stabilizacije i transformacije kluba“ koji je podrazumevao i određivanje pravih vlasnika.

Verovatno tu ima i onih koji su naredili Lenđeru i Silađiju da plivaju za Srbiju iako nije bilo rezona smatrajući da je promocija važnija od budućnosti. To već zvuči kao poznat teren.

Sa ceremonije otvaranja Univerzijade

Univerzitetsko selo

Čaba Silađi (desno),
srebro na Mediteranskim igrama