Plač

Ta je aktivnost, po uvreženom mišljenju, rezervisana za žene i decu. Ne zna se zašto. I muškarci plaču. Plač je, dakle, stvar ljudska: i muška i ženska, i za decu i za starce.

Ljudi se stide svojih suza. Naočare za sunce, skretanje pogleda, pognuta glava, knedla u grlu, „nešto mi upalo u oko“, „stegla me kijavica“ (ovo poslednje ako vas uhvate baš nakon što ste se dobro isplakali). Zašto se niko ne trudi da sakrije osmeh, a suze po pravilu skrivamo? Ovde je moguća analogija: bar u zapadnoj kulturi, niko ne stavlja kesu na glavu da pokrije lice, a zadnjice svi koliko-toliko pokrivamo. Ali, opet, to ne govori ništa. Kad bi mi neko iz čista mira pokazao pozadinu, mislila bih da je egzibicionista, a kad neko prizna da plače ostanem impresionirana. Čime? Verovatno hrabrošću.

Kad neko plače ili prizna da je plakao, bude mi nekako drago. Naravno, kako ljudi plaču uglavnom jer su nesrećni, ujedno mi je te osobe i žao. Ali, kad neko prizna da ga je nešto rasplakalo, morate jednim delom biti srećni – pred vama stoji čovek. Ne neuništivo mitsko biće, ni folirant koji pokušava da dokaže svetu kako njega ništa ne može da izbaci iz koloseka, već osoba, ponekad srećna, ponekad tužna, normalna. A baš to je čini retkom vrstom. O, da, svi bismo hteli da budemo što dopadljiviji, da nas vole, misle da smo pozitivni, simpatični, uvek veseli i puni života. I to je, takođe, ljudski – da želiš da se dopadneš i budeš voljen. Međutim, činjenica je da nismo takvi. I upravo je to impresivno u nečijem priznanju o plakanju. Izgovori samo nekoliko reči, a ono što zaista kaže je: ja sam najnormalnije ljudsko biće, koje nije nesalomivo i imam svoje slabe tačke, pa šta? Pa, ništa, ali tako mnogo, zapravo.

Plakati se može iz različitih razloga i na mnogo načina. Kad izuzmemo suze radosnice i one što krenu od preteranog smeha, još uvek ostaje podugačak spisak. Može se plakati zbog besa, ljutnje, svakojakih problema (finansijskih, ljubavnih, porodičnih). Može i zbog nepravde. Taj plač je najgori, izaziva ga nemoć i osećanje bezizlaznosti.

O plakanju zbog tužne knjige ili filma ne bih mogla puno da kažem. Nije da sam previše tvrdog srca, nego, prosto, i kad me nešto rastuži, neki đavolak u glavi mi šapne da je reč o fikciji. Dobro, kad sam bila mala, raspadala sam se svaki put kad Pipi Duga Čarapa odluči da napusti Tomija i Aniku i krene sa svojim tatom. Ili kad mali Nemeček umre u Dečacima Pavlove ulice.

S muzikom stvari drugačije stoje, s poezijom takođe, jer nemaju sadržaj kakav imaju filmovi i knjige, nemaju tragičnu priču. Ono što tera suze na oči jeste ton ili stilska figura. Nema činjenica koje su same po sebi tužne, pesnik ili muzičar prenosi sopstvenu emociju primaocu, on je postaje svestan, oseća je kao svoju. I nikad ne znaš šta će te rasplakati, jer se često dešava da je kompozicija zapravo vesela, a pesma, na primer, dečja. Takođe, mnogo je iznenađenja i oko toga šta koga može da rasplače. Ne nalazim ništa potresno slušajući Bili Holidej kako peva Gloomy Sunday, a ljudi su se bacali kroz prozor slušajući tu pesmu. Iako se mišljenje većine razlikuje, legitimno je pravo pojedinca da ga uopšte ne pogodi Albinonijev Adađo. Isto tako, ako se nekom plače kad čuje Miš je dobio grip, nipošto mu se ne treba smejati. Uostalom, to i jeste tužna pesma, setite se samo kako je miš završio.

Način plakanja razlikuje se od osobe do osobe. Osim toga, jedna osoba može plakati na više načina. To već zavisi od razloga, povoda, ali i vremena koje imamo za plakanje, dok neko ne naiđe. Jak plač, onaj od kog se treseš, uz obavezno grcanje i jecanje, najprikladniji je za takozvano pražnjenje. On oslobađa i posle obavezno dođe olakšanje. Na njega misle kad kažu da plakanje pomaže. Međutim, ima tu jedan problem. Često se desi, da baš kad je najpotrebniji, kad je jasno da je samo jedna seansa dobrog plakanja dovoljna da pogled na probleme bude drugačiji – suza nema niotkud. Premda je efikasan lek za oslobađanje od pritisaka svakodnevice, nije uvek lako rasplakati se na ovaj način.

Zato, ako pacijent propusti da primi nekoliko doza grcavo-jecavo-oslobađajućeg plača, nastupa druga podvrsta. Ne znam kako bih ga nazvala, ali to je onaj što počinje s knedlom u grlu, koja se potom spusti do stomaka i tu eksplodira. A od te eksplozije suze krenu kao lude. Najčešće nastupa u vanrednim okolnostima, ne zbog svakodnevice, već upravo zbog iskakanja iz nje. Prethodi mu rečenica: „E, samo mi je još ovo trebalo!“ Ima i ovde jecanja i šmrcanja, ali ne kao kod onog prvog. Posle ovakvog plakanja nema olakšanja. Samo se čovek umori, pa prestane. I oseća se prazno. Ali, i to prođe.

Treća i najgora vrsta je gorko plakanje. Tu više nema jecanja, čak ni glas ne podrhtava. Može se učiniti i da je količina prolivenih suza manja, ali to je varka. Zapravo, ovde ih ima najviše, samo im je prolazno vreme sporije. Gorko plakanje je ono koje ne ometa trenutnu aktivnost. Uz njega se mogu prati sudovi, gledati vesti, igrati kompjuterske igrice, čak se može pisati i tekst za novine. Iskusni tvrde da se može razgovarati i telefonom, a da ne budete „provaljeni“. Još iskusniji kažu da je moguće razmeniti i po koju rečenicu sa nekim ko je u istoj sobi, samo je važno da svetlo bude malo prigušeno, a glava više okrenuta ka zidu nego ka sagovorniku. Gorko plakanje idealno je za one koji su hedonisti kada je ova aktivnost u pitanju. To su oni koji vole da plaču na miru i polako, a kod suza im je bitniji kvalitet nego kvantitet. Zaista, ovakve suze i jesu najkvalitetnije, ako za merilo kvaliteta suza uzmemo njihovu opravdanost. Kada vidite nekoga ko plače na prethodna dva načina, uglavnom se dešava da vam pomalo „ide na živce“. Ovde to nije slučaj. Gorak plač je onaj zbog kog dobijete želju da sednete i plačete zajedno sa „plačljivkom“ ili „plačljivicom“ koje je u tom trenutku spopao. Petogodišnji dečak u čekaonici zubarske ordinacije, čiji je tata skoknuo do obližnje radnje dok mali ne dođe na red, mislio je da je zauvek ostavljen i da će kroz agoniju vađenja mlečnog zuba morati da prođe sam. Skupio se na stolici, gledajući u pod. Da čekaonica nije bila toliko mala da mu se jedna suza nije skotrljala na novine koje sam čitala, nikad ne bih primetila da plače. Gorko se plače od očaja, samo u situacijama kad se čini da ništa drugo ne preostaje.